Srđan je oduvek smatrao da će njegova buduća supruga biti neko iz njegovog okruženja – Beograđanka, obrazovana, ambiciozna devojka, neko ko razume brzinu i ritam grada u kojem je odrastao. Međutim, sudbina je imala drugačije planove. Na Fejsbuku je upoznao Dušanku, devojku iz malog sela kod Požarevca, skromnu i blagu, ali s nekakvim neobičnim sjajem u očima koji ga je odmah privukao.
Njihova veza nije počela burno, nije bilo onih tipičnih igara osvajanja koje je Srđan navikao da vodi sa gradskim devojkama. Dušanka je bila drugačija – iskrena, jednostavna, nesvesna svoje privlačnosti. Njena čestitost, ne samo u telesnom, već i u emotivnom smislu, bila je nešto što ga je zbunjivalo, ali i osvajalo. Kada mu je priznala da nikada nije imala ozbiljnu vezu, a kamoli fizički odnos, Srđan je osetio neočekivani ponos i želju da je zaštiti.
Njihova ljubavna priča trajala je četiri godine pre nego što su odlučili da se venčaju. Srđan je znao da Dušanka potiče iz konzervativne porodice i da će njihovo spajanje doneti određene izazove. Ipak, verovao je da je ljubav jača od kulturoloških razlika.
Prvi problemi pojavili su se kada su počeli da planiraju venčanje. Srđan je zamislio skromnu proslavu, nešto moderno, intimno, bez prevelike pompe. Dušanka, s druge strane, nije mogla ni da zamisli venčanje bez svih tradicionalnih običaja – crkvenog venčanja, bogate trpeze, narodne muzike i obaveznih rituala koje su njeni roditelji insistirali da se ispoštuju. Njeni su želeli veliku svadbu sa stotinama gostiju, jer „jednom se ćerka udaje“.
Srđan je, iz ljubavi prema Dušanki, pristao na mnoge stvari koje su mu bile strane – pečenje, sarme, tradicionalni običaji. Ali kulminacija nesporazuma došla je na dan venčanja. Njeni roditelji su bez konsultacije sa njim odredili osobu koja će popisivati poklone, a gosti koji su donosili koverte morali su odmah da ih otvore i pokažu iznos koji su dali.
Srđan je osećao kako mu se krv penje u glavu. Pokušao je da ostane smiren, ali tog trenutka mu se činilo da ne može dalje. Osećao je da se njegov sistem vrednosti u tom trenutku sudara sa Dušankinim. Dok je on verovao u privatnost i diskreciju, u njenoj porodici se smatralo normalnim da se sve zna i beleži.
Nakon venčanja, brak je tekao relativno skladno, ali te razlike su bile stalni izvor sukoba. Dušanka je želela da svake nedelje idu kod njenih, da se poštuju svi običaji njenog kraja, dok je Srđan želeo da zadrže deo privatnosti i života u Beogradu kakav je zamišljao.
Najveći izazov bio je uvođenje Dušanke u gradski život. Ona se trudila, ali nije mogla lako da se prilagodi. Često je osećala nostalgiju za svojim selom, za jednostavnim načinom života. Srđan se pitao da li su njihove razlike prevelike. Da li je ljubav dovoljna kada su dva sveta toliko različita?
Godinama kasnije, Srđan priznaje da je njihov brak prošao kroz razne faze – od početne euforije do ozbiljnih izazova u prilagođavanju. Shvatio je da fizička nevinost, koja mu je nekada bila simbol nečeg čistog i posebnog, nije ni blizu toliko važna koliko nevinost srca i duše – iskrenost, poverenje i spremnost na kompromis.
„Možda sam mislio da sam ja taj koji Dušanku uči o životu, ali na kraju je ona naučila mene mnogo više“, kaže Srđan danas. „Naučila me je da ljubav nije u tome odakle neko dolazi, već koliko je spreman da bude deo tvoje priče.“
