Beskućnica iz Birmingema u Velikoj Britaniji, kaže da je život u autobuskoj stanici sa dečkom i mamom bezbedniji nego da bude smeštena u privremeni smeštaj sa zavisnicima od droge.
Destini Mičel, uselila se u sklonište od stakla i metala veličine tri metra kvadratna i visine jedan metar, pre sedam meseci. Ova dvadesetšestogodišnjakinja, koja ima autizam, živi na napuštenoj autobuskoj stanici na Bristol Roudu sa dečkom Rajanom (31) i njenom mamom. Sudbina kaže da im je savet ponudio privremeni smeštaj, ali ona ne želi da se odvaja od mame koja takođe ima autizam.
Trio je pokušao da skloništu prekriveno grafitima pretvori u dom tako što su nabavili tepih, zavese, komodicu... Od dobronamernika su dobili i baštenske stolice, kantu za otpatke i vreće za spavanje.
Ona kaže da njih troje koriste selotejp i karton koji su im dali studenti da zakrpe krov i zidove skloništa. Destini kaže da su spavali ispred jednog restorana, ali su se preselili na autobusku stanicu nakon što ih je policija premestila.
"Kada smo pronašli ovo mesto, moja ideja je bila da napravimo ovaj životni prostor. Pre nego što sam živela na autobuskoj stanici, spavala sam na podu, samo sa ćebetom, i nisam se osećala bezbedno. Ovde živim sedam meseci."
"Dve godine sam beskućnica. U jednom trenutku je naš šator izgoreo. Ja sam iz Vulverhemptona i imala sam stan, ali su se desile loše stvari i morala sam da ga napustim i ostala sam beskućnik. Tada smo došli ovde. Videla sam da je ova autobuska stanica van upotrebe. Bilo je hladno i počela je da pada kiša," ispričala je Destini koja je odabrala ovo mesto za život.
Porodica će sada morati da se iseli nakon što je objavljeno da će se rušiti autobuska stanica za nekoliko nedelja.
Destini je dodala: "Rekli su da nam je ostalo još mesec dana i da će ga uništiti. Ovde sam dugo, ne želim da mi unište dom, nemamo gde da živimo, ako nam neko ne pomogne, pokušaćemo da se preselimo na drugu autobusku stanicu."
"Hteli smo da dobijemo karavan. Ne želimo da idemo u sklonište za beskućnike zbog korisnika droga. Ne želimo to, ne koristimo drogu. Nije bezbedno za nas. Moja mama je invalid."
"Samo želim da budem sigurna da svi ostanemo zajedno kao porodica, to je sve što želim. Niko mi ne daje novac. Nemam odeću. Studenti nam daju hranu, ali treba mi i za odeću. Nosima jedne te iste pantalone više od mesec dana."
"To je jedina odeća koju sada imam. Ovde je hladno. Imam dva ćebeta, jednu vreću za spavanje i jedan jorgan. Biću tužna kada budem morala da napustim autobusku stanicu jer smo dali sve od sebe."
Gradska vlast Birmingema, nudila im je smeštaj, ali su oni odbili, istakavši da ne bi voleli da žive na istom mestu sa zavisnicima od opojnih supstanci.
Šta će se na kraju dogoditi sa Destini, njenim dečkom i njenom majkom, ostajemo da ispratimo u nedeljama koje slede.
U nastavku pogledajte kako izgleda njihova kuća, napravljena od autobuskog stajališta:
NE PROPUSTITE
Bonus video:
