Evo kako je zaista skončao legendarni Pinki u 21. godini: Dok je izdisao na jeziv način uradio je frapantnu stvar, zapanjio je čak i Tita

Učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije Boško Palkovljević, mnogo poznatiji po nadimku Pinki, jedan je od likova koji je ušao u legendu zbog svoje hrabrosti i stavova koje branio sve do smrti. Svojim primerom nam je dokazao da herojstvo ne poznaje godine, ali i da često dolazi sa velikom cenom. Imao je samo 21 godinu kada je poginuo na Fruškoj gori, u okolini sela Mala Remeta.

Nakon završene osnovne škole, otišao je u Novi Sad, gde je upisao Državnu srednju tehničku školu. Godine 1939, u ovoj školi je otvorena đačka menza, koju je organizovalo đačko udruženje „Tehničar”. Ovo udruženje je bilo pod jakim uticajem organizacije Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Pinki se kao buntovan mladić, nezadovoljan stanjem u društvu, 1940. godine priključio SKOJ-u i postao sekretar đačkog udruženja „Tehničar”.

Čuveni đački štrajk

U Srednjoj tehničkoj školi je, pored đačkog udruženja „Tehničar”, delovalo i udruženje „Zbor”, koje je okupljalo prorežimski raspoložene učenike. Ovo udruženje je imalo podršku nastavničkog veća i uspelo je da onemogući rad udruženja „Tehničar” i ugasi đačku menzu. Ovo je izazvalo veliko nezadovoljstvo brojnih učenika. Pinki i njegov drug Ivan Šenka su tada tražili da ih primi direktor škole i da u najkraćem roku poništi zabranu rada đačke menze. Umesto toga, oni su od direktora dobili ukor, a nastavničko veće ih je proglasilo za politički nepodobne učenike i tražilo je da budu najoštrije kažnjeni.

Nakon ovakve odluke rukovodstva škole, Boško je organizovao štrajk učenika, koji je trajao od 10. do 17. decembra 1940. godine. Ovaj štrajk podržali su skoro svi učenici škole i umesto na nastavi, oni su se okupljali u Dunavskom parku i na obali Dunava. Štrajk je imao snažnu podršku novosadske srednjoškolske omladine i nakratko je uzdrmao ceo Novi Sad. Podršku štrajku su pružili Sindikat grafičara, učenici Prve muške gimnazije, učenice Ženske gimnazije i Ženske učiteljske škole. Takođe, štrajk su podržavala i dva profesora Srednje tehničke škole, kao i mnogobrojni roditelji učenika. Štrajkački odbor, na čijem je čelu bio Pinki, zahtevao je da se pregovara sa prosvetnim vlastima i Banskom upravom oko rešenja problema u Srednjoj tehničkoj školi. Nakon dobijenih pismenih garancija da će svi zahtevi učenika biti ispunjeni, štrajk je prekinut 17. decembra 1940. godine.

Pinki se nakon đačkog štrajka našao na udaru rukovodstva škole, ali i policije, pa se čekala prva prilika kako bi se on izbacio iz škole i eventualno uhapsio. Pošto je često učestvovao u radničkim konferencijama i primedbama, prilika za hapšenjem se ukazala ubrzo nakon štrajka tekstilnih radnika, u kojima su učestvovali i članovi njegove skojevske organizacije, februara 1941. godine. Hapšenje je bilo povod da 11. februara bude isključen iz Srednje tehničke škole. Agenti novosadske policije su očekivali da će preko Pinkija uspeti da izvrše provalu u novosadsku skojevsku ili partijsku organizaciju. Bio je brutalno tučen, ali nikoga nije odao. Nakon dva meseca provedena u pritvoru, bio je pušten usled nedostatka dokaza.

Neustrašiv borac

U vreme napada Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, i ako nije bio vojnik, Pinki je, odazivajući se pozivu Komunističke partije Jugoslavije, dobrovoljno stupio u vojsku i u borbi zarobljen.

Pre transporta u sabirni logor, uspeo je da pobegne iz Rume, ponevši sa sobom jednu bombu, koju je uzeo prilikom istovaranja municije, a sa privremenog aerodroma u selu Veliki Radinci, uzeo je mitraljez, i naoružan stupio u partizane na Frušku goru.

Pinki je bio jedan od organizatora bega robijaša-komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Posle izvršenih priprema za beg, on je dobio zadatak da sa grupom naoružanih drugova sačeka begunce na izlasku iz prokopanog kanala. Kada su 22. avgusta 1941. godine, posle pola noći, trideset dva zatvorenika jedan za drugim izašli iz podzemnog kanala, kraj samog zatvora, Pinki ih je sa svojim drugovima prihvatio i odveo na Frušku goru.

Pošto je bilo odlučeno da četvorica ostanu na Fruškoj gori, a ostali prebace u Srbiju, Pinki ih je prebacio u Bogatić, gde su ih prihvatili mačvanski partizani.

Prvi voz u Sremu digao je u vazduh minom koju je sam napravio. Odmah posle toga, usred dana, preobučen u domobransku uniformu, sa džakom na leđima, odlučio je da digne u vazduh i železnički most na Bosutu i ako su mu drugovi govorili da most čuva jaka straža, on je ipak odlučio da pokuša.

Obučen u domobransku uniformu, prišao je ustaškom stražaru i zamolio ga da mu da vatre da zapali cigaretu. Pošto je pred sobom video domobrana, stražar ga je pozvao da uđe unutra, u baraku. Pinki je unutra ubio stražara, a zatim i drugog koji je potrčao iz susedne barake. Deset minuta kasnije, postavio je minu i digao most u vazduh.

Pinki je bio i prvi partizanski kurir iz Srema koji je u Vrhovni štab NOP i DVJ doneo prve izveštaje o Narodnooslobodilačkoj borbi u Vojvodini, posle neprijateljske ofanzive u zapadnoj Srbiji i povlačenja partizanskih jedinica prema Bosni i Sandžaku.

Od početka decembra 1941. godine, kada je po zadatku pošao na put, do početka januara 1942. godine, celog meseca, Pinki se probijao kroz neprijateljsku teritoriju i bio čak zarobljavan od četnika, ali je zadatak uspeo da izvrši, i vratio se u Srem sa direktivama. Veza Vrhovnog štaba sa Sremom je bila, zahvaljujući njemu, uspostavljena.

O svojim dogodovštinama tokom puta, susretu sa Josipom Brozom Titom i borcima Prve proleterske brigade, Pinki je često pričao borcima i narodu, nakon povratka u Srem. Posebno je govorio o susretu s Titom i onome što je čuo od njega. O tome je govorio na mnogim sastancima i konferencijama koje su držane narodu. To je Pinkiju donelo dodatnu dozu popularnosti. Govorilo se da je on prvi sremski partizan koji je video vrhovnog komandanta partizana.

Jeziva smrt u 21. godini

Kada se, 10. juna 1942. godine, vraćao iz akcije rušenja mosta, na putu Ruma—Veliki Radinci, zadržao se u Maloj Remeti. U zoru je narod počeo da beži na sve strane, jer su u selo dolazili Nemci. Pinki je zauzeo položaj i otvorio vatru, s namerom da zaustavi Nemce i omogući narodu da pobegne u šume. Kada je pokušao, posle toga, da se prebaci preko neke čistine, rafal mitraljeza mu je presekao grudi. Na izdisaju je razbio svoju pušku i dvogled, a posljednjim metkom ubio je još jednog Nijemca.

Nekoliko dana posle Pinkijeve smrti, u sremskim selima nije se čula pesma partizana, u znak žalosti za poginulim drugom, neustrašivim borcem Srema.

Posle završetka rata, njegovi posmrtni ostaci su sahranjeni na Spomen groblju u Sremskoj Mitrovici, zajedno sa drugim narodnim herojima iz Srema - Jankom Čmelikom, Pajom Bajićem i Veljkom Paunovićem. Saobraćajna škola u Novom Sadu i Osnovna škola u Batajnici nosi njegovo ime.

Odlukom Vrhovnog štaba NOV i POJ, a na predlog Glavnog štaba NOV i PO Vojvodine, Boško Palkovljević Pinki je 25. oktobra 1943. godine, zajedno sa drugim istaknutim borcima iz Vojvodine — Sonjom Marinković, Radivojem Ćirpanovim, Stankom Paunovićem Veljkom i Jankom Čmelikom — proglašen za narodog heroja. U „Biltenu Vrhovnog štaba” broj 33. kao povod za njihovo odlikovanje naglašeno je „da su se odlikovali izvanrednom požrtvovanošću i da su bili primer držanja jednog narodnog junaka i dali svoje živote za slobodu svoga naroda”.