Tragedija

Agonija običnog čoveka (35): Sa 29 godina ostao invalid, lekari mu upropastili život! (FOTO)

U bolnici sam posebno zapamtio strah u očima svoje osmogodišnje ćerke Hane, priseća se Vanja
Medicina 01.10.2015. - 11:59h Autor: telegram.hr
Foto: Facebook / Vanja Krnić

Politikolog otac dve devojčice, Vanja Krnić iz Slavonskog Broda odlučio je da podeli sa svima svoju tešku životnu priču.

 

Naime, on je do 29. godine doživeo dva moždana udara i gubitak supruge, i zna kako je to biti ostavljen kada ti je najteže.

 

"Bio je sasvim lep zimski dan 2009. godine. Toga dana mi se nenormalno jela jabuka i osećao sam se dobro. Već je pao mrak i napolju je počinjala mećava.

 

Tata, hoćeš li me odvesti kod prijatelja?, upitala je ćerka Hana. Obukli smo se toplo, već sam pri stavljanju kape osetio neku nelagodu. Krenuli smo dole do automobila.

 

I onda, nekih 50 metara od ulaznih vrata, shvatio sam da nerazgovetno govorim. Hana, idemo kući! Ona je jadna shvatila da nešto ne valja i gledala me uplašeno. Govorio sam joj nešto, a kao da sam bio u nekom klancu, čuo sam odjeke. Nekako smo se dovukli gore. Supruga, čim me je videla, pozvala je hitnu pomoć. U tim trenucima postavljao sam samo jedno pitanje: Hoću li umrti? A ni od dece se nisam oprostio.

 

Vratili se sa onog sveta: Dalibor (18) i Dejan (21) otkrili bizarne detalje!

 

 

 

Hitna je došla za nekoliko minuta. Doktorka, moja drugarica iz srednje škole, rekla mi je da me voze u bolnicu. Mogao sam da hodam, ruke i noge su funkcionisale. Ušao sam u kola hitne pomoći sa pitanjem Šta mi je? Pomislio sam na moždani udar. O njemu znam ponešto, baka mi je imala moždani, ali bilo mi je čudno što nisam osetio oduzetost nekih delova tela.

 

Tada sam imao 29 godina. Danas imam 35, živim u Slavonskom Brodu, stopostotni sam invalid i život mi se te zimske večeri okrenuo naglavačke.

 

Preživeo sam dva moždana udara, bakterijski endokarditis, ugradnju mehaničkog zaliska. Prvi moždani udar doživio sam te večeri (hemoragijski), a drugi nekoliko nedelja posle (teški ishemijski).

 

Kako je to doživeti moždani udar u godinama kada biste trebali biti na vrhuncu snage? Osećaj je grozan, pogotovo gubitak kontrole nad telom. Zdravom i pokretnom čoveku je strašno kada odjednom ne može da kontroliše govor i fiziološke potrebe. Opisao bih to kao gašenje ili resetovanje sistema. Bljeskovi, pa mrak (kod mene bez tunela). Osetio sam strašnu slabost i strah.

 

Nisam bio svestan šta mi se događa te večeri. Kola hitne pomoći bila su totalno neudobna i drndava. Odvezli su me direktno u brodsku bolnicu, na neurologiju. Već je dobro napadao sneg. Primio me je doktor Bojan.

 

Sedi, Vanja, prati pogledom moje ruke. Sve sam naredbe obavljao, ali glas mi je stalno frfljao. Nakon pregleda rekli su mi da odmah idem na skener mozga.

 

Na ulazu u prostoriju gde rade skener, pogledao sam se u ogledalo. Izgledao sam kao da sam se potukao, cela leva strana lica mi je visila.

 

Ova biljka me je spasila od raka: Muškarac otkrio neverovatno iskustvo! (RECEPT)

 

 

 

Ma nema šanse, odapeću, a ni testament nisam napisao. Tek mi je 29 godina, pa zar još nije malo rano?, pomislio sam. Nakon petnaestak minuta skenera, u prostoriju je ušla mama srećno rekavši: nije moždani.

 

Biću još živ, ja bih sok ili vodu! Totalno sam dehidrirao od straha. Otišli su po ledeni čaj. Pohlepno sam nageo čašu. Prvi, pokušaj, pa drugi. Ne mogu da gutam, šta se događa?!

 

Ostavićemo te večeras na posmatranju, rekao mi je doktor Bojan. Na povratku u tu neurološku šok sobu, počeo sam jako da štucam. Tada su doneli sondu. Namazali su je kao sa nekim vazelinom i počeli da guraju u nos. Sonda je prošla kroz grlo do želuca. Onda stetoskop i opet injekcija. Upumpaju ti vazduh u to. Na stetoskopu su čuli da je vazduh u želucu. One silne jabuke s početka priče su me terale na mokrenje. Donećemo ti gusku”, odmah su mi rekli. Tada sam upoznao gusku, a kasnije i patku. Tako je prošao 14. decembar, prvi dan bolnice.

 

Došao je sledeći dan. Negde oko 10 sati ujutro dolazi šef brodske infektologije. Odmah mi je rekao da sumnja na pravu dijagnozu, ali da će me premestiti na infektivno odeljenje. Već tada sam se otežano kretao, pa su me po snegu u invalidskim kolicima prevezli u sobu br. 4. Moramo uraditi lumbalnu punkciju likvora, da potvrdimo dijagnozu, rekli su. Čuo sam jedino da je likvor zamućen.

 

Ti boluješ od tuberkoloznog meningitisa i promenićemo ti terapiju. Tvoja tuberkuloza nije zarazna, ali lečenje će biti dugotrajno dok ti se moždane ovojnice ne oporave, rekli su mi lekari.

 

Sledećeg jutra je došla glavna sestra Marijana sa novom terapijom, tuberkulostaticima koje sam povraćao svaki dan. Zaboravio sam da napišem da nisam mogao da progutam ni pljuvačku. U viziti sam svako jutro kada bi došao šef infektologije morao da se mrštim, ali on mi nikada nije poslušao srce, a celo vreme je znao da sam kardiološki bolesnik i da sam 1989. operisao stenozu aorte. Nije me poslao ni kod logopeda za gutanje. Konstatacija je bila, manja faciopareza (paraliza lica).

 

Tata mi je svako jutro oko 6 donosio jaja. Samo sam ih liznuo, voleo sam taj ukus u ustima. Svaki dan je dolazila i supruga, pa bismo išli u šetnju po odeljenju. Jednog dana dok smo šetali, vrata lifta su se otvorila. U njemu je bilo veliko ogledalo. Kad sam video svoj odraz, hodajućeg skeleta sa surlom koja visi, zaprepastio sam se. Ali meni je bolje, još malo pa ću kući, tešio sam se. Svakog dana su mi te šetnje bile sve napornije, kao da idem na Mont Everest, a zapravo sam hodao 30 metara.

 

U bolnici sam posebno zapamtio strah u očima svoje osmogodišnje ćerke Hane. Bilo je i mene strah. Svaki tren sa vlastitim detetom pokušavaš da upiješ kao da je zadnji. Bio sam spreman na borbu zbog svojih cura, neprijatelj mi je, bio sam uveren, tuberkoloza. Opet nisam bio u pravu.

 

Iskustvo jednog doktora: Alkalna ishrana mi je omogućila život bez bolesti!

 

 

 

 

U bolnici sam proslavio i Božić i novu godinu, samo su se cimeri menjali, a ja bih ostajao. U međuvremenu je moj lekar otišao na skijanje, pa me je preuzeo drugi. U to vreme sam opet postajao febrilan. Naime, pre prvog moždanog osim što sam gubio kilograme, bio sam i povremeno febrilan. Ali, ovaj doktor je sad tvrdio da ne treba menjati terapiju, da moje lečenje ide po planu. U međuvremenu mi je lekar sa neurologije dao preporuku da odem na pregled kod interniste i na magnetnu rezonancu koja je zakazana za 26. juanuar.

 

Tog je jutra dan započeo kao i svaki drugi. Oko 6 sati čuo sam kucanje na prozoru. Bio je to moj tata koji mi je kao i svako jutro doneo jaja. I tada počinje moj pakao. Oko 7 sati je trebalo da dođe hitna pomoć po mene, da me sa mamom u pratnji vozi na snimanje. Tata je dosta kucao na prozor i primetio da se ne dižem i otišao da kaže mami.

 

Supruga mi je poslala poruku da pita šta se dešava. Kasnije sam saznao da sam joj odgovorio praznom porukom.

 

Onda je usledilo ustajanje i moj pokušaj da dođem do jela. Seo sam na krevet, pokušao da se dignem, a onda mrak, koji je trajao sekundu, dve. Mrak kao da te neko ugasi. Taj mrak nije bio smrt, već početak drugog moždanog udara. Dovukao sam se do kreveta i legao.

 

Tad dolazi moja mama i viče: Vanja, Vanja, šta se događa?

 

O čemu ona priča, pomislio sam, ali ona je već otrčala po doktora. Tad opet dolazi moj doktor. Pokušao sam da ustanem, ali počeo sam da padam, a cimer je pritrčao da pomogne da me drže. Telo mi otkazuje, samo sam pomislio. Doktor je, pak, zaključio: On je razmažen, dajte mu apaurin.

 

Tada sam doslovno počeo da umirem.

 

Žena otkrila zlatnu tajnu: Ovako mi je časna sestra izlečila Ešerihiju! (RECEPT)

 

 

 

On je odlučio da me takvog pošalje u Zagreb na snimanje. Pred mene su stavili kolica, ne znam kako sam se dovukao do njih. Takvog me poslao na Medikol, s jednim apaurinom. Samo sam jednom upitao mamu šta se događalo u kolima hitne. Pred Zagrebom sam ostao oduzet i počeo da mokrim u gaće. Ustvari sam se pred očima vlastite mame gasio, gasio se moj život. Samo sam je ispitivao: Hoću li ostati živ?

 

Ni sam ne znam o čemu sam tad mislio, nisam ni bio svestan da sam oduzet, kao ni da umirem. Tako smo došli do Medikola. Doduše, bio sam neproketan, ali nesvestan toga. Na Medikolu su me stavili u kolica, već mi je tada bila oduzeta leva strana. Doslovno su me uneli u prostoriju. Nakon toga slede bljeskovi u sećanju. Urađena je magnetna rezonanca i to veče sam vraćen u brodsku bolnicu. Magnetna rezonanca je pokazala da je ono prvo bio blaži hemoragijski moždani udar, a upravo tad sam doživio teški ishemijski.

 

Moždane udare dijagnostikovali su mi nakon mesec i po dana pogrešnog lečenja tuberkulostaticima u bolnici u Slavonskom Brodu, gde su, a to sam kasnije saznao, nalazi bili negativni već 15. decembra, na dan kada su mi odredili terapiju tuberkulostaticima. Istog dana kada sam došao u Zagreb ustanovili su ispravnu dijagnozu pomoću vađenja hemokulture koja je bila pozitivna na streptokoku (infektivni endokarditis).

 

Da su mi odmah postavili pravu dijagnozu, danas bih bio zdrav čovek sa veštačkim zaliskom, samo da mi je izvađena hemokultura ili urađen ultrazvuk srca, kao primarno kardiološkom bolesniku. Nakon svega, tužio sam bolnicu, utvrđena je greška u lečenju, a sada se vode veštačenja oko visine odštete.

 

Supruga me je ostavila. Svaki gubitak je težak, pa tako i supruge, koja mi je puno pomogla, ali svako ima svoj put. Najteže od svega je biti sam i napušten, pogotovo kad si bolestan. Moji roditelji i prijatelji su od početka uz mene.

 

Kako sam izlečila tumor na materici: Žena (56) otkrila moćnu smesu od tri sastojka! (RECEPT)

 

 

 

Mogu reći da sam imao sreće u nesreći i da sam sada dosta samostalan. Imao sam fizikalnu terapiju u kući tri puta nedeljno. Prvi cilj bio mi je da se spustim i popnem na četvrti sprat gde živim. Uspeo sam. Nakon toga, krenuo sam peške na fizikalnu terapiju sa bivšom suprugom. Osiguranje mi nije dalo ništa.

 

Što se tiče moga života, relativno sam se socijalizivao. Postoji, naravno, strah od odbijanja okoline, koji je uzrokovan mojom bolešću. U matičnoj bolnici su mi rekli da s obzirom na dijagnoze više neću moći da gutam. Sa 30 godina to mi je bilo neprihvatljivo.

 

Zahvaljujući upornosti logopeda Tamare Živković, nakon dve godine negutanja danas mogu da jedem sve. Ljudi pored mene treba ponekad da ulože malo i truda i volje da bi mogli da me razumeju; imao sam i traheotomiju zbog koje doslovno nisam mogao ništa da govorim.

 

Starija ćerka je jako teško ispočetka prihvatala moju bolest. Mlađa, Tea, me i poznaje kao tatu s invaliditetom.

 

Neverovatan uspeh i najlepši osećaj bio mi je da nosim svoju ćerku prvi put nakon njene četiri godine.

 

Zadajem sebi male ciljeve koji me vode napred. Prihvatio sam sebe i to je vrlo važno. Srećan sam jer sam dobio priliku za novi život i zato uživam u svakom danu. Pišem dnevnik bolesnika, urednik sam časopisa za invalide, član sam šahovskog kluba invalida i šahovski sudija.

 

Žalim li za nečim? Verujte mi ne, jer život treba voleti kakav jeste. Jedino mi je žao što nikada neću doživeti izvinjenje od lekara koji je pogrešio.

 

Zapis star 800 godina: Jedini način da živite srećno i mirne savesti!

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs