Ovo je tragična priča o gazdarici Mimi, Srpkinji iz Holandije, koja je razvila posao kao udavača, kojoj bi ljudi plaćali da bude sa njima u braku, kako bi dobili papire i pasoš.
Priču je objavio list "Politika", a mi vam je prenosimo u celosti.
Udavala više puta i od tog novca otvorila kafanu, a posle njene smrti svi naši narodi i narodnosti u Roterdamu povukli su se u svoje nacionalne vilajete, klubove, crkve, džamije.
Bilo je to vreme pred raspad Jugoslavije. Mi mlađi gastarbajteri skupljali smo se subotom u restoranu „Slavonija'' da se družimo igramo i pevamo. Posle 12 sati noću kad i poslednji holandski gost završi večeru i ode sa ženom kući, mi bi igrali, pevali i rujno vino pili.
Imali smo i dežurnog harmonikaša kome smo na licu mesta plaćali kolo. Ostajali bi do kasno u noć i onda odlazili u svoje vilajete taksijem. Mnogi nisu imali ni prebijene pare niti posao, ali su uporno odlazili taksijem da ovi drugi koji su se „integrisali” u holandsko društvo ne primete da nemaju.
Na okupu je bila cela Jugoslavija, a u kolo su se hvatili gotovo svi. Na čelu je bio Slavko a do njega su se otimale i cure i mladići. Slavko je bio dominantan čovek, visok, sa ugljenim očima a bogami znao je da veze kolo kao niko. Svaki novi koji bi se priključio išao je do Slavka. Baš zbog toga ja sam izabrao da budem večiti kec, em sam tako nezavistan igrač, em sam u poziciji da sve dobro osmatram.
Onda je u kolo došla lepa Mimi, gazdarica kafane. Krenula je ka Slavku i odmah su joj napravili mesto do njega. Nastupila je kao da je Slavko njeno privatno vlasništvo. On nije imao ništa protiv na takvom tretmanu, njemu je bilo važno da igra sve do zore. Do Mimi su dotrčale i njene pratilje, dve plavuše koje su izgledale kao da su sišle sa nekog reklamnog panoa.
Prileteo je i drugi harmonikaš i uhvatio se do lepe gazdarice, pokušavajući da čvrsto drži plavuše, kažem plavuše jer su one igrale kompaktno ali ne moravac nego neku, nazovimo slovensku varijantu. Večeras smo imali prvi put dva harmonikaša, našeg stalnog Cigu iz Beograda i ovog mladog Sarajliju koji mu je asistirao.
Sarajlija je igrao uspravno i elegantno, gotovo isto kao Slavko i neprestano gledao u Mimi zaljubljeno i opčinjeno. Kad bi god pogledao lepu Mimi ona bi se namrštila i odmah okrenula glavu ka Slavku, tako joj se lice izvedrilo.
Te noći je bio pun mesec. Noć je bila kristalna, lepa i čista kao bakin ćilim. U sali gde se vilo kolo osećao se veliki mladalački naboj samo što nije eksplodirao. Sarajlija je sve manje svirao a sve više uskakao u kolo, i uvek do Mimi.
Ja sam ih prvi napustio u pola tri ujutru. Ne zato što sam bio kec već zato što za petnaest minuta imam zadnji, noćni bus do Aleksandra (stana u novom predgrađu Roterdama). U autobusu sam pomislio na Sarajliju jer mi upao u oko kao jedini momak koji te noći nije pio alkohol i koji je u suštini markantniji i viđeniji od Slavka, pa mi je bilo čudno zašto ga ona ovako ignoriše.
Zbog ovakvih zabava i čestih izlazaka u diskoteke, noćne klubove, namerno sam izabrao posao koji radim samo popodne od 15 do 23 sata. Holandija je idealna za ovakve „ptice” kao što sam ja. Sledećeg dana sam se probudio veseo i čio. Shvatio sam da pravim greške jer izlazim samo u holandske birtije i diskoteke.
Dobro je družiti se sa našim narodom i zbog jezika i zbog osmeha a bogami i zbog harmonike. Sve se može promeniti u životu, i kaput i večera i stil ali srpski ritam ostaje do suđenog dana. Bez njega i nema života.
Posao mi je bio u Haudi, gradu udaljenom od Roterdama oko 26 kilometara ili 20 minuta vozom. Sa mnom je radila Remiza iz Sarajeva koja mi je prepričala vesti sa televizije.
Sarajlija je oko pola pet ujutru ubio nožem lepu Mimi i obe njene 'pratilje' plavuše. Čitava četa policije je stigla u 'Slavoniju' i sprečili dalji pir pomahnitalog mladića.
U stvari on je lepu Mimi doživljavao kao svoje vlasništvo jer joj je platio 10 hiljada guldena za papire (ženidbu) da bi mogao da ostane u Holandiji. To su bili pozamašni novci u ono vreme.
Mimi to nije bilo dovoljno. Ona se već tako udavala više puta i od tog novca otvorila je kafanu. Nije mogla da čeka više od pet godina da on dobije stalni boravak, već ga je izneverila posle dve godine, sklapajući brak sa Slavkom.
Plavuše su u tome bile samo koleteralna šteta. Oprosti mi bože na ovom izrazu, reče Remiza i ode u drugu salu na svoj posao.
Bilo je to vreme kad je slovenačka teritorijalna odbrana pravila ona posrnuća sa mladićima JNA. Sve nas je to duboko šokiralo. Prvo, zato što su Slovenci najviše profitirali od svih u takvoj Jugoslaviji i drugo mi (bar Srbi) smo ih iskreno voleli.
Hoću reći svi narodi i narodnosti u Roterdamu, od tada su se povukli u svoje nacionalne vilajete. Svoje klubove, crkve, džamije... Tako da više ništa nismo čuli kako je završio Sarajlija i šta su videli prisutni svedoci.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
