La Dolce Vita
Pedesetih godina prošlog veka, naš život se odvijao u samo nekoliko mesta, relativno malih, gde se probrana internacionalna grupa ljudi družila i redovno nalazila. Njujork je bio mesto gde smo svi išli u novembru, pre sezone Božića. Zatim, skijanje na Sent Moricu u Švajcarskoj, koje je trajalo sve do marta. Leti smo bili na francuskoj rivijeri.
Leto 1954. godine smo proveli u Njujorku, i tamo sam rodila svog prvog sina Eduarda. Bio je prelepa beba, i njegov dolazak je doneo neverovatnu sreću u naš život.
Afere koje su uzdrmale svet: Ljubav na skaredan način! (FOTO)
Moja omiljena fotografija je ona u kojoj me je slikala moja dobra drugarica Vanda Gavronska ispred Orvijeto katedrale u Umbriji. Na njoj sam nosila ogrlicu koju mi je poklonio Ðani, 1955. godine kada je išao u Indiju sa svojom sestrom Kristijanom i njenim suprigom Brando Brandolinijem. Ðani je jako voleo da kupuje nakit. Pronašao je jedno zanimljivo mesto u Džajpuru, tražeći nešto unikatno. Njegove oči su tada zapazile ogrlicu napravljenu od nekoliko nizova, optočenu rubinima i smaragdima.
U oktobru, iste godine, u Švajcarskoj, rodila se naša ćerka Margerita. Bila je plava i razdragana, kao vrlo mala veoma zainteresovana za slikarstvo i umetnost.
Kada su Edoardo i Margerita bili mali, Ðani je voleo da ih obraduje na svoj način. Vodio ih je sa sobom na uzbudljiva putovanja. Napustili bi Turin helikopterom, i 40 minuta kasnije Ðani i deca bi skakali pravo u vodu sa tog čuda. Ja nisam uživala u tim aktivnostima kao oni, ali sam obožavala da ih posmatram kako se raduju.
Saveti najfatalnijih lepotica: Italijanke otkrivaju tajne savršenog izgleda! (FOTO)
Umeli smo da provedemo i po nekoliko nedelja u Turinu svakog leta pre nego što odemu u vilu Perosu, porodičnu kuću, na dnu Alpa. Deca i ja, zajedno sa mojim sestrama i njihovom decom smo umele da se nastanimo tu od sredine avgusta do kraja septembra. Bilo je čarobno!
10 pravila ishrane kojih se pridržavaju Italijanke: One ne drže dijete! (FOTO)
Ðani bi nam se pridružio za večerom nakon završenog posla u Turinu, baš kako i njegov deda, Senator Ðovani Anjeli radio sa svojom porodicom mnogo godina pre toga.
Bez obzira što je u svemu drugom bio jako modernih shvatanja, Ðani je jako cenio tradiciju. A Vila Perosa, kuća koja je u vlasništvu porodice Anjeli još od 19. veka, bila je most koji spaja prošlost koja je ovekovečena smrću njegovih roditelja i gubitkom babe i dede ubrzo nakon toga, i budućnosti.
Do 1961. godine, Ðani i ja smo postali kolekcionari umetnosti, i mogli smo da se pohvalimo pozamašnom kolekcijom, koju nismo znali gde da stavimo. Tako smo došli na ideju da napravimo kuće dizajnirane oko naše umetničke kolekcije. Prva je bila Vila Bona, na brdu koje je okrenutu ka Turinu. Minimalistički stil enterijera pružio je savršenu alternativu od formalne sredine koju smo imali u kuci Korso Mateoti u Turinu. Ovo je bila prava Anjeli porodična kuća i tako smo je do kraja i tretirali. Porodične slike i sve ono što je značilo Ðaniju i njegovoj porodici, bilo je netaknuto. To nisam htela nikako da narušim.Vila Bona je bila potpuna suprotnost. Moderan dizajn i umetnička dela.
Životna priča Idi Sedžvik: Bogata naslednica kojoj je sudbina zadala najteže udarce! (FOTO)
Ranih sedamdesetih, doličili smo da kupimo stan u Rimu. Rim je bio centar svega i Ðani je želeo da nam tu bude baza, ali sam i ja imala svoje razloge. Iako moji roditelji više nisu bili živi, moja braća Karlo i Nikola, kao i mnogi prijatelji, su živeli tu. Smestili smo u velikom apartmanu na petom spratu u vili iz 19-tog veka, jednoj od najviših građevina u gradu.
Ðani i ja smo nastavili da provodimo po nekoliko meseci svake zime u Njujorku. 1972. godine, Endi Vorhol je uradio nekoliko naših portreta. Zamolio nas je da obučemo crne rolke i tako su nastali i naši čuveni Polarod snimci ovog velikog umetnika 20. veka. Vorhol je bio jako skoncetrisan dok nas je fotografisao i nije mnogo govorio. Njujork je bio mesto gde smo Ðani i ja razvijali svoje znanje o modernoj umetnosti. Provodili smo sate u galerijama i upoznavali umetnike. Bili smo bliski sa Leo Kastelijem, koji je tih godina bio najpoznatiji modernista. Uskoro, nismo znali gde da držimo sve te slike i radove mladih umetnika: Džasper Džouns, Robert Raušenberg, Tom Veselman, Frend Stela, Robert Indijana... Tako da je 1969. godine Ðani pitao arhitektu Gae Aulentija da nam dizajnira apartman Milanu, specijalno za naša umetnička dela.
1980. godine, Ðani je odlučio da nam treba stan i u Njujorku gde cemo držati još umetničkih dela, pa smo se preselili u dupleks na Park Aveniji.
18 godina pakla: Životna priča najharizmatičnijeg glumca Holivuda! (FOTO)
Tokom osamdesetih, Ðani i ja smo shvatili da sve više i više vremena provodimo u Njujorku. Delom zbog njegovog posla, delom zbog Menhetna, koji je u to vreme bio mnogo uzbudljiviji od cele Evrope. Razlog je u tome, ja milsim, zato što su Njujorčani odabrali da se bave kulturom: umetnost, film kao i književnost su bili jako popularni.
Ogromne količine novca je tada odlazilo na sve grane kulture - a taj novac je samo donosio nove ideje i talente. Ako se nešto na planeti zanimljivo dešavalo, dešavalo se tada u Njujorku.
NASTAVAK PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANI
