Psihologija kaže da druge obično osuđujemo kada ih ne razumemo… Zbog toga je važno da izbegnemo osude koliko god je to moguće. Evo kako.
Svaki put kada osuđujemo, zapitajmo se šta je to što ne prihvatamo, zašto ne prihvatamo i zašto nam to preti, odnosno lično nas pogađa.
Sa druge strane, mi obično kod drugih ljudi osuđujemo ono što prepoznajemo i nosimo sami u sebi. U suprotnom, to ne bismo primetili kod njih. Ipak, problem je što toga često nismo svesni, pa mislimo da problem nije u nama, iako je vrlo često upravo to slučaj. Ako ne prihvatamo tuđe ponašanje, to znači da nam ono sugeriše koje su to stvari koje moramo da promenimo kod sebe. Možda treba da budemo iskreniji, otporniji, sigurniji u sebe i u svoju vrednost, odlučniji, snalažljiviji… U prevodu – da nađemo rešenje u sebi.
Ako osuđujemo postupke drugih, budimo svesni da svaki čovek radi ono što misli da je najbolje za njega u tom trenutku. Da je mislio da bi mu neko drugo rešenje bilo bolje, verovatno bi ga izabrao. Da smo na njegovom mestu, njegovog mentalnog sklopa, prošlosti i uverenja, verovatno ne bismo postupili mnogo drugačije, iako čvrsto verujemo da to nije tako.
Ipak, to ne znači da treba da se osećamo loše svaki put kada krenemo da osuđujemo druge. Te misli nam zapravo mogu pomoći da radimo na sebi, ali samo ukoliko ih osvestimo i zapitamo se šta nam one zapravo govore o nama samima. A ukoliko nam se to što „čujemo” ne dopadne, to je znak da na nekim stvarima treba da poradimo i da ih svesno menjamo.
Iako ovo suočavanje sa sobom često nije lak i prijatan proces, on nam pomaže da se razvijamo kao ličnosti i da bolje prihvatimo i zavolimo sami sebe, a onda će nam i drugi ljudi i njihovi postupci predstavljati manji problem.
