U vodonosnim predelima, ljudi su u bunarima zidali od kamena male ćelije koje su imale prirodno hlađenje od dubine i od hladne vode iz bunara. To je “glumilo” frižider. Među ostalim tehnikama, poznato je, a i danas se koristi sušenje na suncu, dimu, ili potapanje u mast, kad je bilo masti.
Takođe, pomoću hladne izvorske vode u drvenim buradima i kacama čuvala se hrana svežom.
Nekad se znalo šta se jede u zavisnosti od godišnjeg doba i dana u nedelji, objašnjava nutricionista Branka Mirković. Nije bilo frižidera, ni zamrzivača, a naše bake posle Drugog svetskog rata su nastavile tako da kuvaju.
– Petkom se u svim kućama kuvao pasulj, uglavnom postan, uz salatu – leti sladak kupus ili paradajz, zimi turšija ili kiseo kupus. Najčešće se kuvao za dva dana. Nedeljom se pripremala supa sa domaćim rezancima ili knedlama, a povrće iz supe,bareni krompir i delovi kuvanog, najčešće pilećeg mesa, se iznosilo posle supe i služilo uz paradajz sos, sos od belog luka (ajmokac), a leti uz sos od mirođije. To se zove rimflajš. Nakon toga sledi pečeno pile ili neko drugo meso, a povremeno se pravilo i kao pohovano. Prilog je bio pečeni krompir, pire ili neko sezonsko povrće kao ćušzpajz (varivo) i sezonska salata. Posle toga slede kolači koji su se pravili samo nedeljom.
Svako za stolom je znao koji deo pileta dobija, odraslim muškarcima se sipalo najviše, ženama manje, a deci još manje. Starijim ukućanima se takođe sipalo manje hrane. Tada se to zvalo “da se zna red”, niko nije prigovarao ili izvoljevao.
– Ponedeljkom su se jeli ostaci od nedeljnog ručka i domaćice su, ako je potrebno, dodavale uglavnom još krompira ili nekog drugog povrća. Nije se svakodnevno jelo meso, mahom dva do tri puta nedeljno i to su bile manje količine nego danas. U sezoni spanaća prilog su bila jaja, deci jedno, a odraslima dva. Povremeno su se pravile i prženice kao prilog umesto mesa.
Paradajz čorbe su se na proleće jele da bi se potrošio kuvani paradajz, a drugi deo ručka bili su najčešće pita zeljanica ili gibanica. Na jesen se kuvala paradajz čorba od novog paradajza i pravile knedle sa šljivama. To je bio ručak u skoro svim kućama.
Ranije se postilo dva puta nedeljno, ali se i posle drugog svetskog rata zadržao običaj da se dva puta sedmično jede bez mesa.
– Pripremane su flekice (vrsta testenine) sa kupusom, krompir paprikaš, u nekim kućama riba sa restovanim krompirom. Staro jelo koje se i danas pravi mahom u Vojvodini je granadir marš i sprema se od restovanog krompira pomešanog sa obarenom testeninom. Spremali su se đuveči bez mesa i turski pilavi. Bećar paprikaš se pravio pred kraj leta i uglavnom se dodavao sir umesto mesa. Povrće i mahunarke bile su osnova obroka i jelo se uz malo mesa kao kuvano jelo, jaja ili sir, ali i viršle, debrecine i ostale kobasice koje su bile vrhunskog kvaliteta. U poređenju sa današnjim jelovnikom, razlika je ogromna – naglašava naša sagovornica.
Slavsko posluženje
Početkom zime, u vreme posnih i mrsnih slava, domaćice su pripremale tradicionalni jelovnik sa ponekim novim jelom ili salatom, a gosti su uvek bili sigurni čime će biti posluženi. Jela koja se spremaju su skoro ista u svakoj kući. Kada dođete čeka vas žito, pa predjelo sa obaveznom ruskom salatom, supe ili čorbe, sarma posna ili mrsna, punjene suve paprike, pečenje ili riba, razne turšije, salata od cvekle, pa onda sitni kolači i torte. Recepti su se prepisivali, a bake i majke su ih prenosile sa kolena na koleno.
Na ovim prostorima mešale su se kuhinje, pa tako neka jela slična turskim i grčkim, ima dosta uticaja nemačke i francuske kuhinje, navodi nutriconista. Pored svinjske masti koristilo se i maslinovo ulje, posebno u danima kada se posti, kao i puter, što je uticaj francuske kuhinje.
– Doručak je u svim domaćinstvima bio sličan. Najčešće se parče svežeg hleba namaže domaćim džemom, u “boljim kućama” se mazao i puter, uz toplo mleko, belu kafu i čaj, ređe kakao. Slani doručak činili su hleb, parče sira ili kajmak sa kiselim mlekom ili jogurtom. Manjoj deci se kuvao griz ili sutlijaš. Povremeno se kupovala pašteta kod mesara ili malo suhomesnatih proizvoda. Tada se merilo i kupovalo i po 50 grama. Iznutrice i jeftinije delove mesa su kupovale porodice sa nižim prihodima i mnogo dece – objašanjava Branka.
Uglavnom se jednom sipalo u tanjir i nije se jelo između obroka, osim što su deca imala užinu.
– Odmah posle ručka deca izlazila su napolje da se igraju, a za užinu su mame dozivale da pojedu parče hleba sa mašću posuto alevom paprikom ili hleb namazan džemom. Za večeru se jela popara, kačamak sa sirom, testo sa sirom, odrasli su jeli ostatke ručka, a stariji udroblljeno mleko sa hlebom i malo šećera – kaže naša sagovornica.
Kocka šećera
Voće se jelo sezonski, zimi mahom jabuke i kruške. Kuvao se kompot od voća i suvih šljiva.
– Pomorandže su se nosile na poklon, a limun koristio uglavnom kada je neko bolestan. Posle Drugog svetskog rata i kocka šećera je bila poslastica. U specijalnim prilikama čokolada se nosila deci na poklon. Jelo se malo, tek po kockica i majke su učile decu ne da jedu, nego po malo da se zaslade – naglašava Branka.
Porodice su retko izlazile u kafanu, uglavnom na ćevapčiće, koji su bili upola manji nego danas. Jeli su se sa lukom, očevi su pili špricer ili pivo, a žene i deca sok od malina, koji se pravio od sirupa. Pekare su pravile hleb i burek, a kifle su bile luksuzno pecivo.
– Brze hrane nije bilo, jelo se za stolom, a ne usput, a ko je duže radio nosio je obrok od kuće. Roditelji su se bojali da im deca ne budu neuhranjena, a gojaznih gotovo da nije ni bilo. Kad prođete ulicom možete da osetite da se krčkaju ista jela – objašnjava nutriconista.
Ljudi su manje znali o hrani, ishrani i dijetama, ali nije bilo gojaznih. Prejedanje je bilo nepristojno. Postojale su staračke bolesti, za razliku od visokog pritiska, holesterola i dijabetesa koji danas pogađaju i mlade. Ako ste i dalje sumnjičavi pogledajte filmske zapise iz gradova i videćete da su ljudi bili daleko vitkiji nego danas.
