Koliko puta vam se desilo da ste se zaljubili u nekog ali niste imali hrabrosti to da priznate i da napravite prvi korak? A da li ste nekad godinama kasnije saznali da je to ipak mogla da bude ljubav vašeg života?
Upravo ovo doživela je jedna žena iz Srbije koja je svoju priču anonimno podelila na društvenoj mreži Iks. Njeno iskustvo prenosimo u celosti:
"Danas muž prepričava neke smešne događaje sa svojih dejtova iz momačkih dana. Pa se setih i ja nečega i moram da vam ispričam.
Dakle, rešim ja da napravim fb nalog, studentski dani, i tako pored onih koje poznajem dodam tu neke random(nasumične) osobe koji su iskakali kao predlozi.
Elem, među tim random likovima je i bio jedan ozbiljan frajer, na osnovu sadržaja koji je delio vidim da trenira ragbi. A bio je baš aktivan na fb-u. I tako je pokazujem drugaricama njega, slike, one se raspituju ko je i šta je, ozbiljna logistika u pitanju.
I sad tražimo rešenje šta da radim, ne mogu mu prva pisati logično, već sam ja bila ta koja je iz nekog razloga poslala njemu zahtev, iz gluposti, čisto kao da imam bar pedesetak prijatelja na početku.
Kaže jedna drugarica "lajkuj mu sve što izbaci". I tako ja iz lajka u lajk, ne deluje ništa, nema ga da se javi. Šta ćemo dalje, druga kaže lajkuj mu neke starije slike, da vidi da si gledala profil. Uradim to. I dalje ništa.
To traje tako, jedno dva meseca sigurno. Povremeno lajkuje i on meni nešto, ali nema poruke. I jedna od drugarica se seti da vidim kada je kasno uveče tako onlajn, pa da tada uđem u neke starije slike i da mu lajkujem. U fazonu, noć, visi na fb-u, dosadno mu je, javiće se.
O da, upalilo je. Stigla je poruka sadržine "Pretpostavljam da sam trebao i ranije da pošaljem poruku, nije da ne vidim znakove". Ja u zemlju propala od blama. Ali me je oduvao tada time.
Rekoh, ne znam kakve znakove vidiš, ali ako ih ima…dobro je što si se javio. I tako kreće dopisivanje uzlaznom putanjom, svakog dana sve češće. I to traje, mesecima. Ne zove na kafu, ne traži ništa, samo piše i piše…a živimo u istom gradu.
Međutim, uprkos svom tom svakodnevnom dopisivanju, ne osećam neku hemiju uprkos tome što je pametan, duhovit, šarmantan, ima manire… Lepo mi je kada se javi, volim što je tu…ali nekako ništa više od toga.
I jednog dana ipak on reši da me pozove da odemo na piće. Celog dana sam bila u minus fazi i on kaže "ajde da se konačno vidimo, upoznamo lično, odemo na piće, možda ti popravimo tako raspoloženj
e."
Ljudi moji, kad sam ga videla…on visok dva metra, a vala kao da je isto toliko i širok. Veća ramena nisam u životu videla. Ja sa 160cm i 50 i nešto kila kao mrvica pored njega. Nema me. On je umro od smeha kada je video koliko sam ja malena, sitna.
Kaže "džepna venera". I te večeri smo ostali do zatvaranja kafića, ispratio me do stana, i ne pamtim da sam se ikada smejala 6 sati bez prestanka kao tada, bukvalno me je vilica bolela. Ali…uvek ima nešto što mora da pokvari sve, zar ne?
I tako ti on mene isprati do ulaza u zgradu. Rastajemo se jelte i on mi kaže znaš, ti se meni mnogo dopadaš, suzdržavam se sve vreme da te ne poljubim, samo sam o ljubljenju razmišljao dok si govorila, smejala se večeras…ali ja imam vezu od 7 godina.
Nemoj da misliš da ja sada prosipam tu neke priče, glumim vernost, samo mislim da treba to da znaš. Zato te nisam zvao da se vidimo mesecima, nije fer prema tebi, ti si jedna čista i iskrena duša, neiskvarena, nisi tip osobe koju bi bilo u redu da zavlačim.
Meni se srušio svet u sekundi. Ne znam kako pala nisam tu na stepeništu ispred zgrade, ne znam ni sada kako nisam briznula u plač ispred njega. Jer te večeri se javila ta hemija za koju sam mislila da ne postoji, da je nema. Buknula je.
Stisla sam zube, ni sama ne znam kako, rekoh ma opušteno, poštujem to što si iskren i korektan, dobro je ovako, veče je bilo lepo, raspoloženje popravljeno, i kroz osmeh kažem i da si slobodan ne bi se sada ljubili na prvom viđanju. Rastanemo se, odem u stan.
Isplačem se kao luda i ujutru na ispit odem kao da živim pored kontejnera, koji ne položim naravno jer mi je mozak bio u rasulu, dobro sam i fakultet našla tog jutra. Tog celog dana se nije javljao, tek uveče. I tako malo po malo smanjivali smo kontakt, sve dok se nije izgubio.
Međutim, 2022.godine sa stomakom do zuba, u 8.mesecu trudnoće se sasvim slučajno sretnemo u gradu u kojem smo studirali. Ja došla da se informišem o upisivanju mastera, pa svratila do tržnog centra, a on iz Lagune izlazi sa nekim knjigama.
I moja i njegova reakcija je bila takva kao da smo neki najbliži rod koji se nije video godinama. I tako sednemo tu u kafiću, na njegovu inicijativu, da se ispričamo. I dotaknemo se te kobne večeri. Prosto mislim da je bilo neizbežno.
I tada mi je rekao nešto što me šokiralo. Kaže, da si samo one večere pokazala da ti je malo stalo, verovatno bi sve išlo drugim tokom. Ti si bila tako hladna na onom stepeništu, suzdržana, a ja zaljubljen u tebe da ne znam šta ću sa sobom.
Onako malecka si učinila da se osetim kao mrav. U fazonu, ne bi se svakako ni ljubili i da si slobodan, ne dopadam ti se, nisi pokazala ni jednu mrvicu bilo kakvih osećanja, još si u zgradu otišla nasmejana, a ja sam se raspao.
Rekoh, pa šta da ti kažem, imao si devojku, pričao da ne bi bilo fer da me zavlačiš, šta sam mogla/trebala. Kaže, trebali smo da se ljubimo i da ne odeš onako. Liče, preplakala sam noć, ti si drkadžija, ne ja, prema tome…
Ali mi je nekako pao kamen sa srca, iz nekog razloga, u smislu da mi se ta uspomena popravila, cela ta priča izgleda sada drugačije u mojoj glavi.
Dođem kući, ispričam mužu celu ovu priču i to da smo pili piće, on kaže jebote više ni trudne žene nisu bezbedne od raznoraznih muškaraca. Valjda si setila da u tom razdraganom ćaskanju i evociranju uspomena spomeneš da imaš muža, da nećeš biti samohrana majka.
Ne znam zašto sve ovo ispisah…eto, došlo mi je da podelim. Imam mnogo lepih uspomena i mnogo toga što mislim da je vredno pamtiti. I ono lepo i ono manje lepo. Ali to sam ja, to je moj život. Verovatno ću udaviti pričom onog ko reši da pročita celi niz. Odužio se."
A šta biste vi uradili na njenom mestu?
Stil/Zadovoljna
