Istina je da nisu svi rođeni pod srećnom zvezdom, pa se za mnoge ljude može reći da ih život nije mazio.
Najtužnije od svega je što su deca upravo ta koja ispaštaju zbog nemarnih roditelja, a Maja (82) je bila samo jedna nedužna i nesrećna devojčica. Ona nikada nije saznala šta znači lepa reč, ljubav, podrška i roditeljski zagrljaj. Teško detinjstvo je jedino koje pamti, a nastavilo se sve do kraja puberteta.
"Jedino što pamtim od roditelja su neprestane batine, izgladnjivanje, kažnjavanje i izbacivanje iz kuće. Pre sedme godine bila sam sluškinja i robinja svojih sopstvenih roditelja. Često bih bila toliko gladna da noću nikako ne bih uspevala da zaspim. Iskradala bih se na vrhovima prstiju i tražila ostatke hleba, ali čim bi neko od ukućana čuo moje korake dobijala sam batine. U školu sam išla pocepana, izglаdnela i pretučena, sve dok moja nastavnica fizičkog nije primetila da trpim zlostavljanje - započinje svoju ispovest ta hrabra žena.
Ona ponosno ističe da uprkos bedi i nasilju u kojem je odrastala, uvek je bila odličan đak.
"Iako sam bila dobar đak, nastavnica fizičkog me je kritikovala što nikada ne nosim opremu. Neprestano sam se pravdala. Ona nije znala da od stare garderobe i marama sаma sebi šijem šortseve. Na kraju sam bila saterana uza zid, pa sam joj priznala. Rekla je da će razgovarati sa mojim roditeljima. To veče kada sam došla kući dobila sam batine koje i danas pamtim. Nastavnica me je sutradan zatekla svu u masnicama i odmah zatražila da se preselim iz kuće. Ispostavilo se da niko od rođaka ne želi da me primi, što me je dodatno pogodilo i smeštena sam u dom za nezbrinutu decu", nastavlja Maja.
Ona se prisetila kako se u domu u startu istakla kao veoma vredna i marljiva, tako da to pamti kao najlepši deo detinjstva.
" Prvu haljinicu i cipele dobila sam u domu. Pomagala sam u kuhinji i čišćenju. Međutim, kako sam se približavala punoletstvu, neko od mojih roditelja ili rodbine je trebalo da plati za moj boravak tamo, a kako se to nije desilo završila sam maltene na ulici. Preselila sam se kod jedne drugarice kako bih bar završila školu, znala sam da ću posle toga biti na ulici. Sećam se da sam išla ulicama i plakala i naišla na dečaka koji me je pitao šta nije u redu. Ponudio je da me odvede u bioskop, a ja sam mu ispričala celu svoju priču. Iste večeri me je odveo u njegov stan gde sam zatekla njegove roditelje. Njegova mama mi je rekla da ću živeti kod njih. Ti ljudi, iako skormni, bili su divni. Prvi put sam osetila šta znači pripadati nekome. Venčala sam se sa tim dečkom veoma brzo i dobili smo dvoje dece. Njegovi roditelji su, nažalost, brzo preminuli, a i on je nedugo potom doživeo moždani udar i preminuo. Ostala sam ponovo sama sa dvoje dece i nisam znala šta ću da radim. Eh sudbino, pusta li si! Govorila bih glasno u suzama"
Maja ističe da je prihvatala da radi sve poslove samo kako bi prehranila i iškolovala decu.
"Sreća je bila što smo imali krov nad glavom, iako mali, ipak je bio dom. Radila sam kao čistačica i uspela od dece da napravim ljude. Pošto su završili škole, zaposlili su se i osnovali sopstvene porodice. Međutim, tada su počeli da me se stide pošto sam bila siroče i čistačica. Totalno su me eliminisali iz života, a ja sam sve podredila njima. Ne kajem se, da mogu sve bih isto uradila. Ljubav majke je neizmerno velika. Majka uvek prašta. Želela sam da imaju sve što ja nikada nisam. Uglavnom nisam bila tu kako bih im sve obezbedila, a sada me se stide. Ali barem su oni srećni..."- završava svoju priču Maja.
