Pleme Toraja već vekovima živi na nepristupačnom planinskom predelu indonežanskog ostrva Sulavezi u provinciji Tana Toradža. Smatra se da ih je do danas opstalo svega nešto više od pola miliona. Međutim, život ovog naroda se uopšte nije promenio, sačuvali su bogatu tradiciju, ali i običaje koje su, malo je reći, bizarni. Naime, kada neko od pripadnika plemena premine, porodica mora da ispoštuje brojne rituale. Upravo oni su postali i turistička atrakcija, te ljudi iz svih krajeva sveta u velikom broju dolaze kako bi se upoznali sa nesvakidašnjim kulturnim nasleđem.
Kada neko umre, porodica ga ne sahranjuje, već premazuje formaldehidom, oblači ga i čuva u kući koliko god je potrebno dok ne sakupi novac za ceremoniju sahrane, gde se prave posebne građevine od bambusa i žrtvuju na stotine bivola i svinja, što može da traje i 10 godina.
Kako će sam obred izgledati zavisi od toga koliko je bio imućan čovek koji je umro. Dakle, oni bogati su morali da prave raskošne sahrane na kojima je bilo prisutno na hiljade ljudi, dok su siromašniji godinama skupljali novac da bi uspeli svoje najmilije da isprate, bar, na dostojanstven način.
Julijusu, jednom od stanovnika provincije Tana Toradža, preminula je majka pre deset godina, a otac šest godina kasnije.
Telo majke čuvao je u kući četiri godine i taman kada je skupio dovoljno novca da je sahrani, napustio ga je i otac. Potom je odlučio da sačeka još godinu dana i sakupi dovoljno novca kako bi ih zajedno sahranio.
Za svo to vreme, on je svoje roditelje držao u posebnoj prostoriji Često ih je presvlačio, a cigarete i hranu, kao i sve ono što su voleli donosio je svaki dan. Jer, pripadnici Toraja plemena smatraju da osobe dok se ne sahrane nisu mrtve, već samo bolesne.
Veruje da njegovi roditelji, koji su bili 50 godina u braku, nisu želeli da se razdvajaju ni na onom svetu, te da se zato situacija namestila da budu sahranjeni u isto vreme.
Svako selo je kao proširena porodica, a brak je dozvoljena od četvrtog kolena.
Kako izgleda sama sahrana?
Naime, nedelju dana pred sam čin dolaze rođaci i prijatelji i donose poklone u vidu bivola ili svinje koja će biti žrtvovana. Što je pokojnik imućniji, više se životinja žrtvuje, jer se veruje da će tako brže stići do Puje, zemlje duša.
Neki običaji deluju gotovo varvarski. Žrtvovane životinje su svuda ispred kuće pokojnika. I dok se lokalni šaman oglašava preko razglasa, kolona ljudi čeka da se oprosti od preminulog.
Potom se organizuju borbe vodenih bivola, što je u plemenu poseban spektakl. Bivoli se veoma cene, koriste se za rad u polju, borbe, žrtvovanje i darovanje. Posebno su na ceni beli sa tamnim šarama, te oni predstavljaju simbol bogatstva.
Centralna ceremonija započinje oproštajnom porukom lokalnog govornika, a zatim sledi tradicionalna pesma koju pevaju muškarci na starom toradžanskom jeziku. Istovremeno se lupa u gong koji se nalazi ispred kovčega.
Svi članovi porodice su obučeni u crno i sve vreme čuvaju kovčeg pokojnika.
Za sahranu se pravi posebna građevina od suvog bambusa, izrada traje danima, da mi se posle ceremonije sve srušilo, a preostali materijal iskoristio za ogrev.
Pre nego što sahrane preminulog u porodičnu grobnicu, iz nje se vade svi leševi predaka. Prvo se spušta njegovo telo u zemlju, a potom se vraćaju i ostali posmrtni ostaci.
Toradžanci celog života naporno rade, kako bi zaradili što više novca, ali ne za uživanje i trošenje, već za svoje pogrebne ceremonije, jer se u njima ogleda status porodice.
Dešava se da se ludi zadužuju, te dugove prenose i na svoju decu. Takođe, mladići otkazuju svadbu, ako su mladi i roditelji zdravi, jer smatraju da će sve što su stekli potrošiti na pogrebne rituale.
Uz smeh i vrisku ispraćaju pokojnika, jer ne žele tužnog da ga isprate u zemlju duša. Pre nego što polože telo u zemlju, dok čekaju sveštenika, svi meštani sela uz familiju osvežava se pićem i konzumira se meso od žrtvovanog bivola.
Potom sledi molitva, a onda i pesma, jer Toradžanci potpuno drugačije gledaju na smrt od ostatka sveta. Iako su tužni zvog gubitka, ne plaču, jer bi tako delovali umorno, a to ne žele, zato pevaju.
Posle opela sveštenika, telo se spušta u porodičnu grobnicu i time je ceremonija sahrane završena.
Bizaran ritual
Tokom avgusta i septembra, nakon žetve pirinča, sprovoti se ritual Ma’Nene. Tada Toradžanci vade tela iz grobova, presvlače ih i porovode sa njima taj dan. Sve to rade, jer veruju da na taj način održavaju vezu da dušama preminulih.
