Srpska pravoslavna crkva i vernici, sutra, 10. maja obeležavaju dan kada je Sinan Paša spalio mošti srpskog princa i monaha, Svetog Save.
Desilo se to 1594. godine, kada su Turci odlučili da spale mošti Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa koji je do tada bio sahranjen u manastiru Mileševa.
Zato što su Srbi bili spremni za ustanak, Sinan paša je hteo da ih kazni i zato je mošti Svetog save dopremio do Beograda.
Tražeći najviše mesto u Beogradu izabrao je Vračar, ali tadašnji Vračar bio je današnji Tašmajdanski park. Pa je najverovatnije da se na mestu gde su mošti spaljene danas nalazi crkva Svetog Marka.
Tamo gde je sada hram nalazila se, navodno, močvara, a na Slaviji se nekada pecalo, jer je tu bila bara. Priča se da je Sinan paša došao Carigradskim drumom (danas Smederevski put), da spali Savine mošti.
Ali, tu nije kraj priče, jer je Odbor za podizanje Hrama Svetog Save odlučio da se objekat podigne na vrhu Vračara, gde se sada nalazi najveća pravoslavna svetinja na Balkanu, verujući da su ti spaljene mošti, jer se i odatle vidi dobar deo Beograda.
Šta je istina prava, možda nikad nećemo ni saznati, ali treba imati na umu da je tokom 19. veka Tašmajdan bio gradsko groblje, gde je knez Miloš i napravio crkvu, nedaleko od mesta spaljivanja, poznatiju danas kao crkva Svetog Marka, posvećenu svom sinu Marku.
Šta se potom desilo sa Sinan pašom?
Sinan-paša, koji je od strane svojih turskih savremenika kritikovan zbog guranja albanskih sunarodnika na visoke položaje u otomanskoj administraciji (dobra stara balkanska praksa koju su primenjivali i svi srpski veliki veziri), relativno je sporo napredovao pa je visoku političku karijeru počeo 1567. kao beglerbeg Egipta, na kom je položaju ostao dve godine. Potom se 1571. vratio na isto mesto, i predvodio uspešno osvajanja Jemena, zbog čega je prozvan Fatih-i Jemen, odnosno "jemenskim pobednikom".
Kada je zapalio mošti Svetog Save nije računao na jednu važnu stvar: da će čitav srpski narod udahnuti vetar koji je nosio pepeo spaljenog svetitelja.
Ustanak jeste bio ugašen, ali je i Sinan paša smenjen sa dužnosti, tačno mesec dana nakon zasultanjenja Mehmeda III, i prognan u Malkaru, grad na evropskoj obali Mramornog mora.
Tokom poslednjih godina svog života Sinan-paša je zidao džamijski kompleks u Stambolu, ali je džamije, karavansaraje, kupatila i mostove gradio širom carstva.
Umro je 3. aprila 1596. u 90. godini života. Nad telom su čitane molitve u džamiji Aja Sofija u Carigradu, i sahranjeno je u turbe pored rešetkastih vrata. Na grobu nije bilo nikakvih natpisa, ali u tom turbetu, između mnogih drugih grobova, stražar je rado pokazivao grob Sinan-paše.
Ferman dokazuje da je Sinan-paša bio spahija sela svoga rodnog kraja i da su svi žitelji bili pravoslavni hrišćani 1585. godine. Turci su i u doba Jastrebova pravoslavne zvali rajom, a katolike latinima. Tadašnji zemljaci Sinan-paše su još sačuvali svoj srpski jezik. Hrišćana pravoslavnih Arnauta nije bilo. S promenom vere usvajali su i arnautski jezik. Tada je još u Ljumi vladao srpski jezik. Topoljanski Sinan-paša važio je za srpskog pastira mada ga turski životopisci nazivaju Arnautinom, za razliku od stranih koji su ga nazivali Srbinom, i uprkos tome što je u to vreme na sultanovom dvoru srpski jezik bio u upotrebi. Gotovo svi veziri su bili Srbi: Sinan-paša iz Topljana. Vilja je dala Sofi Sinan-pašu, Mehmed-paša Sokolović je Srbin iz sela Sokolovići u Bosni... Kodža Sinan-paša je kupio sela rodnoga kraja, kada se tokom službe već obogatio, raznim nedozvoljenim načinima, kako svedoče istoričari. Hamer ga naziva agom, tj. pomoćnikom 1561. g. Titulu age su imali samo posednici. Sinan je poticao iz vlastelinske plemenite srpske porodice i tu je vladao na osnovu rodovskog prava. Njegovi seljaci nisu ostali nezahvalni pa su se poturčili, piše Ivan Jastrebov u knjizi Stara Srbija i Albanija.
