O odnosu zvanične i alternativne medicine kada je reč o očuvanju zdravlja, izlečenju i još uvek nepoznatim uzrocima najtežih oboljenja, na temeljima visoke stručnosti i iskustva govori dr Aleksandra Erić za magazin Lepa&Srećna.
Vrhunski stručnjak u svetu onkologije i radiologije, dr Aleksandra Erić, sa Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, profesionalni put je otpočela u sektoru nauke i istraživačkog rada, gde je završila postdiplomske, magistarske i doktorske studije.
Da li zvanična medicina pored svih dostignuća može da da odgovor šta je uzrok bolesti, kada ona nastaje i koje je mesto duhovne dimenzije čoveka, sa njom smo razgovarali za magazin Lepa&Srećna.
Šta vas je navelo da pođete u potragu za odgovorima koji se tiču uzroka bolesti van granica konvencionalne medicine?
- U svetu onkologije sam aktivno već 15 godina, koliko sam zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije. Profesionalni put sam otpočela u sektoru nauke i istraživačkog rada, gde sam završila poslediplomske, magistarske i doktorske studije.
Upravo to znanje, stečeno radom u oblasti tzv. bazične onkologije, omogućilo mi je kasnije dublji i sveobuhvatniji uvid u kliničku onkologiju i radiologiju, kojom se bavim kao specijalista radiološke dijagnostike.
Radiološka dijagnostika, naročito kada je onkologija u pitanju, stoji na ulaznoj kapiji bolesti, ali i kao verni pratilac pacijenta duž čitave staze lečenja, koja je najčešće trnovita, izazovna i sa neizvesnim tokom i ishodom. Prisutna je kao glavna procedura, kako u tzv. screening–u ili ranom otkrivanju malignih bolesti, tako i kao metoda praćenja već verifikovanog i lečenog oboljenja.
Savremene dijagnostičke procedure, najpe kompjuterizovana tomografija i magnetna rezonancija, ali i brojne, vrlo sofisticirane interventne procedure u radiologiji, zaista su omogućile veliki pomak u smislu rane ili pravovremene, tačne i adekvatne dijagnostike.
Međutim, i pored svih blagodeti savremene nauke i tehnologije, onkologija ostaje misterija i u XXI veku, bez obzira na to što mnogi naučnici, u prvom redu genetičari, tvrde suprotno.
Surova klinička praksa i goli život ukazuju na to da mi, uprkos svom našem iskustvu, titulama, dobroj volji i velikoj i iskrenoj posvećenosti svakom pacijentu, i dalje ne znamo šta je stvarni uzrok maligne bolesti, kada, kako i zašto ona tačno nastaje.
Shvatila sam, takođe, da rak ne nastaje onoga trenutka kada dijagnostika, na primer mamografija, kaže da žena ima rak, već mnogo ranije. Koliko ranije, kako i zašto u svakom konkretnom slučaju – to je i dalje nepoznanica.
Od trenutka te spoznaje, dala sam sebi, ako smem da kažem, neku vrstu zaveta, da ću se nadalje baviti ovim poslom sagledavajući uvek najširu sliku realnosti, koja podrazumeva činjenicu da je svaki pacijent na prvom mestu Čovek, sa velikim Č i da su duboke tajne koje nosi u svojoj kući, zvanoj telo, često nepoznate i njemu samom.
Kao uzrok bolesti spominje se grupa faktora, najčešće genetika, stil života, stres... Da li je to tako ili postoje i drugi faktori koji su nepoznanice?
- Saznanja u smislu otkrivanja tzv. faktora rizika, kao što su genetska predispozicija, stilovi života, navike, razni oblici elektromagnetnog zračenja koji su poslednjih decenija globalno urušili kako zdravlje ljudi, tako i čitave ekosisteme, samo ukazuju na potencijalne faktore sa lošim dejstvom, koji mogu pogodovati nastanku i razvoju maligne bolesti, ali ne moraju nužno korelirati sa njom, makar ne uvek direktno.
Nije sporno da se analizom genoma osobe može saznati da li ona ima tzv. “rizični gen” da oboli od određene maligne bolesti. Međutim, to i dalje ne znači da će ta osoba, čak i da ima taj gen, nužno razviti i bolest. Dakle, i dalje ne znamo šta je tačno uzrok.
Na to će mnogi tvrdi pobornici konvencionalne medicine reći da razvoj takvog, genetski predisponiranog maligniteta zavisi od raznih preventivnih mera.
Konvencionalna onkologija nas uči da smo, bez obzira na to da li među bliskim srodnicima imamo ili ne nekoga ko je bolovao od nekog maligniteta, dužni da redovno obavljamo tzv. preventivne i screening preglede, kako bi se potencijalna bolest “otkrila” u početnoj fazi, kada su efekat i ishod lečenja, kao i prognoza najbolji.
Međutim, u praksi i te kako svedočimo da malignitet među najbližim srodnicima ne mora nužno značiti i pojavu bolesti kod potomaka, kao i vice versa. Ne možemo i ne smemo sve objašnjavati isključivo statistikom, jer je svaki pojedinac “jedno celo”, tj. 100%. Valja napomenuti i to da savremena onkologija nudi nove pristupe lečenju, koji podrazumevaju tzv. “personalizovanu terapiju”.
Ona podrazumeva primenu optimalne terapije, prilagođene svakom pacijentu, određene prema individualnim karakteristkama (opštim zdravstvenim stanjem), kao i molekularnim karakteristikama tumora. Dakle, terapija deluje na određeni ciljni gen ili protein maligne ćelije, koji omogućava progresiju tumora. Cilj ovakve terapije je povećana efikasnost i smanjenje neželjenih efekata standardne, sistemske terapije.
Međutim, pored nespornih pozitivnih pomaka, ni ovi savremeni trendovi lečenja u onkologiji ne daju zadovoljavajuće rezultate. Što bi se reklo, rak i dalje “kosi”.
Dakle, za faktore rizika koji se toliko često pominju kao vrlo verovatan uzrok mnogih malignih oboljenja, ne postoje direktni dokazi, jedan-na-jedan, da oni to i jesu. Sve je i dalje na nivou verovatnoće, veće ili manje.
To nas navodi na logičan zaključak da mora postojati “još nešto”, možda to nije samo jedna stvar, jedan faktor, ali svakako još nešto o čemu do sada nismo razmišljali, a što ima direktan uticaj na potencijalni razvoj maligniteta.
Ja često volim da kažem kako verujem i osećam da nam je to nešto pred očima, da nam maše i govori – evo me, tu sam – ali ga mi, iz nekog razloga još uvek ne vidimo i ne artikulišemo.
Kako opisujete svoj komplementarni pristup dijagnostici i lečenju?
Osećajući snažnu potrebu za odgovorom na pitanje ZAŠTO, gotovo paralelno sa specijalističkim studijama, počela sam i istraživanja u nekim oblastima tzv. alternativnih medicinskih pravaca. S tim u vezi, upoznata sam i sa školama i kursevima kvantne medicine u našoj zemlji, koje sam pohađala.
To su sertifikovani kursevi, koji vam pružaju uvid i saznanja u osnove akupunkture, homeopatije i kvantno-informacione dijagnostike i terapije. Kada govorimo o tzv. alternativnoj medicini, putevi vode hiljadama godina unazad, do drevnog Istoka, Kine, Indije, Egipta, pa čak i do egzotičnih civilizacija Maja, Inka....
Mnogo pre razvoja "hipokratovske" medicine, postojali su vrlo duboki uvidi da je zdravlje čoveka mnogo više od pravilnog i sinhronizovanog rada organa. Znalo se, npr. za izuzetnu važnost jedne male žlezde u međumozgu, koja se zove epifiza ili ezoterijski rečeno - treće oko.
Savremena medicina jedva da pominje ovu žlezdu kao gotovo beznačajnu anatomsku strukturu, koja vremenom kalcifikuje. Zaboravlja se da nijedna struktura u telu, a naročito u mozgu, ne može biti "beznačajna". Postavlja se ozbiljno pitanje: zašto zvanična medicina odbija da razmatra funkcionisanje tela kao posledicu energetske matrice?
Čak je i čistom tzv. zdravorazumskom logikom jasno da organ ne može funkcionisati sam po sebi, da čak nije suština ni u tom famoznom genetskom kodu, već da je i on pod uticajem jedne mnogo suptilnije strukture koju možemo nazvati energetskim zapisom ili matricom. Proučavajući neke ruske autore, nedavno i rad Ljudmile Pučko, saznala sam da je svako od nas sposoban da metodama radiestezije sa primenom klatna, koji je indikator super-osetljivih informacija podsvesti, izvrši “biolokaciju” narušenog dela i utiče na njega.
Suština je u tome da se radiestezijom mogu otkriti makroskopski nedetektabilna patološka stanja, dakle dok još nije došlo do somatizacije, tj. do klinički i radiološki vidljive promene.
To je jedan oblik “predijagnostike”, gde ja lično vidim budućnost medicinske dijagnostike uopšte, ne samo u onkologiji. Dakle, moje razmišljenje o komplementarnoj medicini počiva na uverenju da se moramo starati o stanju svoga bića u celini, konstantno, čitavog života, prateći visokosenzitivne energetske nivoe, na kojima se događaju promene mnogo ranije nego što će se one ispoljiti na telu i biti otkrivene u dijagnostici.
S tim u vezi, valja znati da je čovek celokupnost sedam tela – fizičkog, eterskog (energetskog) i pet tzv. finih tela – astralnog (emocionalnog), intuitivnog, kauzalnog (karmičkog), mentalnog i duhovnog. Bolest se ispoljava na fizičkom telu na kraju. Da bismo mogli da delujemo na tih preostalih šest nivoa, moramo dobro poznavati kako funkcionišu. Dijagnostiku i medicinu budućnosti uopšte vidim na taj način.
Kakav je vaš stav prema poplavi alternativnih metoda lečenja lakših i težih oboljenja, koliko je tu bitna kritika i kako običan čovek da se postavi?
Ovo se pitanje nadovezuje na prethodno. Tokom protekle decenije svedočimo ekspanziji najrazlicitijih oblika tzv. alternativnih metoda i pravaca. Često se sve to meša i interpretira u sklopu New Age pravaca, koji navodno imaju za cilj da kroz raznovrsne motivacione vežbe, govore, seminare i slično, promovišu tzv. zdrave stilove života.
Na Istoku, pre svega u Kini, postoje ozbiljne studije tradicionalne medicine. U našoj zemlji se medicina izučava na zapadnjačkim osnovama. To znači da je to, pre svega, somatska, makroskopska medicina, da zdravlje posmatra kroz pravilno funkcionisanje organa i sistema organa, često zanemarujući činjenicu da je telo celoviti, integrisani sistem, u kome svaka ćelija u svakom trenutku interreaguje sa ostalim delovima sistema, da ih doslovno "oseća".
Dakle, nadiranje alterantivnih pravaca u celom svetu, ne samo kod nas, imponuje u najmanju ruku konfuzno, a pošto se radi o zdravlju, sve je to zabrinjavajuće, čak i rizično. Svedoci smo nekontrolisane pojave tzv. "iscelitelja” u najširem smislu, počev od onih koji sprovode neke od alternativnih metoda (npr. akupunkturu) do onih koji putem Interneta promovišu jogu, kao i razne “zdrave stilove života”, a da za to nemaju nikakvu kvalifikaciju. To sve dovodi do opravdane sumnje u narodu i svaki oblik alternative se tumači kao “šarlatanstvo” i “unosan biznis”.
Da bi se dogodila revolucija u medicini, o čemu sam govorila u prethodnom odgovoru, celoj materiji, koja je vrlo duboka i kompleksna, mora se pristupiti krajnje ozbiljno, sa pozicije visokoedukovanog dijagnostičara i terapeuta.
Mišljenja sam da je neophodno da se time bave doktori medicine, jer je poznavanje somatske medicine, kao i klasične fiziologije i patologije od izuzetne važnosti. Tek na takvu osnovu ima smisla nadograditi znanja i veštine iz alternativne medicine. Put je dug i isključuje bilo kakvu formu instant edukacije.
Zašto je duhovnost važan element isceljenja i zašto je predstavnici zvanične medicine nipodaštavaju?
Duhovnost, bez obzira na to da li govorimo u religioznim, filozofskim, antropozofskim ili u drevnim tradicionalnim i narodnim okvirima, uvek podrazumeva nekakvo verovanje ili uverenje, koje, za razliku od tzv. naučnog uverenja, ne mora i najčešće se ne temelji na egzaktnim dokazima.
Anselmo Kenterberijski (XI vek) rekao je: “Credo ut inteligam” (“Verujem da bih spoznao”), čime se implicira da je vera “starija” od znanja. U Bibliji se kaze: “Po veri tvojoj neka ti bude”.
Verovanje je u bliskoj vezi sa čovekovom slobodnom voljom. Svako od nas ima Bogom datu slobodnu volju da veruje, a samim tim i da razmišlja na određeni način. To su stanja svesti koja ne zavise od spoljnih činilaca. Doslovno u svim okolnostima, imamo slobodnu volju da verujemo ili ne verujemo u nešto i, u skladu s tim, obrazujemo misaone obrasce.
Misli proistekle iz verovanja direktno uticu na emocije, a emocije su u direktnoj vezi sa imunološkim i hormonalnim statusom, što čak i konvencionalna medicina priznaje. Međutim, gotovo nikada nećete čuti da vam lekar u ordinaciji zvanične zapadnjačke medicine kaže da treba da verujete. Umesto toga, on vam saopštava hladne činjenice, utemeljene na navodnim naučno verifikovanim dokazima, otuda onaj tzv. zlatni standard "medicine zasnovane na dokazima".
Takav stav u startu pacijenta "ubija u pojam", uveravajući ga da njegovo puko i prazno verovanje nema mnogo šansi pred tako "svemoćnom" naukom.
Tako dolazimo do jedne krajnje neprirodne situacije da medicina razdvaja, čak i antagonizuje dva elementarna ljudska prava - pravo na verovanje i slobodnu volju sa jedne strane i pravo na zdravlje sa druge strane. Kao da sve vreme šalje jednu poruku - ako zaista želite da se pravilno brinete o svom zdravlju, slušajte nas, mi znamo šta su "činjenice", a to što verujete, verujte ako baš hoćete, ali slaba vam je "vajda" od toga.
Ako se tome pridoda i ekspanzija malopre pomenutih kvazi-iscelitelja, ljudima se šalju vrlo konfuzne poruke, koje često dovode do toga da čovek u Boga ne veruje, a medicine se plaši. U takvom stanju zdravlja nema.
Da li postoje društva u kojima su alternativne i zvanične metode lečenja “pomirene” i da li je to i naš put?
Do tačnih informacija te vrste veoma je teško doći. Ima se utisak da se na sve strane govori o brojnim školama i institucijama komplementarne medicine u svetu, ali kad pokušate da dođete do podatka gde tačno, informacija se “razvodnjava”.
U Kini postoji fakultet tradicionalne medicine, ali i kod njih se pod zvaničnom podrazumeva ona koja je aktuelna i na Zapadu. U Nemačkoj postoji tradicija homeopatije, setimo se začetnika iste, Hahnemann-a (XVIII vek). Sve češće se pominje Holandija, u kontekstu primene različitih oblika komplementarne medicine.
Naravno, moramo pomenuti i čuvenog Sergeja Sitka, ukrajinskog akademika, koji se smatra začetnikom kvantne medicine, a i prijatelj je Srbije. Kako bilo, izgleda da svetski “moćnici” ne dozvoljavaju da se ove metode ozvaniče, jer kad se to desi, svi ćemo znati! Za sada se ima utisak da je sve to nekako obavijeno “velom tajne”. Ali, eto divnog izazova i zadatka za sve nas koji budućnost medicine vidimo u širim i višim dimenzijama!
Šta je ono što svako od nas može da učini za svoje zdravlje i kako bi se u izvesnoj meri štitio od oboljenja?
Duboko sam uverena da je prvi korak postaviti sebi pitanje - želim li da živim?. Zvuči zlokobno, čak morbidno, ali je od suštinske važnosti. Setimo se Viktora Frankla - "Zašto se niste ubili?"
On je kao psihijatar koji je preživeo koncentracioni logor utemeljio logoterapiju, kao metodu isceljenja smislom. Dakle, živećete dotle dokle vi osećate da vaš život ima smisla. New Age eri govore o motivaciji, ali to je nešto sasvim drugo i banalizuje celu priču. Motivacija je efemerna, uslovljena uvek nekim "pogonskim gorivom". A šta kad goriva nestane?
Smatram da smisla ne može biti bez vere. Vera u viši smisao svega što postoji daje smisao i našem pojedinačnom životu, koji je "jedna kap u slapu koji teče", kako kaže pesnik Dobriša Cesarić, ali i ta mala kap pomaže slapu sa zbog nje "lepše sija".
To, naravno, ne znači da čak i ako imate duboko utemeljen smisao zašto živite, da se nećete razboleti. To znači da, i ako se razbolite, prvi korak prema isceljenju je podsetiti sebe zašto valja živeti. To je taj famozni smisao. Naravno, "sit gladnome ne veruje", kao ni zdrav bolesnom, ali kad život, emocije i znanje iznevere, kad se razočaramo u ljude, u ljubav, u rad, u ambicije, sami u sebe, kad prošlost boli i vređa, a budućnost se zloslutno smeje, ostaje vera. Vera je početak i kraj kruga.
Edukacija u pogledu odnosa prema sopstvenom zdravlju i važnosti prevnetive potiče iz krugova zvanične medicine. Šta je sa alternativom?
Hipokratu se pripisuje da je rekao: “Pre nego što počneš da lečiš nekoga, pitaj ga da li je spreman da se odrekne onoga zbog čega se razboleo”. Ovo bi trebalo da bude početak “nove medicine”.
To mnogo menja stvari, jer podrazumeva da je svaki pojedinac aktivan učesnik sopstvene i dijagnostike i lečenja, za razliku od konvecionalne medicine, gde je pacijent najčešće pasivni objekat nad kojim se sprovode procedure, a on je “prepušten sudbini” i “stručnosti” lekara.
Svi se moramo probuditi iz “zimskog sna” i najozbiljnije shvatiti imperativ novog doba da naše zdravlje, u svoj svojoj kompleksnosti, pripada nama i, na kraju balade, samo nama.
Branko Miljković je govorio da će “poeziju svi pisati”, a ja osećam da će u budućnosti svako “morati” da bude svoj lekar. Ali, dok se to ne ostvari, najkompetentniji za zdravlje treba da ostanu lekari sa kompletnom edukacijom, koja mora biti proširena znanjima i veštinama iz obimne riznice alternativnih medicinskih pravaca.
Znanja treba da budu dostupna svuda – kako na elektronskim platformama, tako i u zvaničnim institucijama. Ali, sa informacijama treba biti oprezan, znati iz kog izvora dolaze, jer “nije zlato sve što sija”.
(Izvor: Lepa&Srećna)
