U mestu Visoko, blizu Sarajeva, živi jedna baka, muslimanka, koja ima neverovatno životno iskustvo. Ranije smo pisali o toplom i prijateljskom odnosu između muslimana i Srba koji žive u Bosni, pisali smo o muslimanki koja se udala za Srbina, pa sada slavi i Bajram i Božić, zatim o Srbinu koji je svojevoljno prešao u Islam i postao musliman...
Sada vam prenosimo toplu priču, o nani koja je četiri godine živela u inostranstvu, tačnije u austriji. Spletom okolnosti ona je tada živela u kući popa, hrišćanina, ali je niko nije sprečavao da sprovodi svoje verske muslimanske običaje.
Nana je rodom iz Rogatice, kažu da su, kad su se preselili odatle, kupili kuću u u Visokom, naselje Dobrinje.
Četiri godine je živela u Austriji, kaže da nije mogla da se navikne, pa se ponovo vratila u Bosnu, ako je znala da će joj život tamo biti kvalitetniji.
"Živela sam tamo u popovoj kući. Nije mi niko moju nošnju branio, ni maramu ni muslimansku haljinu. Četiri godine sam u popovoj kući živela."
Kaže da joj je u prelepom sećanju ostao život u popovoj kući i njegovo ophođenje prema njoj.
"Rekao mi je pop: Majko ti svoje običaje provodi, a ja ću svoje. Kad sam klanjala on mi kaže, pametno majko, ti svoje, a i ja ću svoje. Poštovao je moju veru i ja sam njegovu. Niko se nikome nije mešao u običaje, čak sam sa njegove strane imala podršku. Ni u jednom momentu se nisam osećala ugroženo ili diskriminisano."
Imali su zajedničko druženje, pazili su se i bili naklonjeni jedni ka drugima. To je nanu posebno ispunjavalo. Što se života u popovoj kući tiče ništa joj nije falilo, jedino što joj falilo jeste njena rodna gruda, prijatelji i Bosna i Hercegovina na koju je ona navikla.
"Kad dođe pop s litorgije kaže mom mužu: Dedo, napravi nam kafu, nena klanja, a da mi sednemo i da se ispričamo."
Ovo je priča o poštovanju druge vere, o poštovanju razlika u svakom smislu. Ova priča je podsetnik da treba svoje da se voli, tuđe poštuje, tek tad možemo da kažemo da smo na dobrom putu. Bez obzira kojem Bogu se molimo.
Stil/Alen Avdić
