Krvna osveta je duboko ukorenjen običaj koji se često praktikovao u mnogim kulturama širom sveta, uključujući i naše krajeve. Ovaj običaj je zasnovan na principu da se konflikti i nesporazumi između dve porodice ili klanova rešavaju putem međusobnih osveta koje uključuju ubijanje muških članova porodica. Ovaj proces se često naziva "dugovanje krvi," a članovi jedne porodice smatraju da je jedini način da se ovaj dug vrati ubistvo muškog člana druge porodice.
Podsetimo se, Žarko Laušević je svoju zatvorsku ćeliju godinama delio sa Nikolom Kaluđerovićem, koji je zbog krvne osvete ležao.
Skoro tri godine je prošlo otkako je na Cetinju u 82. godini preminuo najpoznatiji crnogorski osvetnik Nikola Kaluđerović. On je osvetio ubistvo sina jedinca.
Sin jedinac Nikole Kaluđerovića, Željko ubijen je u kafanskom obračunu 1987. godine. Za ubistvo je osumnjičen Rade Grdinić, s kim je u kafani bio i mlađi brat Rajko.
Mediji su pisali da su se potukli momci iz familije Šoć sa braćom Grdinić. Željko je pošao da razvađa i stradao je od metka Rada Grdinića. Podlegao je ranama tri dana kasnije u podgoričkoj bolnici.
Nikola je u januaru 1989. ubio Rajka na ulici, ali je slučajno pogodio i mladića koji je u tom momenta bio s Rajkom u društvu. Mladić je takoće preminuo. Nikola je zbog dvostrukog ubistva osuđen na 20 godina zatvora. Odležao je devet, a od 1993. ćeliju je delio s komšijom s Cetinja, glumcem Žarkom Lauševićem, koji je takođe bio osuđen zbog dvostrukog ubistva.
- Ja sam to morao učiniti. Nije bilo oproštaja. Samo se čekao momenat, ali nije bilo lako ni ubiti. Danima sam tražio ubicu. Jurio sam ga po Beogradu, Hrvatskoj, Italiji - pričao je Nikola.
U jednoj od ispovesti koju je dao za Nedeljnik, Kaluđerović se prisetio te zime 1989. godine. "Što se mene tiče", pričao je tvrdo, otresito i snažno Nikola, kao da je svaku reč merio nekoliko puta, „ne bih nikada mogao proć’ i prošetat’ tom tu ulicom, poć’ do sinovog groba, da ga nisam osvetio. Ja sam bio potcenjen čovek, čoveče.
Kaluđerović je govorio da zbog svega nije imao mira. Znao je da je njegov sin nevin. Iz zatvora je izašao Rajko Grdinić zvani Hladni, brat Radov, koji je takođe učestvovao u tuči. Godinu i po dana posle ubistva sina i praćenja Grdinića, 21. januara 1989, Nikola ga je ubio na Svetom Stefanu ispred lokala "Orion", prenosi Kurir.
- Čekao sam ga svuda. Ma svuda, čoveče. Lutam, tragam, neko mi dojavi… Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu. Jednom je bio sa devojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me. Pratio sam krvnika i do Splita. Svuda, svuda. Na kraju, desi se da mlađeg brata ubice, Rajka Grdinića, koji je takođe učestvovao u obračunu u kojem mi je ubijen sin, nađem jedne večeri kod Svetog Stefana, kod kafića ‘Orion’.
Sa nekim je u društvu. Prilaze kolima. Viknem mu: ‘Ladni, Ladni’… tako su ga zvali. U tom trenutku on je potrčao prema prednjem delu kola. Opalio sam iz puške i tada najverovatnije ranio nedužnog mladića, Dragana Šofranca, koji je bio sa Grdinićem. Prišao sam još korak, dva i krenuo ponovo da opalim, ali mi se puška zaglavila. Vratio sam se nekoliko koraka nazad, spuštio pušku na zemlju kako bih iščupao čauru.
Grdinić se hitro digao i potrčao na mene. Brzo sam uhvatio pušku u širem prostoru, dok ju je on ščepao u užem. Vukli smo se za nju. Kada smo bili licem u lice, viknuo je -‘Piz**, gotov si’. Nisam žalio svoj život. Video sam čistu smrt pred očima, ipak je to bio mladić u snazi od dvadesetpet godina“, uzbuđeno je govorio Nikola i nastavio:
- On je napravio pet-šest dosta jakih trzaja. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli, hiljade slika. Iznenada sam napravio nagli i jak trzaj nazad-napred i puškom ga udario u grudi. Pao je na kolena. Napravio sam još jedan trzaj, otrgnuo pušku i udario ga njom. Jedna ruka mu je bila na asfaltu, drugom se držao za moje pantalone. Potrčao sam pet-šest koraka nazad. Osećao sam se sigurnije. On se, zatim, podigao i krenuo prema meni. Tada sam opalio. Tada sam ga ubio - dodao je Kaluđerović, koji je bio osuđen i za smrt drugog momka, kojeg je te večeri ranio, a koji je umro u bolnici mesec kasnije.
Nikola se zamislio, pa dodao: "Žalije mi je što ubih tog Šofranca, nevinog, no išta na svet".
Da se nije osvetio ubio bi sebe, govorio je Kaluđerović
- Sretnijeg čoveka u Crnu Goru nije bilo od mene one noći kada sam osvetio sina, ovo ti iskreno govorim. Lakše ćeš proć’ bilo gde nego na Cetinje da ostaneš dužan krv nekome. Ovde se to vazda računalo kao dug - jasan je bio Nikola.
Na pitanje da li bi počinio ubistvo da je, osim Željka, imao još sinova ili bi odustao iz straha za njihov život, Nikola je imao spreman odgovor:
- Naravno da bih ubio, jer nema krvne osvete na krvnu osvetu. Ako je moj sin ubijen i ja ubijem ubicu, tu je kraj… Jedan život za drugi život. Ali nekad situacija nije čista i strah i dalje postoji - pričao je Kaluđerović u jednom od svojih poslednjih intervjua.
Kaluđerović je preminuo pre skoro tri godine u 82-goj godini.
Zločin nad Brankom Đukić
Zločin koji se dogodio na Kosmetu 1975. godine potresao je tadašnju SFRJ. Reč je o smrti devojke po imenu Branka Đukić.
Branka Ðukić (18) iz sela Meteha kod Plava pošla je 2. septembra 1975. godine da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Istog dana po podne vratila se autobusom na Čakor i, pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice.
Presreli su je Rustem Hasanmetaj i Gani Kurmehaj iz okoline Peći i pokušali da je siluju. Uspela je da im se otrgne i pljune jednog od njih, ali su joj oni, dok je bežala, pucali u glavu.
Baš tim putem je ubrzo prolazio njen otac koji je pronašao mrtvu ćerku kraj potoka.
Njen otac Rade Đukić, želeo je da osveti ćerku. Pred suđenje u Bijelom Polju, morao je, ne zna se tačno koliko da smrša da bi mogao u sudnicu da unese pištolj koji mu je stao ispod rebara. U tome je uspeo.
Kada je ulazio u sudnicu, sudija je krenuo da ga pretrese, a Rade se suprostavio.
"Makni se od mene, zar i ti sad da me mučiš, dosta mi je moje muke. Juče sam dolazio, video si da nemam ništa kod sebe", tako je Rade uspeo da prevari stražare.
Kada se u sudnici jedan policajac udaljio od Radeta i otišao da otvori prozor, Rade je izvadio pištoj i pucao u jednog Albanca.
A drugi se spasao zato što se Radetu Đukiću zaglavio metak u cevi. On je na neki način osvetio ćerku. Onda su došli Filota, Guberina (čuveni srpski advokati) da ga besplatno brane.
Onda se mirno predao miliciji i rekao: „Drugačije nijesam mogao“. Ispostavilo se kasnije da se dugo spremao za ovaj čin.
U nekim delovima Jugoslavije građani su peticijom tražili slobodu za Rada Ðukića, a advokati Veljko Guberina i njegov mlađi kolega Milan Vujin prihvatili su se njegove odbrane - besplatno.
Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao „ubistvo iz bezobzirne osvete“ i odmerio mu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za „obično ubistvo“, pa je osuđen na pet godina. Pošto je do trenutka donošenja ove odluke već bio izdržao pola kazne, Rade Ðukić je pušten kući.
Rade Đukić je u znak zahvalnosti, Guberini poklonio gusle od javorovog drveta.
Na ceremoniji prilikom prenosa Brankihin posmrtnih ostataka, iz Metaha u Spuš (opština Bar), Guberina izjavio, "Ove gusle su mi veoma drag poklon, jer večno će me podsećati, da braneći Rada, istovremeno sam branio dostojanstvo, čast i ponos jednog odvažnog i hrabrog oca."
Rade Đukić se nakon odslužene kazne vratio u Čakor, u blizini Peći, i kažu da nije mnogo pričao ni sa kim.
U potoku, nekoliko metara dalje gde mu je ćerka ubijena, iskopao je ogroman kamen. Sam ga je klesao danima, mesecima. Nakon toga, spomenik je sam vukao iz potoka u planinu, do mesta gde mu je ćerka ubijena.
Tu ga je ostavio i danas dan se tu nalazi.
"Na Čakoru visokome sretoše je krvožderi, što sa njima ne šće poći presudiše revolveri. Ne završi gimnaziju, no za obraz dade glavu. Ode vila u legendu i vječitu steče slavu. Osveti je otac Rade, to viteški on učini. S tim podiže vječni spomen svojoj ljudskoj veličini"
O tragediji Branke Đukić su napisane brojne elegije u kojima se metaforično izražava tuga za porodicom Đukić. Guslar Božidar Đukić, Radetov i Brankin rođak, ispevao je pesmu "Pogibija Branke Đukić", a kaseta sa ovom pesmom dostigla je tiraž od 750.000 primeraka, i tako postala najprodavanija guslarska kaseta ikada.
Priča u Bruni Čaliću
Bruno Čalić, žrtva krvne osvete, bio je sin jedinac Stipe i Anke Čalić. Stipo je umro 1991. godine, a Anka u aprilu 2020. Svemu je prethodila jedna saobraćajna nesreća. Stipo Čalić je radio kao vozač kamiona i učestvovao u udesu 31. maja 1971. u kanjonu Morače u Crnoj Gori, kada je poginuo 20-godišnji mladić koji je bio suvozač drugog kamiona s kojim se sudario.
Tamošnji sud doneo je oslobađajuću presudu za Čalića, ali maćeha dečaka Višnja Pavlović platila je 500 hiljada tadašnjih dinara Dragomiru Bajčeti da izvrše krvnu osvetu u Zenici. Došli su u Zenicu, dolazili kod Čalića, Višnja je rekla da traži sobu, da unajmi za sina koji ide u školu u Zenici. Pratila je dečaka nekoliko dana, saznala kuda ide u školu, a tog kobnog 14. februara 1972. oko 18 sati sačekala je Brunu na obližnjim stepenicama iznad škole i zamolila ga da joj pokaže put prema obližnjem groblju.
Dečak je ne sluteći šta će se desiti otišao s njom do groblja, gde je čekao Bajčeta, koji je s devet uboda kuhinjskim nožem ubio dečaka. Uplašena majka Anka Čalić krenula je da traži Brunu, jer je kasnio više od pola sata iz škole, što nikada nije bio slučaj. Čak je i prošla pored sinovljevih ubica, ne sluteći kakav su zločin njih dvoje napravili.
Izmasakrirano telo dječaka pronađeno je sat nakon što je izašao iz škole u grmlju pored groblja. Višnja Pavlović je uhapšena u Pljevljima, 42 sata nakon ubistva, a Bajčeta u jednoj kafani u Nikšiću. Osuđeni su na Vrhovnom sudu SRBiH u Sarajevu na smrtnu kaznu streljanjem. Pogubljeni su 15. novembra 1973. godine na lokalitetu Zlatišta na Trebeviću. Sahranjeni su u neoznačenim grobovima. Treći saučesnik, Višnjin muž i otac deteta stradalog u saobraćajki, Rajko Pavlović osuđen je prvobitno na smrtnu kaznu, ali je kazna kasnije preinačena na 20 godina zatvora.
Važno je napomenuti da se krvna osveta često smatrala začaranim ciklusom nasilja, jer su osvete mogle izazvati nove osvete u beskonačnom nizu. Ovaj običaj je bio duboko ukorenjen u tradiciji, ali je u mnogim delovima sveta postao predmetom zakonskih zabrana i društvenih reformi kako bi se smanjilo nasilje i osvetničke cikluse.
U današnje vreme, mnoge države i zajednice trude se da promovišu alternativne načine rešavanja konflikata, uključujući zakonski sistem i medijaciju, kako bi se sprečilo nasilje povezano sa krvnom osvetom. Ovaj običaj je s vremenom postao manje prisutan, ali još uvek može biti prisutan u nekim tradicionalnim zajednicama koje se drže starih običaja i vrednosti.
Razlozi su različite prirode: osramoćenje nekog iz porodice ko je ženskog roda, majke,sestre, žene.
