Ibrahim paša je bio jedan od najsjajnijih velikih vezira Osmanskog carstva. Mlečani su ga čak zvali Ibrahim Veličanstveni, po analogiji sa njegovim gospodarom. Osim toga, bio je sultanov najbliži prijatelj, njih dvojica su se poznavali od detinjstva.
Kao čovek, Sulejman je trebalo da se smatra dužnim, jer je upravo taj čovek dao odlučujući doprinos pobedi nad Mađarima kod Mohača; zaključio povoljan mir sa katoličkim silama; pacificirali Egipat i tamo uveli sistem vlasti, sličan kojem su stvorili administraciju u cijeloj državi; stupio u savez sa Francuskom koji je trajao 250 godina; samostalno je pobedio Persiju i pre dolaska glavne sultanove vojske.
Međutim, po naređenju sultana, ovom istaknutom državniku i vojskovođi je odsečena glava, njegova palata je odneta u riznicu, a sećanje na njega predato zaboravu. Sahranjen je bez ikakvih počasti na jednom od starih istanbulskih groblja, a čak je i lokacija njegovog groba vremenom zaboravljena.
Zašto je sultan Sulejman pokazao takvu nezahvalnost prema svom prijatelju? Ili je Ibrahim paša sam sebe osudio na smrt svojim postupcima?
Postoje tri manja i dva glavna razloga zbog kojih je na kraju osuđen. Počnimo sa prvima.
Do tada su svi ili skoro svi osmanski plemići bili hrišćani koji su prošli kroz "danak u krvi". Ibrahim je i sam imao sličnu pozadinu, ali nije učio u dvorskoj školi i nije napredovao kroz srednje faze svoje političke karijere. Na sve svoje položaje postavljen je isključivo voljom sultana, čiji je bio miljenik. Stoga ga svi janjičarski zapovednici, admirali, guverneri i paše nisu priznavali za svog i smatrali su ga izdajicom i prodanom dušom. Shodno tome, najširi slojevi vojne i civilne aristokratije bili su prema njemu neprijateljski raspoloženi.
Iako osmanska elita uopšte nije bila pogođena islamskim radikalizmom, Ibrahim je bio previše liberalan čak i po njihovim standardima. Pošto je postao veliki vezir, bio je zadužen za mnoga verska pitanja, a često je to činio po sopstvenom nahođenju, u potpunoj suprotnosti sa šerijatom i hadisom. Mnogi islamski klirici su se žalili na njega, a sultan je, kao duhovni poglavar čitavog islamskog sveta, često bio nezadovoljan njegovim postupcima. Ali glavni razlog za opšte ogorčenje bila je priča kada je Ibrahim u svoju palatu postavio nekoliko statua iz mađarske prestonice Budima, koju su zauzeli Turci. Posle ovoga, javno je optužen za idolopoklonstvo.
Ibrahim je bio u sukobu sa Iskander-čelebijem, glavnim blagajnikom carstva. Oni su mnogo godina intrigirali jedni protiv drugih, ali je sultan ipak imenovao ovog plemića za zamenika velikog vezira tokom pohoda na Persiju. Ibrahim paša je odlučio da je to njegova šansa, optužio je rivala za proneveru javnih sredstava i osudio ga na primerno streljanje. Ali Iskander je uspeo da napiše pismo u kome je optužio svog neprijatelja da je spremao atentat na sultana i da je paša podmićen persijskim zlatom. S obzirom da Ibrahima nisu voleli ni zvaničnici, ni vojska, ni narod, mnogi su u to zaista poverovali.
Međutim, ovi razlozi nisu bili glavni. Prvi od glavnih problema bio je taj što je Ibrahim prvi put u životu izgubio politički smisao kada je odlučio da podrži Mahidevran i Mustafu, a ne Hurem i njene sinove. Možda su šehzadine majke bile jedini narod u čitavom Osmanskom carstvu kojeg on nije mogao da se oslobodi, jer je na njima budućnost cele države. Ibrahim se kladio na najpopularnijeg od prinčeva, verujući da će sultan za naslednika izabrati ono od svoje dece koju mu um predloži. Ali u ovom slučaju ljubav je pobedila, a Sulejman je podržao potomstvo svoje voljene Hurem.
A Hurem je bila veoma strpljiva učesnica u igri prestola i nije nastojala da se reši svojih neprijatelja u jednom trenutku. Umesto toga, ona je odlučila da nagriza sultanovu naklonost prema njima tokom godina, postepeno im oduzimajući moć. Kada je padišah bio suočen sa izborom između koalicije Ibrahima, Mahidevrana, Mustafe protiv stranke Rustem-paše, Hurem i njenog potomstva, nije ni sumnjao u svoju odluku.
Pa, još jedna važna tačka je bila sledeća. Sada smatramo da su monarsi iz prošlosti svemoćni tirani. Ali u stvarnosti, morali su da manevrišu između mnogih političkih snaga, donoseći odluke koje bi svima odgovarale. Tokom svoje istorije, Otomansko carstvo je doživelo mnoge pobune plemstva, narodne pobune i pobune koje su predvodili prevaranti koji su se proglašavali prinčevima, pa čak i sultanima.
Zbog toga su vladari toliko cenili ideju autokratske monarhijske vlasti, koju im je dodelio Svemogući. I niko od njih nije mogao da oprosti postupke koji bi mogli da dovedu u pitanje njihov dominantni položaj. Postoji suveren, a tu su i njegove verne sluge - i ništa drugo.
Ibrahim se izjednačio sa svojim gospodarom kada je tokom pohoda na Persiju samovoljno preuzeo titulu serasker-sultan („glavnokomandujući-sultan”) i počeo da potpisuje svoja pisma na ovaj način. Za tadašnje ljude to je značilo uzurpaciju vlasti. Glavni problem je bio što se deset godina pre toga, vladar Egipta Ahmed-paša otcepio od carstva i takođe prisvojio titulu sultana. Sećanje na ovo bilo je preveliko da bi Sulejman mogao sve to da ignoriše.
