Priča o Rusu Dimitriju Božnikovu poznata je u Rusiji, Kini i Japanu. Svi oni koji je čuju, ostanu bez teksta jer tako nešto do sada nikad nisu čuli.
Evo o čemu se radi.
Dimitrije je skoro 20 godina živeo sam sa 9 zarobljenica iz Japana u planini. Za vreme zajedničkog života uspeli su da rode sedamdeset troje dece. Žene su živele sa njim i nisu ni pokušavale da pobegnu od njega. A evo kao je sve počelo.
Nakon kapitulacije japanske vojske u jesen 1945. godine, na teritoriji Sovjetskog Saveza ostalo je skoro šest stotina hiljada zatvorenika, koji su regrutovani za različite ekonomske poslove na obnovi zemlje. Nije bilo dovoljno vojnika za prevoz zarobljenika, jer su mnogi već bili demobilisani nakon borbi.
Stoga su Japanci, uključujući žene, transportovani u malim grupama. Ova grupa je pala u ruke Dmitrija Božnikova, koji je, zajedno sa još nekoliko stražara, bio određen da prati devet zarobljenih mladih Japanki.
Na putu je izbila snežna mećava. Prednje vozilo sa prehrambenim proizvodima sletelo je sa puta. Ušlo je u minsko polje. Dvojica stražara su poginula na licu mesta. Još dva vojnika su otišla da traže pomoć. Samo Dimitrije Božnikov je ostao sam sa ženama i zalihama hrane.
Niko nikada nije došao po njih. A vreme je teklo. Pretilo im je smrzavanje. Japanke nisu ni pokušale da pobegnu, jer su znale da im nema povratka. Pokupili su svu hranu i krenuli sami u susret civilizaciji. Civilizaciju nisu našli, ali su se našli visoke planine.
Život sa mladim zatočenicima
Ideja da se naseli u planinama došla je potpuno neočekivano. Vojnik je shvatio da može biti zatvoren zbog dezerterstva, a Japanke su se suočile sa logorskim životom i teškim fizičkim radom. Sve žene su bile mlade, pa je Dimitrije Božnikov odlučio da živi u privremenom logoru do proleća. Hrane su imali dovoljno da prežive.
A bilo je moguće naći hranu i u planini. Život u zabačenom planinskom području trajao je dugih devetnaest godina. Zarobljenice su zajedno sa vojnikom učile da love, uzgajaju povrće i beru bobice sa korenjem. Nije prošlo ni godinu dana, a u logoru su se pojavila prva deca.
Vremenom je Dmitrij shvatio da ne mora da radi, već jednostavno da uživa kao čovek u haremu. Ali njegove „žene“ su ga brzo primorale da im pomaže u kućnim poslovima. Nisu želele da samo sedi i provodi svaki dan u seksualnim zadovoljstvima. Ono što najviše iznenađuje jeste da ova neobična grupa punih 19 godina nisu sreli druge ljude u planini.
Bekstvo iz stvorenog harema
Svake godine je bilo sve teže kontrolisati zarobljenike. One su već počele da komanduju Dimitriju. Došlo je vreme kada je Božnikov shvatio da više ne može da živi sa njima. Tada je u logoru bilo sedamdeset troje dece. Mnogi od njih su već postali sasvim odrasli ljudi. Noću je bivši stražar pobegao u najbliže selo, gde je bila policijska stanica. Ubrzo je pronađeno tajno naselje.
Japanke su 1964. zajedno sa decom deportovane u domovinu, a Dmitrij je osuđen na dvanaest godina zatvora zbog više krivičnih dela, uključujući i seksualne zločine. Ali to mu nije nimalo smetalo, jer mu se život iza bodljikave žice pokazao boljim nego u planini.
Do danas nisu razrešena neka važna pitanja poput onih: kako su žene uspele da se porode bez bilo kakve medicinske pomoći i pri tome su uspele da sačuvaju živote sve dece? Kako je moguće da ih niko nije našao tokom tih 20 godina?
