Ovaj esej "Biznis insajdera" zasnovan je na razgovoru sa Jurijem Frolovim, momkom od 25 godina koji živi u Novom Sadu, koji je 2015. i 2016. pohađao severnokorejski međunarodni dečji kamp Songdovon.
"Kada sam bio klinac, sećam se da sam gledao TV dokumentarac o Severnoj Koreji. Malo sam znao o njima pa sam hteo da to vidim svojim očima.
Pokušao sam da pronađem više informacija, zbog čega sam se pretplatio na grupu pod nazivom "Solidarnost sa Severnom Korejom" na VKontakteu.
U toj grupi je Komunistička partija Ruske Federacije ponudila šansu deci da odu u severnokorejski dečji letnji kamp za oko 300 evra.
To je uključivalo hranu, smeštaj, sve objekte, avionske karte i sve ostalo. Zaista jeftino za petnaestodnevno putovanje.
Video sam to kao priliku da lično vidim Severnu Koreju, zbog čega sam pitao roditelje, koji su pristali da me pošalju u Songdovon.
Putovao sam sam iz Sankt Peterburga, gde sam odrastao, do Vladivostoka, na krajnjem istoku Rusije, gde sam se pridružio grupi druge dece i nekim funkcionerima Komunističke partije. Sa 15 godina bio sam jedan od najstarijih; ostali su bili 9, 10 i 11.
Prvo smo proveli dva dana u Pjongjangu, gde smo bili pod stalnim nadzorom.
Posetili smo mnoga mesta, uključujući Trg Kim Il Sunga i ratni muzej gde su izložili zarobljena američka vozila, kao i USS Pueblo, američki brod koji su Severnokorejci zaplenili tokom 1960.
Stalno su nas gurali u supermarkete da bismo potrošili nešto novca.
Smešno je bilo to što je bilo zaista lako kupiti votku i cigarete.
Neki klinci u našoj grupi, od samo 12 godina, kupili su severnokorejsku votku od pirinča, doneli je nazad u kamp i veoma se napili prvih nekoliko noći.
Po dolasku u Songdovon, osoblje je bilo veoma ljubazno, bodrilo nas je dok su stajali u dugom redu.
Stiglo je oko pet autobusa dece. Iako smo većina bili Rusi, bilo je i grupa dece iz Laosa, Nigerije, Tanzanije i Kine.
Međutim, severnokorejska deca u kampu su bila prilično odvojena od nas i sreli smo ih samo jednom poslednjeg dana.
Letnji kamp je imao mnogo aktivnosti, kao što su izleti na plažu, takmičenja u izgradnji zamkova od peska i plivanje. Međutim, imao je i zaista čudne rituale.
Morali smo da čistimo statue bivših lidera Severne Koreje. Jednog jutra smo se probudili u 6 ujutro da očistimo spomenike Kima Ila Sunga i Kima Džonga Ila.
Nismo imali sunđere ili bilo šta drugo, samo smo čistili prašinu, iako su se spomenici svake nedelje profesionalno čistili. Bilo je čudno.
Takođe, bio sam previše frustriran striktnim rasporedom kojeg su se uvek pridržavali. Na primer, kada sam bio bolestan, nisu mi dozvolili da preskočim jutarnju vežbu.
Hrana je takođe bila veoma loša. Jedine stvari koje sam mogao da jedem bile su pirinač i hleb.
Izgubio sam oko 7 kilograma za 15 dana, iako sam već bio mršav.
Nakon odlaska, toliko sam žudeo za pravom hranom da nisam mogao da se najedem kada sam došao kući.
Uprkos dosadnom i previše kontrolisanom iskustvu, vratio sam se sledeće godine.
Bila je glupa odluka da se vratim, i ne znam zašto su me roditelji pustili, ali bih to opet uradio. Ljudi samo žele da čuju o Severnoj Koreji."
Prema profilu na Linkdinu, Juri sada živi u Novom Sadu, a poseduje i nekoliko fotografija iz Subotice koje je objavio na Fejsbuku.
