Bilo je proleće 1988. godine kada je grupa lovaca usred šume u istočnoj Bosni – na tromeđi Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore – u čoporu vukova ugledala dečka koji se kreće četvoronoške i reži. Vučju družinu na mah su oterali, a njega, raščupanog, izgladnelog, izgrebanog i prekrivenog modricama, zajedno s lešinama zveri, ubacili su u kamion i odvezli u civilizaciju.
Međutim, tamo iz njega nitko nije izvukao ni reč, ne zato što nije želeo govoriti, već zato što govoriti nije znao. Dečaku potpuno nepoznatog identiteta i porekla, lovci su dali ime Haris, pa čak i prezime: Pućurica, brzo mu odredili identitet, veru i naciju, onako kako su smatrali da je ispravno, i predali ga nadležnim vlastima koje će ga – daleko od znatiželjne javnosti – odvesti na resocijalizaciju u Beograd.
Ova istinita priča poslužila je kao predložak za igrani film "Ničije dete", koji se prikazivao 2015. godine, srpskog reditelja Vuka Ršumovića, koji se sa Venecijanskog filmskog festivala vratio ovenčan sa tri nagrade, a krajem oktobra će se naći na programu Zagreb Film Festivala. Dok se pišu hvalospevi o ovom izuzetnom filmskom ostvarenju ovih dana na kulturnim stranicama širom regiona, jedna stvar se ističe: izvanredna životna priča dečaka-vuka.
Rasvetljavanje ove priče, kako smo se uverili, neće biti moguće putem arhiva novina, pa će biti od izuzetnog značaja razgovor sa jedinim svedokom tog vremena: dečakovim starateljem Draganom Rolovićem.
Naime, dečak-vuk je bio predat direktno u njegove ruke, u prijemnu kancelariju tadašnjeg Centralnog prihvatilišta za decu i omladinu u Beogradu. Ovde su završavali svi oni mališani iz cele bivše države koji su se izgubili na krivom putu, uglavnom zbog sitnih prestupa, provale ili džeparošluka. Dragan Rolović, tada dvadesetpetogodišnjak sa svega godinom iskustva u radu sa delikventima, dobio je ovaj osetljiv zadatak upravo zbog svojih inovativnih metoda rada i izvanrednih rezultata koje je postizao u tako kratkom vremenskom periodu. Iako je prošlo gotovo četvrt veka od tada, sećanje na njihov prvi susret i dalje je kristalno jasno u njegovom pamćenju.
"Kada je stiglo, to dete je izgledalo kao da dolazi iz nekog drugog sveta", počinje opis Rolović. Pošto fotografije dečaka nisu dostupne (u ovom novinskom tekstu koristimo kadrove iz filma "Ničije dete" za ilustraciju), zamolili smo ga da ga detaljnije opiše.
Taj dečko je zaista bio visok i krupan, sa plavom kosom i plavim očima, i izvanredno dugim rukama koje su mu se činile gotovo neobično dugim. No, ono što je prvo primetno bilo je da mu je nos neprestano curio. Kasnije su otkrili da je uzrok ovom problemu bila kronična upala sinusa, što je samo naglasilo njegovo teško fizičko stanje.
Kada su detaljno pregledali njegovo zdravstveno stanje, bili su iznenađeni. Dečko nije imao nikakve fizičke povrede, iako je izgledao zapušteno zbog nedostatka higijene i neadekvatne ishrane. Bio je prekriven ogrebotinama po telu, što je ukazivalo na neka njegova prethodna iskustva, ali srećom, nisu pronašli ozbiljnije povrede.
Iako su procenili da mu je oko deset godina, Dragan Rolović tvrdi da je mogao biti i tri godine stariji. Kako su komunicirali sa dečkom-vukom? Rolović kaže da nikada nije govorio, umesto toga, izdavao je zvukove slične režanju. Ipak, odgajatelj je stekao utisak da dečko razume veći deo onoga što mu je govorio. Dečko-vuk se kretao vrlo malo, uglavnom bi sedeo ili čučao u dvorištu, stiskao ruke oko kolena i pažljivo posmatrao svet oko sebe. Kada bi pokušao da hoda, često bi padao, što je navelo odgajatelje da pomisle da ima problema sa ravnotežom. Zbog toga su ga poslali na veštačenje, ali se ispostavilo da je razlog bio jednostavan - dečko nije znao da hoda u cipelama.
Dragan Rolović se seća da je dečko-vuk u početku bio neprestano budan, kao da je pokušavao shvatiti novi svet koji ga okružuje.
Odbijao je spavati u krevetu, umesto toga je radije birao stolicu, a ponekad bi ga pronašli čak ispod stola u dnevnoj sobi. Ali, kada je reč o ishrani, to je bila posebna priča.
"Jeo je s poda, čuvajući hranu, sa obe ruke obavijene oko tanjira. U prvim mesecima, nije podnosio kuvanu hranu, a deca su nam prijavljivala da iz kante za smeće izvlači kosti s ostacima sirovog mesa" priča.
"Nije znao čemu služi umivaonik pa smo imali veliki izazov učiti ga higijenskim navikama, kako da ga okupamo, a posebno kako da mu skratimo nokte. Kasnije se privikao na stvari, na primer, četkicu za zube, koju je čuvao kao najveću dragocenost..."
Odgajatelj ni danas ne može da shvati kako i zašto se Žika, najjači ali i najproblematičniji dečko u domu, tako snažno povezao s Pućketom, kako su ga zvali. Pod njegovom zaštitom, dečko-vuk je brzo naučio kako da uredi krevet, drži olovku, koristi metlu i lopatu, ali i kako da se ponaša prema drugima. Jer, nije samo vukova prihvatila tog dečka, brzo su ga prihvatili i ljudi, pa čak ga zavoleli, otkriva Dragan Rolović. Pre toga, postojao je jedan ključan trenutak.
"S obzirom na to kako je dečko brzo napredovao i prilagodio se životu u domu, zaključili smo da je u ranom detinjstvu ipak bio u kontaktu s ljudima. Međutim, nikada nije otkrio ništa o svom najranijem detinjstvu, kako je dospeo u šumu, o svojim roditeljima. Tvrdio je da se ničega ne seća, čak ni prvih dana u domu - priča odgajatelj Dragan Rolović. Postojala je mogućnost da je, slično zverima koje su ga podizale, imao ograničenu memoriju. Ili možda duboko potisnuo svoje formativne godine u najskrivenije dubine svoje duše?"
"Zapravo, nije mnogo govorio, čak ni kada je stekao bogat fond reči – dodaje, sećajući se dana kada je četiri godine kasnije Pućke napustio beogradski dom. Jer, kada su počeli vetrovi rata krajem 1992. godine, deca su vraćena u republičke centre za socijalni rad odakle su potekla, uključujući i Pućketa."
Njegov odlazak teško je pao kako Pućketu, tako i deci i nama. Raditi sa ovakvom decom zahteva ulaganje mnogo emocija. A kada je reč o detetu poput Pućketa, to je posebno istinito. Na kraju, oslonio je svoju glavu na moje rame, tražeći nežnost i pažnju kao svako dete. Kada je otišao, svi smo plakali – priseća se, dodajući da slučaj dečka-vuka nikada nije bio zabeležen u medijima.
" To je bilo vreme kada su se takve stvari obično skrivale ispod površine. U osnovi, to je bilo u interesu zaštite deteta – kaže odgajatelj. Danas, rado deli svoja sećanja s rediteljem filma, jer kartoteka doma je uništena u požaru koji je izbio 1994. godine, samo godinu dana nakon što je dečko otišao. Među dokumentima koji su zauvek izgubljeni bio je i dosije Harisa Pućurice. Kakva simbolika: iste te 1994. godine, Haris je takođe krenuo na svoj put bez povratka. Deca iz doma su pričala da se, po povratku u Bosnu, ponovo povukao u šumu, ali ovaj put obučen u sivu vojničku uniformu. Tako se zatvorio krug. Govorili su i da je stradao od slučajnog metka. Da li u istoj šumi iz koje su ga izvukli lovci ili u nekoj drugoj, u ovoj uniformi ili onoj, pucajući na svoje, ko god da su oni... nikada nećemo saznati. Jedini koji je znao bio je Žika, Harisov prijatelj iz doma, koji je takođe otišao na put bez povratka pre nekoliko godina.
Ipak, Niko postao je netko
Povezujući sve delove slagalice, lako je uvideti da Haris nije doživeo ni punoletstvo, da je preminuo pre svog 18. rođendana. Za života, niko ga nije tražio, niti je on tražio ikoga, ostao je "ničije dijete". Ipak, o njemu se snimaju filmovi, pišu novinski članci: Niko je za vreme svog kratkog života ipak postao netko. A priča o Harisu Pućurici, dečku bez identiteta, ostaje priča o apsurdu svih ratova, uključujući i onaj krvavi na Balkanu, gde je čovek čoveku bio čovek, dok su mu vukovi podizali decu. Međutim, svi oni koji su duboko dirnuti njegovom sudbinom žele da veruju da Haris - ili kako god bilo pravo ime divljeg dečka - sada udiše slobodu punim plućima, i da negde u planinskim vrletima, gde ga lovci neće naći, i dalje igra s vukovima.
