Mihrimah Sultanija, jedina ćerka Sulejmana Veličanstvenog i njegove voljene žene Hurem, rođena je 1522. godine u Istanbulu. Njeno ime, u prevodu sa persijskog, znači "sunce i mesec", što je predodredilo posebnu sudbinu princeze od samog njenog rođenja.
U eri kada su žene u Otomanskom carstvu retko zauzimale istaknute položaje van harema, Mihrimah je postala jedna od najuticajnijih ličnosti svog vremena, ne samo zbog svog porekla već i zbog blizine centru moći.
Mihrimahin položaj na dvoru bio je izuzetan. Kao jedina ćerka vladajućeg sultana od njegove službene supruge, uživala je posebne privilegije. Prema osmanskoj tradiciji, ćerke sultana nosile su titulu „Sultan” (a ne „Sultanija”, kako neki savremeni izvori pogrešno navode), što je ukazivalo na njihov visok status, uporediv sa statusom prinčeva od krvi. U hijerarhiji harema, nakon smrti svoje majke 1558. godine, Mihrimah je zauzela položaj najstarije žene u dinastiji, što joj je dalo pravo glasa u najvažnijim državnim poslovima.
Čitajte i kako je umrla Hurem Sultanija u tekstu ovde:
NE PROPUSTITE
Istoričarka Lesli Pirs, u svom delu „Imperijalni harem: Žene i suverenitet u Otomanskom carstvu“, primećuje da Mihrimahin uticaj nije bio ograničen samo na zidove palate: „Kao i njena majka, Mihrimah je mogla da pretvori porodične veze u stvarnu političku moć, postavši jedna od retkih žena u istoriji otomanske države koja je otvoreno učestvovala u istoriji otomanske države."
Prema arhivskim dokumentima, princeza ne samo da je imala značajno lično bogatstvo, već ga je i aktivno ulagala u izgradnju javnih zgrada, uključujući džamije, škole i dobrotvorne ustanove.
Odgajanje mlade sultanije bilo je pod pomnim nadzorom njene ambiciozne majke. Hurem, koja je jednom ušla u harem kao robinja i uspela da se uzdigne do položaja sultanove zakonite žene, savršeno je razumela vrednost obrazovanja i političkih veza. Mihrimah je stekla najbolje obrazovanje svog vremena, proučavajući ne samo Kuran i religiozne tekstove, već i istoriju, književnost, nekoliko jezika i osnove vladavine - teme koje su tradicionalno rezervisane za prinčeve, a ne za princeze.
Francuski ambasador na otomanskom dvoru tog vremena je u svojim depešama zabeležio neverovatno obrazovanje Mihrimah: „Sulejmanova ćerka nije samo lepa po izgledu, već ima i oštar um, govori nekoliko jezika i pokazuje interesovanje za državne poslove, što je retkost među otomanskim ženama."
Zaista, za razliku od većine sultanovih kćeri, koje su bile obučene isključivo da budu žene uticajnih paša, Mihrimah je odgajana kao potencijalni politički igrač.
Mihrimahina posebna pozicija bila je i vizuelno naglašena. Sačuvane minijature iz tog vremena prikazuju je u raskošnoj odeći, sa brojnim draguljima, što je trebalo da pokaže njen visok status. Poznato je da je Sulejman posebno voleo svoju jedinu ćerku i često joj je davao skupe poklone. Prema evidenciji inventara palate, Mihrimahina lična kolekcija sadržala je retke rukopise, umetnička dela i nakit ukupne vrednosti uporedive sa godišnjim prihodom nekih provincija carstva.
Međutim, privilegovani položaj imao je i negativnu stranu. Kao što primećuje istoričar Nedždet Sakaoglu, ćerke sultana su često postale pregovaračke pare u političkim igrama. Venčali su se ne iz ljubavi, već iz razloga državne koristi, da bi se ojačala lojalnost važnih dostojanstvenika ili da bi se stvorila politička savezništva. U tom smislu, Mihrimahina sudbina je bila unapred određena od trenutka njenog rođenja: pre ili kasnije bila je predodređena da postane instrument u političkim manevrima svojih roditelja.
Zanimljivo je da uprkos svom visokom statusu, Mihrimah nije bila izolovana od spoljašnjeg sveta u meri u kojoj bi se moglo pretpostaviti. Istorijski zapisi svedoče o njenom aktivnom učešću u javnom životu. Tako je nakon zemljotresa u Istanbulu 1563. godine Mihrimah organizovala prikupljanje sredstava za obnovu grada i lično nadgledala podelu pomoći nastradalima. Ova činjenica pokazuje ne samo njene moralne kvalitete, već i određenu slobodu delovanja koju je uživala.
Majka i ćerka: Uticaj Hurem Sultan na formiranje Mihrimahine ličnosti
Veza između Hurem Sultan i njene ćerke Mihrimah predstavlja jedinstven slučaj bliske matrijarhalne zajednice u istoriji Otomanskog carstva. Hurem, koja je i sama od robinje postala de fakto suvladarica carstva, namerno je pripremala svoju ćerku za ulogu svog glavnog saveznika i nastavljača političkog uticaja.
Istoričari se slažu da je Hurem lično kontrolisala svaki aspekt Mihrimahovog vaspitanja. Prema arhivskim dokumentima, najbolji učitelji carstva, uključujući poznate pesnike i naučnike, dovođeni su da obrazuju princezu. Neuobičajena za to vreme bila je Huremina odluka da svoju ćerku nauči ne samo tradicionalnim ženskim veštinama, već i disciplinama neophodnim za razumevanje državnih poslova. Profesorka Lesli Pirs primećuje: „Mihrimah je naučila da čita diplomatske depeše, razume finansijske izveštaje i analizira političke situacije – veštine koje su obično razvili samo naslednici prestola."
Pisma između majke i ćerke, delimično sačuvana u arhivi, pokazuju ne samo duboku emocionalnu vezu, već i kako je Hurem metodično oblikovala Mihrimahin pogled na svet. U jednom od pisama iz 1545. godine, Hurem piše svojoj ćerki: "Zapamti da na ovom svetu žena mora biti deset puta pametnija od muškarca da bi postigla isto. Koristi svoj oštar um i posmatraj sve što se dešava oko tebe." Ova uputstva demonstriraju Huremin pragmatičan pristup stvarnosti moći u patrijarhalnom društvu.
Hurem je posebnu pažnju posvetila razvijanju lojalnosti svoje ćerke prema polubraći – Selimu, Bajazidu i Džihangiru, za razliku od starijeg polubrata Mustafe, Sulejmanovog sina od njegove konkubine Mahidevran. Kako primećuje osmanski istoričar Ibrahim Pečevi, "Hurem je od ranog detinjstva usađivala Mihrimah da su budućnost i bezbednost njene braće direktno povezani sa njenim sopstvenim blagostanjem“.
Ova strategija se pokazala uspešnom: tokom svog života, Mihrimah je ostala bliski saveznik svoje braće, posebno Selima, koji se na kraju popeo na presto.
A šta se desilo sa Selimom, sinom Hurem i Sultana Veličanstvenog, čitajte u tekstu ispod:
NE PROPUSTITE
Huremin uticaj na njenu ćerku prevazilazio je majčinska uputstva. Aktivno je uključila Mihrimah u svoje političke poduhvate, koristeći je kao poverenicu u ophođenju sa važnim vladinim ličnostima, posebno nakon što se princeza udala. Istorijski dokazi pokazuju da je Mihrimah često delovala kao posrednik između svoje majke i uticajnih paša, uključujući njenog muža Rustema.
Istovremeno, odnos između Hurem i Mihrimah ne treba posmatrati isključivo kroz prizmu političke dobiti. Preživela lična pisma svedoče o dubokoj emocionalnoj vezanosti među njima. Kada je Mihrimah napustila palatu prvi put nakon udaje, Hurem joj je napisala dirljivo pismo u kojem je izrazila svoju čežnju i brigu za ćerkom. Slično tome, nakon smrti svoje majke, Mihrimah je preuzela zadatak da završi svoje dobrotvorne projekte, što se može posmatrati kao čin ljubavi i poštovanja.
Važno je napomenuti da Hurem nije samo pripremila svoju ćerku za život u okrutnom svetu haremske politike, već joj je usadila i određene vrednosti, posebno važnost obrazovanja i dobročinstva. Pod uticajem svoje majke, Mihrimah je postala pokrovitelj umetnosti i nauke, finansirala je prepisivanje retkih rukopisa i podržavala pesnike i naučnike. Po uzoru na Hurem, ona je takođe mnogo ulagala u javne projekte, uključujući izgradnju džamija, škola i bolnica.
Možda je najznačajniji aspekt Hureminog uticaja na Mihrimah bilo njeno razumevanje moći uticaja žena u politici. U eri kada se od žena zvanično nije očekivalo da učestvuju u javnim poslovima, Hurem je stvorila novi model ženske moći koji je delovao kroz neformalne kanale uticaja, lične odnose i strateške saveze. Mihrimah ne samo da je naučila ove lekcije, već ih je i dalje razvila, postavši jedna od najuticajnijih žena u otomanskoj istoriji.
Kao što primećuje istoričar Čagataj Ulukaj, „Hurem je od svoje ćerke stvorila praktično kopiju sebe – inteligentnu, ambicioznu i nemilosrdnu ženu prema svojim neprijateljima, sposobnu da ostvari svoje ciljeve u svetu u kome zvanično žene nisu imale pravo glasa."
Ovo nasleđe majčinog uticaja odigralo je ključnu ulogu u budućoj sudbini Mihrimah, posebno nakon smrti Hurem, kada je ona efektivno zauzela mesto svoje majke kao glavni ženski autoritet u dinastiji.
Brak iz interesa: Mihrimahov savez sa Rustem-pašom kao politički instrument
Brak Mihrimah Sultan sa Rustem pašom, koji se dogodio 1539. kada je princeza imala samo oko 17 godina, postao je jedan od strateški najvažnijih bračnih zajednica u istoriji Osmanskog carstva. Ovaj događaj jasno pokazuje kako je lična sreća sultanove dece, posebno kćeri, žrtvovana za političke interese dinastije.
Izbor Rustem-paše za muža za jedinu ćerku Sulejmana Veličanstvenog naišao je na zbunjenost mnogih njegovih savremenika. Rustem nije poticao iz plemićke osmanske porodice – bio je po rođenju Hrvat koji je u carstvo ušao po sistemu devširme (regrutovanje hrišćanske dece u janjičare i državnu službu). U vreme kada se oženio Mihrimah, već je bio na mestu glavnog sultana, ali nije pripadao najvišoj eliti carstva.
U svojoj studiji Otomanski Harem, Necdet Sacaoglu direktno ističe da Rustem nije ispunio tradicionalne kriterijume za odabir supruga za sultanovu ćerku, savremenicima je opisala čoveka neprivlačnog izgleda i značajno starije od njegove mladenke. Brak sa njim očigledno nije ispunio nikakvih maniranih i značajnih svojih nevesta.
Zašto je Sulejman pristao na ovaj savez? Većina istoričara se slaže da je Hurem Sultan odigrala odlučujuću ulogu. Koristeći svoj neviđeni uticaj na sultana, lobirala je za Rustemovu kandidaturu iz više razloga. Prvo, kao što primećuje istoričarka Lesli Pirs, Hurem je bio potreban saveznik među najvišim zvaničnicima imperije koji bi svoj uspon u potpunosti dugovao njoj lično i, prema tome, bio apsolutno lojalan.
Drugo, Rustemovo poreklo je osiguralo da na sudu neće imati svoju moćnu porodičnu frakciju koja bi mogla da se takmiči sa interesima Huremove dece. Udaja njegove ćerke za pripadnika stare osmanske aristokratije značila bi stvaranje potencijalnog rivala koji bi u budućnosti mogao da podrži Šehzadea Mustafu, glavnog konkurenta Hureminih sinova u borbi za presto.
Postoji istorijska epizoda kada su se pre venčanja na dvoru proširile glasine da je Rustem bio bolestan od gube. Savremeni istoričari veruju da je ovo bila namerna dezinformacija koju su pokrenuli Huremini protivnici da bi sprečili brak. Međutim, kako piše Sacaoglu, „Hurem nisu zaustavile čak ni ove glasine – bila je spremna da svoju ćerku izloži riziku da bi ostvarila svoje političke ciljeve“.
Samo venčanje je organizovano sa izuzetnim sjajem. Prema hronikama, veselje je trajalo nekoliko nedelja, a cena Mihrimahovog miraza bila je za ta vremena astronomska suma - više od milion akči. Ovo je učinjeno ne samo da bi se demonstrirala moć dinastije, već i da bi se naglasio značaj Rustem-paše kao novog člana carske porodice.
Kakav je bio ovaj brak za samu Mihrimah?
Istorijski izvori ne daju jasan odgovor. Zvanične hronike, naravno, opisuju zajednicu kao srećnu, ali brojna indirektna svedočanstva upućuju na drugačiju sliku. Poznato je da odmah nakon venčanja Mihrimah nije pratila svog muža u njegovu rezidenciju, već je ostala da živi u palati Topkapi pored svoje majke - neuobičajena praksa za to vreme.
Štaviše, postoje dokumenti koji pokazuju da se Mihrimah često žalila svom ocu na grubost i nepažnju svog muža. Austrijski ambasador Buzbek u svojim memoarima pominje da „sultanova ćerka nije krila svoje nezadovoljstvo brakom, iako je svom mužu uvek javno iskazivala dužno poštovanje." Ovo je dokaz složenih ličnih odnosa unutar ove političke unije.
Uprkos potencijalnim ličnim poteškoćama, brak se pokazao izuzetno uspešnim sa političke tačke gledišta. Nakon što se oženio Mihrimah, Rustemova karijera je brzo krenula. Godine 1544. postavljen je za velikog vezira, najviši administrativni položaj u carstvu. Na ovoj poziciji postao je pouzdan saveznik Hurem i Mihrimah u njihovim političkim intrigama, posebno onima usmerenim protiv Šehzade Mustafe.
Rustem-paša se pokazao kao kompetentan administrator i finansijer, značajno povećavši prihode blagajne. Međutim, slovio je i kao izuzetno škrt i korumpiran funkcioner. Venecijanski ambasador Bernardo Navagero je o njemu pisao: „Niko ne može dobiti položaj ili dobiti sudski spor bez ogromnih poklona Rustem-paši, koji skuplja bogatstvo sa nezasitošću koja nije viđena u carstvu."
Zanimljivo je da su, uprkos međusobnom neprijateljstvu, Mihrimah i Rustem postali efikasan politički tandem. Koristeći svoj uticaj na oca, princeza je pomogla svom mužu da napreduje, dok je on preko administrativnog aparata ostvarivao njihove zajedničke političke ciljeve. Zajedno su stvorili ogromnu mrežu doušnika i saveznika, što im je omogućilo da kontrolišu veći deo političkog života carstva.
Par je imao dvoje dece - ćerku Ajše Humaša Sultan i sina Osmana, koji je, međutim, umro u ranoj mladosti. Prema osmanskoj tradiciji, deca sultanovih ćerki nisu mogla da polažu pravo na presto, pa Mihrimahino potomstvo nije imalo značajniju političku ulogu, za razliku od njene braće.
Posle Rustem-pašine smrti 1561. godine, Mihrimah se nije preudala, što je bilo neobično za udovice njenog uzrasta i statusa. Umesto toga, fokusirala se na podršku svom bratu Selimu u njegovoj borbi za presto i širenju sopstvenog političkog i ekonomskog uticaja. Do kraja svog života, Mihrimah je kontrolisala značajan deo mediteranske pomorske trgovine i finansirala izgradnju brojnih javnih zgrada, što ukazuje na njenu finansijsku nezavisnost od svog pokojnog muža.
Tako je Mihrimahin brak sa Rustem-pašom, iako sklopljen iz političkih razloga i verovatno nije doneo ličnu sreću princezi, postao važno oruđe u širenju uticaja Huremine frakcije na osmanskom dvoru i na kraju doprineo ulasku Selima II, Hureminog sina i Mihrimahinog brata.
