Rezultat enormne upotrebe šećera je komercijalna dobit za pojedince, a globalna kriza javnog zdravlja za najveći deo populacije, koja se skoro neprimetno stvarala vekovima unazad.
Prema poslednjim podacima, zasadi šećerne trske su treća kultura na svetu, posle žitarica i pirinča, koja zauzima skoro 27 miliona hektara zemlje širom sveta.
Epidemija gojaznosti uz prateće bolesti, kao što su dijabetes, kardiovaskularne bolesti, demencija pa i neke vrste karcinoma, se raširila u nacijama gde je prehrambena industrija fokusirana na višestruko prerađenim proizvodima gde su osnovni izvor ugljenih hidrata – prosti šećeri.
Zato hajde da vidimo na koji način se šećer uvukao u sve pore našeg života.
Prvi put hemijski rafinisani šećer se pojavio u Indiji pre oko 2500 godina. Odatle se širi u Kinu, potom zapadno prema Persiji i prvim arapskim zemljama, dok konačno nije stigao na Mediteran u XIII veku. Postoji još važnih centara za proizvodnju šećera. Tokom Srednjeg Veka, šećer se smatrao retkim i veoma skupim začinom.
Premda se šećer koristi od davnina, masovna proizvodnja je dovela do masovnog korištenja šećera u prehrani, a potom su se javili i zdravstveni problemi. Uticaj šećernih kompanija je jači od fabrika alkohola i duvana, gde su ipak uspeli da uvrste određene smernice u cilju dobrog zdravlja čoveka. Šećer u modernoj ishrani, zauzima 20% od dnevnog kalorijsog unosa. Smatra se sveprisutnim, jer je ključan za svetsku ekonomiju i kulturno nasleđe.
Dok se vodeći ljudi ovog sveta ne okupe oko zajedničkog cilja a to je zdravlje čoveka, pokušajte sami da se oduprete nekontrolisanom unosu šećera. Birajte namirnice koje su najpribližnije svom izvornom obliku i smanjujte količinu šećera u receptima.
Kada se osvrnemo na istoriju dobijanja šećera, priznaćemo gorak je ukus šećera.
