Zovem se Smiljana i pre tačno 28 godina moj život je krenuo putem koji nikada nisam želela, putem koji mi je bio nametnut protiv moje volje, protiv mojih osećanja i svega u šta sam verovala. Sve zbog toga što sam volela čoveka kog moja porodica nije mogla da prihvati. Njegovo ime bilo je Artan, bio je Albanac, student iz moje grupe, nežan i pažljiv, čovek kakvog sam priželjkivala celog svog mladog života.
NE PROPUSTITE
U njemu sam pronašla nekoga ko me voleo iskreno, bezuslovno, kao što sam uvek zamišljala i priželjkivala. S njim su moji dani bili ispunjeni srećom, razgovorima punim smeha i razumevanja. Njegov pogled govorio mi je više nego bilo koja reč, a njegov dodir bio je uteha i sigurnost. Nikada pre njega nisam osetila takvu povezanost, takvu ljubav. Verovala sam da ćemo zauvek biti zajedno. Ali za mog oca, Iliju, sve to nije bilo važno. U njegovom svetu, moja sreća nije bila merilo ispravnosti – važnije je bilo ono što je društvo smatralo prihvatljivim.
Kada je saznao da se viđam s Artanom, njegov bes bio je neumoljiv. U očima mog oca, Artan nije bio čovek vredan ljubavi, vredan poštovanja. Bio je samo „onaj Albanac“, neko ko ne pripada našem svetu. Rekao mi je da će me se odreći, da više neću biti njegova ćerka ako nastavim tu vezu. Po njegovom mišljenju, moj momak je morao biti Srbin, ili nikako. Nije me pitao da li sam srećna, da li me Artan poštuje, voli, da li vidim budućnost s njim. Sve što je bilo važno jeste njegova nacionalnost.
Jednog dana, kada sam se vratila kući s fakulteta, zatekla sam zaključana vrata. Srce mi se steglo od straha i slutnje. Pokojna komšinica Ruža izašla je pred vrata, vidno uznemirena, i rekla mi da idem kod tetke Zore u Kruševac. Moji roditelji su otišli, sklonili su se, jer sam ih navodno obrukala. Stajala sam tamo, na pragu svog doma, sa suzama u očima, znajući da moram da biram između porodice i ljubavi mog života. I to je bio trenutak kada je moj život počeo da puca na komade.
Nakon nekoliko meseci, situacija u porodici se delimično smirila. Počela sam ponovo da razgovaram s majkom i bratom, ali moj otac je bio nepokolebljiv. On nije želeo da čuje moje molbe, moje suze, moju tugu. Pokušavala sam da mu objasnim, da ga ubedim da ljubav ne poznaje granice ni nacije, ali on je ostajao hladan i neumoljiv. Njegova reč bila je zakon u kući. A ja? Ja sam bila slomljena, izgubljena između ljubavi prema Artanu i straha od oca. Na kraju, nisam imala hrabrosti da mu se suprotstavim. Odustala sam. I to mi je zauvek promenilo život.
Rastala sam se od Artana. Raskinula sam sa svojom srećom, sa svojom budućnošću. I ostala sam prazna. Godine su prolazile, a meni su one najlepše, najvažnije, prošle u suzama i bolu. Nedugo zatim, udala sam se za čoveka kojeg nisam volela. Brak mi je bio sve suprotno od onoga što sam zamišljala – težak, pun razočaranja. Moj suprug bio je sklon alkoholu i nasilju. Ipak, iz tog braka dobila sam dve predivne ćerke, dve vile koje su mi bile jedina uteha u tami u kojoj sam živela. Moj muž je na kraju poginuo u saobraćajnoj nesreći, pijan za volanom.
I godine su prolazile, ali uspomena na Artana nikada nije izbledela. Njegov lik, njegov glas, njegove ruke koje su me nekada grlile – sve je to ostalo deo mene. Često sam se pitala šta bi bilo da sam imala snage da pobegnem s njim, da sam se suprotstavila ocu, da sam izabrala ljubav umesto dužnosti.
Pre nekoliko dana, čekala sam sestru na aerodromu „Nikola Tesla“. Stajala sam među ljudima, posmatrala gužvu, i odjednom, kao da je vreme stalo. U daljini, ugledala sam visokog mladića – crna kosa, prepoznatljiv hod, lep kao što sam Artana pamtila iz mladosti. Srce mi je stalo. Ličio je na njega, gotovo nestvarno. A onda sam videla dve tinejdžerke kako idu iza njega, nasmejane, i mladu ženu, mlađu od mene, lepu i negovanu, kako ih doziva na albanskom jeziku. I tada, iza nje, pojavio se on – Artan.
Visok, i dalje mršav, sa prosedom kosom i bradom, hodao je s torbom na ramenu. Njegov hod – onaj isti hod koji bih prepoznala među hiljadu drugih – vratio mi je sve uspomene iz prošlosti. Gledala sam ga, a on je prolazio pored mene, nesvestan mog prisustva. Nisam mogla da progovorim.
Stajala sam, skamenjena, dok su nestajali u gužvi aerodroma. I u tom trenutku shvatila sam koliko je život kratak, koliko se sudbina igra s nama. Volela bih da sam tada, pre 28 godina, imala više hrabrosti. Da sam smogla snage da se oduprem svom ocu, da poslušam srce i odem s čovekom kojeg sam volela. Možda bih sada ja hodala pored Artana i naše dece. Možda bih bila srećna. Ali sada, sve što imam su uspomene i bolno pitanje – šta bi bilo da sam imala hrabrosti?
Stil/Ispovesti
