Sestre Mitford su bile mlade, lepe i oštre kao bič. Bile su devojke koje je društvo 20. veka poznavalo i volelo da bude u njihovom društvu, a one su bile lojalne političkim moćnicima.
Džesika je postala socijalistička muza Dejvida Bouvija, Uniti - koketna obožavateljica iz užeg kruga Adolfa Hitlera i td. Pojedinačno, sestre Mitford bile su fascinantne, a zajedno bile su nezaboravne.
Mitfordovi su uvek govorili da nisu naročito bogati, ali da potiču od loze aristokrata. Kako su jednom objasnile, one su bile siromasi među bogatašima, pa je obrazovanje sestara prepušteno prvenstveno njihovoj majci i guvernantama – delimično zato što je jedini porodični novac išao za obrazovanje jedinog dečaka u porodici, Tomasa. Devojke su naučile francuski. Naučile su šivanje i recitovanje poezije. Učili su svetsku istoriju, klasičnu književnost i postali su fini primerci britanske ekscentričnosti. Njihovo detinjstvo takođe zvuči pomalo kao odrastanje u Narniji…
Odgajane na imanju u Oksfordširu sa smaragdno zelenim dvorištem, visokim tavanom i grobljem koje se moglo videti iz njihove školske sobe. Sa potpuno rezigniranim roditeljima, sakrivale bi se u ormare za posteljinu i izmišljale tajni jezin kojeg su nazvale "Bovedeldidge".
U njihovom svetu, dosadni mama i tata postali su "Farve" i "Muv". Devojke su preuzele ličnosti Boboa, Honksa, Deke, Deboa, Narda i Birdija i zamenile su glagole poput "vikati" sa "vrištati". Bile su nešto između Petra Pana i Mekbetovih veštica. U godinama koje su dolazile, pune udaraca i slomljenih srca, "Bovedeldidge" je bila nit koja ih je povezivala.
Evo ko su zaista bile sestre Mitford:
Juniti (Hitlerova ljubavnica)
Junit je bila najgora od svih, po stručnjacima koji su smatrali da se ona okrenula ljubavi ka fašizmu iz hira jer nije bila dovoljno lepa kao starija Dajana.
"Mislim da je želja da šokira bila veoma važna, to je bio način na koji je sebe učinila posebnom“, objašnjava biograf Jan Dali, „Kada je otkrila nacizam ona je otkrila da je to bila fantastična prilika da šokira sve u Engleskoj. Otkrila je najbolji način da zadirkuje sve.” Šta god da je bila motivacija, bilo je nešto u vezi sa Hitlerom što ju je očaralo. Odrastala je obožavajući ga.
Početkom 1930-ih, 19-godišnja Juniti otputovala je na kratko da studira u Minhen, u Nemačkoj, sa svojom sestrom Dajanom, koja je delila njenu strast prema fašizmu. Izgarala je za željom da sretne Firera, pa je počela da posećuje jedan od njegovih omiljenih kafića, sve dok je jednog dana nije pozvao za sto. Bio je to kismit – ili bolje rečeno, usud. Hitler ju je smatrao „finom arijevskom ženom“, a Junit, potpuno u svom elementu, sa zadovoljstvom mu je govorila sve ono što bi mu se dopalo. Kao, da li je znao da je začeta u kanadskom gradu zvanom „Svastika“? Ili da je njeno srednje ime, Valkira, bilo u čast Riharda Vagnera? Održala je strastvene govore na večerama protiv Jevreja i počela da priča o njegovoj ljubavnici (a kasnije i ženi) Evi Braun kao o osobi željnoj novca. Na njenoj kopiji Mein Kampf-a koju su potpisale različite nacističke ličnosti, Hitlerova beleška je sa posebnom intimnošću glasila: „Uvek sam sa vama koliko god da ste daleko. Uvek si pored mene. Nikada te neću zaboraviti."
Teško je reći da li su bili ljubavnici ili ne. Ali ona je bila neumorna pristalica nacizma, i kako je biograf i istoričar Meri S. Lovel otkrila: „Mislila je da je zabavno da gleda Jevreje koji kose travu zubima i odobrila je situaciju u kojoj je grupa Jevreja odvedena na ostrvo u Dunavu i ostavljena tamo da umru od gladi." Čak je živela u stanu iz kojeg se Hitler iselio. Nadala se da će Hitlerova totalitarna vladavina biti proširena na obale Engleske, a kada je objavljen rat između dve zemlje koje je toliko volela, pucala je sebi u glavu u parku u Minhenu. Začudo, nije umrla – metak je ostao zaglavljen u njenoj glavi pod uglom koji joj je omogućio da živi, iako u zaustavljenom razvoju, još osam godina.
Smatra se da je njen hendikep, u kombinaciji sa njenom ulogom istaknute osobe iz društva sa mnogim političkim vezama, doprineo tome da Junit ne ode u zatvor zbog podržavanja Hitlera. Iako je njeno vreme bilo skraćeno, njena priča je postala jedna od najzanimljivijih u grupi i dala je ton budućim svađama...
Dajana - fašista
Uvek je bilo nešto i zastrašujuće i opojno u vezi sa Dajanom. Njena lepota je opisana kao hladna i nalik na sfingu. Porodični prijatelj Džejms Lis-Miln rekao je da je „ona bila najbliža Botičelijevoj Veneri koju sam ikada video“. Kada je ispratila svoju malu sestru u Nemačku, bila je jednako oduševljena fašistima. Nije padala u nesvest zbog Hitlera, ali je još uvek imala svastiku optočenu dijamantima.
Po pitanjima fašizma, Dajana se držala na svome. Prvobitno udata za jednog od naslednika Ginisovog pivskog bogatstva, ludo se zaljubila i ponovo udala za ser Osvalda Mozlija, 6. baroneta od Ancoatsa, vođu Britanske unije fašista. Venčanje je održano u tajnosti (bila je trudna), a u salonu šefa nacističke propagande. Hitler je bio na venčanju.
Kako se rat približavao, porodični prijatelj Vinston Čerčil se zabrinuo da bi Dajana i njen muž mogli da okrenu svoju lojalnost Nemačkoj. U junu 1940., M15 je stavio Dajanu i njenog novog muža iza rešetaka bez optužnice ili suđenja prema odredbama 18B kao veliku pretnju vlade. Zvanični istražni dokumenti otkrivaju da se u Engleskoj smatrala još većom pretnjom od njenog muža: "Subjekt se smatra daleko pametnijom i opasnijom od svog muža“, navodi se u jednom izveštaju, „i da se neće zaustaviti ni pred čim. Ona je divlje ambiciozna.” Dajana je to shvatila kao kompliment. „Oh, zaista je previše divno“, rekla je kasnije novinarima. Godine 1944. Čerčil se sažalio i premestio par u kućni pritvor, suspendujući njihove pasoše do 1949. Ako ju je zatvor potresao, nikada nije dozvolila da se to pokaže. U stvari, rekla je da nikada nije mogla da uzgaja šumske jagode koje su imale tako sladak ukus kao one uzgajane u njenom zatvorskom dvorištu.
Decenijama kasnije, u intervjuu iz 1970-ih, branila je svoje prijateljstvo sa Hitlerom „Mislim da su svi bili zainteresovani da ga upoznaju. Vinston Čerčil u svojoj knjizi Veliki savremenici kaže: „Svi žele da znaju kakav je Hitler.“ Zato što je on dominirao politikom na kontinentu...stvoreno je prijateljstvo. Bio je fascinantan čovek. Ljudi od slikara bez posla ne postaju diktatori veoma velike, moćne zemlje poput Nemačke, osim ako nemaju nešto posebno u sebi. I očigledno, on je bio nešto posebno.” Kasnije je osuđivala njegove zločine, ali je stajala pri činjenici da je u granicama njihovog prijateljstva on bio „zanimljiva figura“ i jedan od retkih ljudi koji je imao revolucionarne odgovore na Dajanina pitanja o primeni fašizma. Umrla je u toplotnom talasu u Parizu 2003.
Nensi, romanopisac
Nensi je bila najstarija u porodici, i kao i njene sestre, bila je oštre i elokventne duhovitosti. Njen prvi roman je objavljen 1931. godine, ali njena satira iz 1934. o Britanskom fašističkom pokretu, Perike na zelenom, ne samo da je izazvala uzbunu u javnosti, već je stvorila priličan razdor među sestrama – posebno Dajanom i Juniti. Jedinstvo su zauvek prekinule vezu sa Nensi, ali Dajana je držala linije komunikacije otvorene – čak i ako je trebalo da piše sa vestima poput: „Danas smo Bobo (Juniti) i ja ručali sa Firerom!“ Nensine poluautobiografske knjige, Potraga za ljubavlju (1945) i Ljubav u hladnoj klimi (1949) učvrstile su njeno mesto jednog od najuzbudljivijih novih književnih talenata njene zemlje. Uvek je viđena kao jedan od glasova razuma - i humora - u haotičnoj porodici. Zatišje u oluji.
Zanimljivo je da su Nensi i Dajana takođe živele u Parizu veći deo života. Nensi se u početku preselila tamo da sa dečkom poljsko-francuskim političarem, Gastonom, ali je tamo ostala do kraja života i postala omiljena figura i na francuskoj književnoj sceni. Napisala je knjigu o Kralju Suncu, prevela klasična francuska dela i postala vitez Legije časti (jedna od najviših odlikovanja u zemlji). Ipak, od svih njenih pisanih radova, najvažnija su Nensina pisma upozorenja britanskoj vladi o Dajani – upravo je Nensi napisala one zloglasne reči, „daleko pametnije i opasnije od svog muža” za M15.
Nensi je, bez sumnje, bila Mitford koju ste želeli da imate na svojoj strani. Ona je zapravo podstakla ambiciozne biografe porodice Mitford da iskopaju što je moguće više prljavštine o porodici. „Otišao sam u Pariz da intervjuišem oporu Nensi Mitford“, objasnio je jedan pisac, Dejvid Prajs-Džons, „za koju je njena porodica bila prava komedija ponašanja. Trebalo bi da napišem knjigu, rekla je, dodajući da se sestrama to neće dopasti. Umrla je u Versaju 1970-ih."
Džesika, komunista
Zatim je tu bila Džesika, sestra sa kojom biste najviše voleli da popijete koju čašicu i „crvena ovca“ porodice. Ona je takođe bila poznata spisateljica sama po sebi i strastveni komunist. Godine 1939. preselila se u SAD sa svojim mužem (nećakom Vinstona Čerčila), Esmondom Romilijem, i njih dvoje su svirali u barovima i restoranima dok su kovali planove kako bi najbolje mogli pomoći ne samo komunističkoj partiji u Americi i inostranstvu, a da ne uprljaju ruke.
Kao reporterka, nastavila je da istražuje Klu Kluks Klan i postala je čvrsta aktivistkinja za građanska prava. Nikada se nije slagala sa svojim roditeljima, ali su i dalje bili užasnuti kada je pobegla sa Esmondom sa samo 19 godina. Verovatno je, međutim, da je njena bliska veza sa Čerčilovima uticala na Dajanino rano puštanje iz kućnog pritvora tokom Drugog svetskog rata. Esmond, s druge strane, nije imao sreće u ratu: nestao je u akciji. Kada je preminula 70-ih, čak se pobrinula da njena sahrana ne bude neka razrađena društvena afera, napisavši u testamentu da želi da košta samo nekoliko stotina dolara.
Debora vojvotkinja
Debora (aka „Debo“) nije bila samo beba porodice, već, na žalost njenih roditelja, još jedna devojčica. Nensi je govorila da porodica nikada nije toliko plakala kao kada se ona rodila. Nije iznenađujuće, Debora se držala na prijateljskoj distanci od svojih intenzivnih sestara, radije se družila sa životinjama u njihovom domu Kostvolda, gde je, kako je Džesika jednom napisala, provodila sate u tišini u kokošinjcu.
Kao dete, proricala je da će se udati za vojvodu, a 1941. se udala za lorda Endrua Kevendiša da bi postala „Debora, vojvotkinja od Devonšira“. Tako je naša prirodna ekscentrika ispunila svoju sudbinu da postane vodeća dama impresivnog engleskog imanja „Chatsvorth” i posvetila svoj život ne samo očuvanju njegovih površina, već i njihovoj dostupnosti javnosti.
Debo je imala britak mozak kao i njene sestre, ali sa dozom večnog, detinjeg čuda. Možda zato što je bila najmlađa od svih, ali nikada nije bila zahvaćena komunističkim i fašističkim krstaškim ratovima svojih sestara. Volela je Elvisa i napunila imanje njegovim suvenirima. Obožavala je pse, knjige i pravljenje džema. Bila je poslednja od sestara koja je preminula 2014.
Pamela, poznavalac živine
Pamela je bila najpovučenija sestra od svih. Nju nije zanimao fašizam, ali ni komunizam. Ona je živela mirno na selu i često su je smatrali "najruralnijom sestrom od svih".
Bila je toliko strastvena oko uzgoja pilića da je prokrijumčarila jaje retke sorte koka u kutiji za čokoladu. Pričajte šta hoćete o sestrama, ali koji god zadatak da su preuzele dale su 110% svoje energije.
