Prvi serijski ubica na ovim prostorima, bila je, verovali ili ne, baba Anujka. Skoro pola veka ceo južni Banat je strahovao i na sam pomen imena baba Anujke.
Baba Anujka je poreklom Rumunka, a živela je u Vladimirovcu, selu između Vršca i Beograda, kao kći bogatog paora. Njeno pravo ime bilo je Ana di Pištonja.
Vladimirovac je početkom 20. veka nosio naziv Petrovo selo. Anujka je, po želji svog oca, bila vrlo obrazovana žena za to vreme.
Priča o baba Anujki počinje sa jednom biljkom u narodu poznatom kao đavolja trava. Ova biljka poznata je širom planete. Neki joj se dive, a neki strahuju od nje. Kod Indijanaca ona je korišćena za izazivanje halucinacija zbog upadanja u trans kako bi "videli bogove" i u lekovite svrhe, dok je na drugim mestim koriste za izazivanje abortusa ili ubijanje.
Ova biljka se, ne bez razloga naziva demonskom biljkom. Njome su mazali vrhove strela u bojevima, a poznata je i pod imenom Tatula.
O tome koliko je baba Anujka bila vešta trovačica govori i činjenica da je o njoj napisana i knjiga u kojoj je opisana kao jedna od najpoznatijih trovačica na svetu.
Anujka di Pištonja (1837 – datum smrti nije poznat) bila je najveća banatska vračara-trovačica. Bila je kao
Govorila je da je kao mala bila teško bolesna, zapadala je u čudna stanja zbog kojih su mnogi dolazili da je posmatraju. Često su joj govorili da će kad poraste biti vračara. Naravno, to se i obistinilo. Kasnije su je svi znali kao vračaru. Njeni saradnici bi išli po banatskim selima i tražili mesta gde vlada nesloga i bolest i preporučivali babu čija Đavolja voda može rešiti sve probleme.
Zbog te vode, po priznanju mnogih, ljudi su umirali u najvećim mukama. U knjizi posvećenoj jedinoj ženi serijskom ubici sa jugoslovenskih prostora, Šimona A. Đarmatija piše:
"Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana, ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremila jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad bi uzimala jedno malo zvonce i tri puta bi zazvonila. To je bilo "sporazumevanje sa đavolom".
Ona je navodno rešavala brojne bračne, imovinske probleme, uz silu nečastivog, a imala je mnogo saradnika, i to najčešće među rođacima žrtava.
Baba Anujka je mogla da tačno pedvidi dan kada će umreti onaj kome je njena voda namenjena.
O njenoj veštini trovanja govori i to da je meru otrova dozirala uvek tačno prema telesnoj težini onoga kome je otrov namenjen. Kaže se da kada bi neko došao po rešenje kod nje, prvo što bi pitala bilo je: koliko je težak taj problem (misleći na osobu).
Svoju đavolju vodicu naplaćivala je od 2 do 5 hiljada dinara, a misteriozne smrti ostajale su misterija jer su rođaci, koji su sami naručivali smrti svojih bližnji, uglavnom odbijali istrage i obdukcije.
Godine 1928. uhapšena je Anujka, po nalogu policije Njegovog veličanstva kralja Aleksandra, a sve je pokrenuto smrću jednog imućnog udovca. Suđenje baba Anujke izazvalo je mnogo pažnje i interesovanja. Izbegavala je da odgovara na nezgodna pitanja, pokazivala je visprenost, vadila se na teško detinjstvo.
Za saučesništvo u ubistvima osuđena je na 13 godina. Iz zatvora su je oslobodili nemački vojnici. Vratila se u svoje selo, gde je i umrla u svojoj 100. godini.
No, i nakon njenog nestanka, svaka sumnjiva smrt dovodila se u vezu sa njom, i njenu mešavinu tatule, žive i arsenika, kojom je usmrtila desetine.
