- Lola Novaković bila je jedna od najvećih zvezda jugoslovenske muzike, a na Evroviziji 1962. osvojila je četvrto mesto sa pesmom 'Ne pali svetla u sumrak'.
- Tokom karijere nizala je festivalske pobede i hitove, dok je privatni život obeležilo tri braka i povlačenje iz javnosti.
- Preminula je 2016. u Beogradu, a sahranjena je skromno, bez državnih počasti, uz komšiju koji je njenu urnu umotao u svoj sako.
Bila je jedna od najvećih muzičkih zvezda nekadašnje Jugoslavije, umetnica čiji je glas osvajao publiku od Beograda do Tokija i čije su pesme postale deo kolektivnog sećanja nekoliko generacija. Ipak, iza blistave karijere, velikih festivalskih pobeda i evropske slave krila se žena koja je privatnost čuvala daleko od očiju javnosti, a poslednje godine života provela gotovo neprimetno, povučena od sveta koji joj je nekada aplaudirao.
Lola Novaković važila je za jednu od najotmenijih pevačica svog vremena. Njena pojava, raskošan glas i prepoznatljiva interpretacija izdvajali su je na muzičkoj sceni, dok joj je nastup na Evroviziji 1962. godine doneo međunarodno priznanje. Sa pesmom "Ne pali svetla u sumrak" osvojila je četvrto mesto i upisala se u istoriju jugoslovenske zabavne muzike.
Međutim, njen život nije bio ispunjen samo profesionalnim uspesima. Tri braka, interesovanje medija za njenu privatnost, brojne spekulacije i odluka da se povuče iz javnosti obeležili su i drugu stranu njene biografije. A način na koji je ispraćena na večni počinak otvorio je pitanje koliko društvo zaista pamti i poštuje ljude koji su mu nekada toliko toga dali.
Od Radio Beograda do najvećih evropskih festivala
Lola Novaković je još kao veoma mlada pokazivala izuzetnu muzičku zrelost i scensku harizmu. Njen glas, topao i snažan, brzo je privukao pažnju muzičkih stručnjaka, pa je već sa 22 godine postala stalna vokalna solistkinja Radio Beograda. Bio je to početak karijere koja će obeležiti čitavu epohu jugoslovenske zabavne muzike.
Njen profesionalni put zvanično počinje 1957. godine, kada je primljena u Radio Beograd. Ubrzo potom snima prvu ploču za diskografsku kuću DEKA, sa pesmama "Alisa u zemlji čuda" i španskom verzijom kubanskog hita "Babalu". Njena specifična boja glasa odmah je privukla pažnju publike i kritike.
Već 1958. godine učestvovala je na Opatijskom festivalu sa pesmom „Kućica u cveću“, dok je godinu dana kasnije krenula na veliku turneju po Bliskom istoku. U Bejrutu je ostala sve do leta 1960. godine, gde je stekla vernu publiku i dragoceno međunarodno iskustvo.
Po povratku u Beograd održala je prvi solistički koncert, a interesovanje je bilo toliko veliko da su ulaznice rasprodate za samo dva sata. Bio je to jasan pokazatelj koliko je njena popularnost već tada bila velika.
Lola je 1960. godine postala i prvi jugoslovenski estradni umetnik koji je gostovao u Rusiji, a festivalski uspesi nastavili su da se nižu. Godine 1961. pobedila je na Zagrebačkom festivalu sa pesmom "Svitanje", a iste godine odnela je još jednu pobedu na Opatijskom festivalu, ovoga puta sa numerom "Jednom u gradu ko zna kom".
Posebno emotivan trenutak dogodio se u januaru 1962. godine, na Zagrebačkom festivalu, kada je izvodila pesmu "Ti nisi došao". Savladana emocijama, rasplakala se tokom nastupa, a publika joj je uzvratila desetominutnim aplauzom, koji se smatra jednim od najdužih zabeleženih na jugoslovenskoj muzičkoj sceni.
Evrovizija joj je otvorila vrata sveta
Jedan od najznačajnijih trenutaka u Lolinoj karijeri dogodio se u martu 1962. godine, kada je u Luksemburgu predstavljala Jugoslaviju na Pesmi Evrovizije.
Sa pesmom "Ne pali svetla u sumrak" osvojila je četvrto mesto, što je u to vreme predstavljalo izuzetan uspeh. Njena interpretacija ostavila je snažan utisak na evropsku publiku, a nastup joj je doneo i brojne nove poslovne prilike.
Već iste godine dobila je poziv za Japan, gde je tokom 1963. provela šest meseci na turneji. Nastupala je u televizijskim emisijama i koncertnim salama širom zemlje, potvrđujući da njen talenat nije bio ograničen samo na domaću publiku.
Veliki uspeh ostvarila je i na međunarodnom festivalu "Roma canta" u Rimu. U konkurenciji od 14 pevača, ubedljivo je pobedila sa pesmom "Ulica četiri fontane". Sama je govorila da joj je upravo ta pobeda bila najdraža u karijeri.
Beograd ju je nakon ovog trijumfa dočekao kao pravu muzičku kraljicu. Lola je već tada bila sinonim za kvalitet, emociju i eleganciju, a njena popularnost dostigla je vrhunac.
Pesme koje su postale evergrin
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina nizali su se hitovi koji su obeležili njenu karijeru, ali i čitavu jednu muzičku epohu.
Među najpoznatijim numerama izdvajaju se:
"Kap veselja" (1965) – pesma godine;
"Marike" (1967) – drugo mesto na Pesmi leta, odmah iza Mikija Jevremovića;
"Duga topla noć" (1973) – pobeda na Beogradskom proleću;
"Harmonika" – retro hit kojim je 1980. godine osvojila i nove generacije slušalaca.
Lola je postala simbol vremena u kojem su se cenili interpretacija, kvalitet i muzička elegancija. Njene pesme imale su posebnu emotivnu težinu, a njen način pevanja bio je toliko prepoznatljiv da su mnoge koleginice imale veliko poštovanje prema njenom radu.
Bila je umetnica čiji se glas nije mogao tek tako imitirati, a njene interpretacije ostale su prepoznatljive i decenijama kasnije.
Tri braka i ljubavni život o kojem se mnogo govorilo
Iako je profesionalni život Lole Novaković bio ispunjen uspesima, njena privatnost često je privlačila gotovo jednako interesovanje javnosti. Mediji su pratili njene ljubavne veze, brakove i poslovne saradnje, a pojedini detalji iz njenog života neretko su postajali povod za senzacionalističke napise.
Lola se udavala tri puta, a svaki od tih brakova imao je svoju priču.
Prvi put se udala za profesora Boru Kragujevića, ali je njihov brak trajao svega dve godine.
Njen drugi suprug bio je Milo Jovanović, za koga se udala 1966. godine. Ni ovaj brak nije potrajao dugo, pa su se razveli 1970. godine, nakon četiri godine zajedničkog života.
Najviše pažnje javnosti privukao je njen treći brak sa estradnim umetnikom Draganom Antićem. Njihova veza izazvala je brojne komentare zbog razlike u godinama, budući da je Lola bila više od deset godina starija od njega. U tadašnjem, znatno konzervativnijem društvu, takva razlika nije prolazila nezapaženo i često je bila predmet kritika.
Ipak, njihova veza potrajala je sve do 2000. godine, kada su se razveli. Nakon toga Lola se još više povukla iz javnosti.
Tokom trećeg braka mediji su često pisali o njenom životu, a pojedini napisi prelazili su granice uobičajenog interesovanja za poznate ličnosti. Između ostalog, pisalo se da je bila u ruskom zatvoru, dok su neki išli toliko daleko da su je optuživali da je bila agent CIA-e.
Povukla se poput Grete Garbo i izabrala život daleko od reflektora
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada su se zabavna muzika i estradna scena značajno menjale, a žuta štampa sve više zadirala u privatnost poznatih, Lola je odlučila da se udalji od javnog života.
Nije želela da učestvuje u estradnoj trci niti da svoju privatnost izlaže senzacionalističkim napisima. Sa suprugom Draganom Antićem živela je mirno i povučeno, zbog čega su je mnogi upoređivali sa Gretom Garbo, čuvenom glumicom koja je takođe izabrala život daleko od očiju javnosti.
Povremeno je nastupala u inostranstvu, a ostala je vezana i za Pozorište na Terazijama, gde je bila stalni član. Ipak, njena nekadašnja publika sve ređe je imala priliku da je vidi.
Kao jedna od najvećih zvezda jugoslovenske muzičke scene, nosila je titulu "prve dame jugoslovenske muzike". Njena elegancija, dostojanstvo i odnos prema umetnosti ostali su deo njenog prepoznatljivog identiteta.
Poslednje godine provela je daleko od javnosti
Nakon razvoda od Dragana Antića, Lola je nastavila da živi povučeno, daleko od nekadašnjeg sjaja i estradnih događaja. Njeni verni obožavaoci mogli su je videti tek povremeno, a vremenom se sve manje govorilo o ženi koja je nekada predstavljala jednu od najvećih muzičkih zvezda regiona.
Preminula je 2016. godine u svom domu na Ceraku. Prema izveštajima, pronađena je u fotelji, izgledalo je kao da mirno spava, a kada su joj prišli, shvatili su da je mrtva.
Tokom života, verovatno razočarana načinom na koji su je tretirali mediji i društvo, izrazila je želju da ne bude sahranjena u Aleji velikana, već da njen poslednji ispraćaj bude skromniji.
Ipak, ono što se dogodilo na dan njene sahrane šokiralo je mnoge koji su je poštovali. Dok su se prijatelji i poznanici opraštali od velike umetnice, njen dom je opljačkan. Lopovi su odneli brojne vredne predmete koji su pripadali muzičkoj legendi.
Ovaj incident nije odmah dospeo u javnost. O njemu se saznalo tek tri meseca kasnije, zahvaljujući insistiranju jednog od njenih bliskih prijatelja.
Beograd ju je zaboravio: "Sahranjena je kao opštinsko dete"
Na način na koji je Lola Novaković ispraćena na večni počinak posebno se osvrnula Mirjana Bobić Mojsilović, koja je tada za "Večernje novosti" napisala tekst o ženi koja je decenijama bila simbol Beograda, a čija je sahrana prošla gotovo neprimetno.
Njene reči nisu bile samo osvrt na sudbinu jedne velike umetnice već i kritika društva koje često zaboravlja ljude koji su ga zadužili.
U društvu spektakla u kome je sve podređeno rejtingu, količini prostora zauzetog na naslovnim stranama i mogućoj dobiti s tim u vezi, nažalost, značaj svačijeg života podleže toj jezivoj i neumoljivoj utakmici koja meri specifičnu težinu čoveka.
Palo mi je to na pamet kada mi je nekoliko prijatelja, glumaca, sa razložnom ogorčenošću javilo da je Lola Novaković, žena koja je decenijama bila i simbol Beograda, ali i simbol jednog dobrog vremena, jedne dobre zemlje, sahranjena maltene kao opštinsko dete.
Veliku Lolu Novaković na poslednje putovanje ispratio je komšija, uz prisustvo nekoliko prijatelja i poznanika. Nije bilo velikih govora, komemoracije niti predstavnika grada koji bi se pojavio da oda počast ženi koja je decenijama predstavljala Beograd i Jugoslaviju.
Nije sahranjena u Aleji velikana, a njen poslednji ispraćaj bio je daleko od onoga što bi mnogi očekivali za umetnicu njenog značaja.
Nije sahranjena u Aleji velikana.
Na ispraćaju se sa zvučnika čula njena legendarna pesma "Samo kap veselja tražim". Njenu urnu komšija je umotao u svoj sako i tako je sahranio.
"Ona je danas metafora": Reči koje su ostale kao opomena
Njena smrt dobila je tek nekoliko rečenica u informativnim emisijama, dok je u novinama zauzela iznenađujuće malo prostora. Sve što je Lola Novaković tokom života stekla, ostavila je Beogradu, gradu kojem je posvetila i neke od svojih najlepših pesama.
Jedna od njih bila je i pesma o Beogradu:
Moj Beograd, srce ima,
i u srcu ljubav čistu
Beograd ruke širi svima,
svakom radost pruža istu.
Lola je pevala generacijama naših roditelja, obeležila jedno veliko vreme i predstavljala svoju zemlju na međunarodnoj sceni. Njene pesme postale su domaći evergrin, a njen glas ostao je deo muzičkog nasleđa koje ne pripada samo jednoj generaciji.
Upravo zato Mirjana Bobić Mojsilović u svom tekstu nije govorila samo o Loli, već i o načinu na koji se društvo odnosi prema sopstvenoj prošlosti i ljudima koji su ostavili neizbrisiv trag.
Ona je, danas, metafora.
Ova mala priča o zaboravljanju jeste metafora ove zemlje, danas.
Ako zaboravimo i ne potrudimo se da zapamtimo ono što su naše majke ili bake uradile za nas, ako nam ništa ne znači ono što je bilo pre nas, ako tome ne umemo sa poštovanjem da se poklonimo, iako smo malkice i od toga napravljeni, ko smo i šta ćemo biti?
Ironično je kako često pamtimo ljude i događaje vredne zaboravljanja i kako zaboravljamo one koji su vredni pamćenja. I kaže se da je teško zaboraviti onoga ko nam je dao toliko toga nezaboravnog, ali se, danas i ovde, čini da baš i nije tako.
Lola Novaković pevala je o Beogradu, njegovim ljudima, ljubavi, radosti i bolu. Među stihovima koji danas posebno odzvanjaju nalaze se i sledeći:
Od bola si znao da u sebi ječiš,
al' te niko nije video da klečiš.
Mi smo tebi svoju poklanjali mladost,
delili sa tobom i tugu i radost.
Na kraju, Mirjana Bobić Mojsilović podsetila je i na ono što je Lola predstavljala mnogo šire od muzičke scene – dostojanstvo, kulturu, otmenost i uspeh koji je bio rezultat ogromnog rada.
Na mnoge načine, Lola Novaković jeste metafora dostojanstva, kulture, otmenosti, uspeha koji je stigao kao logični rasplet ogromnog rada, ona je takođe metafora jednog života obojenog vrednostima koje su se podrazumevale i koje danas skoro da više nikom ništa ne znače.
Njene završne reči bile su posebno oštre i predstavljale su svojevrsnu osudu odnosa prema umetnici koja je toliko toga dala svojoj zemlji:
Onaj ko je procenio da Lola Novaković ne zaslužuje da bude ispraćena dostojanstveno uz zahvalnost Beograda i uz najlepše sećanje, pokazao nam je jednu sasvim novu muziku.
A tu, nijedna kap veselja ne može pomoći.
Lola Novaković ostala je upamćena kao žena izuzetnog glasa, prefinjenog ukusa i dostojanstva koje nije želela da menja zarad popularnosti. Iako je poslednje godine provela daleko od reflektora, njene pesme nastavile su da žive, podsećajući na vreme kada su umetnici svojim radom, a ne privatnim životom, osvajali publiku.
