Kajakoj, u jugozapadnoj turskoj provinciji Mugla, pravi je grad duhova. Napušten od svojih stanovnika i progonjen prošlošću. To je spomenik, zamrznut u vremenu – fizički podsetnik na mračna vremena u Turskoj. Ipak tokom poslednjih 100 godina, nije bilo ljudi.
Kajakoj karakterišu uske ulice, oivičene kućama, koje se savijaju i uzdižu sa obe strane strme doline. Usred grada je drevna fontana, a tu su i crkve, one sa pogledom na vrh brda od milion dolara na plavi Egej.
Sa obroncima prošaranim nebrojenim zgradama koje se raspadaju i koje polako guta zelenilo, i beskrajnim pogledom na nestale živote, to je takođe fascinantno i izuzetno lepo mesto za posetu, piše "Si-en-en"
Leti, pod vedrim nebom i žarkim suncem, ume da izgleda jezivo. Još više u hladnijim godišnjim dobima obavijen maglom.
Pre nešto više od jednog veka, Kajakoj, ili Levisi kako je bio poznat, bio je užurban grad sa najmanje 10.000 grčkih pravoslavnih hrišćana, od kojih su mnogi bili zanatlije koji su mirno živeli zajedno sa turskim farmerima u regionu. Ali u preokretu koji se desio kada je Turska postala nezavisna republika, njihovi jednostavni životi su bili raskomadani.
Tenzije sa susednom Grčkom nakon okončanja grčko-turskog rata 1922. dovele su do toga da obe zemlje proteraju ljude koji nisu imali veze sa njihovom državom. Za Kajakoj je to značilo prisilnu razmenu stanovništva sa Turcima muslimanima koji su živeli u Kavali, u današnjem grčkom regionu Makedonije i Trakije.
Ipak novopridošli muslimani su navodno bili manje nego zadovoljni svojim novim domom, brzo su krenuli dalje i ostavili Kajakuj da propadne.
Među malobrojnim koji su ostali bili su baka i deka Ajsun Ekiz, čija porodica danas drži mali restoran blizu glavnog ulaza u Kajakoj, koji služi osveženje turistima koji dolaze da razgledaju grad. Priče o tim teškim godinama prenosile su se kroz generacije.
„Grčki narod je plakao jer nisu hteli da odu, rekli su mi baka i deka“, kaže Ekiz, koja sada posetiocima prodaje ručno izrađeni nakit. „Neki su čak ostavili svoju decu da ih čuvaju turski prijatelji jer su mislili da će se vratiti. Ali nikada nisu.“
Ekiz kaže da su njeni preci bili pastiri i da su se lako prilagodili životu na ivici grada. Većina njenih sugrađana, kaže ona, nije volela da živi u Kajakoju jer su zidovi kuća bili ofarbani u plavo, navodno da bi odbili škorpije ili zmije.
Delovi te plave boje i dalje se mogu videti na preživelim zidovima oko 2.500 kuća koje i dalje čine Kajakoj. Ono što je ostalo još uvek vredi istražiti kao svedočenje o drevnom načina života na ivici modernog doba.
Džejn Akataj, koautorka knjige „Vodič kroz Kajakoj“, kaže da je jedan od razloga za napuštanje grada možda bila opipljiva tuga koja se nadvijala nad mestom nakon tragičnih događaja iz 1920-ih. Priroda je takođe odigrala svoju ulogu u nestanku grada koji je napravio čovek.
„Bilo je zemljotresa, bilo je oluja. Klima, vreme, kiše… sve je uticalo na ovo zanimljivo mesto“, kaže ona. „A takođe, tokom godina, malter koji ih drži zajedno se raspao, i stvari se raspadaju ako se ne brinete o njima.“
Današnji posetioci plaćaju taksu od tri evra na malom kiosku na glavnom putu pre nego što uđu u Kajak. Odatle mogu da lutaju peške gore-dole njegovim ponekad strmim i neravnim stazama i uličicama.
Sa malo posetilaca, osim povremenih turističkih grupa tokom špica sezone, ovde je lako pronaći vreme za samostalno obilazak, zamišljajući kako je nekada ovo mesto vrvelo životom, ne samo na starom gradskom trgu, gde bi se lokalni muškarci nekada okupljali da piju čaj i razmenjuju priče.
Većina kuća je izgubila krovove, a njihovi urušeni zidovi nestaju u vegetaciji.
Ekiz kaže da je Kajakoj bio relativno prosperitetan grad tog doba i da je nekada bio glavno komercijalno središte oblasti, nadmašujući obližnju luku Fetije – koja je sada napredan urbani centar i popularna turistička destinacija.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
