Svet oko nas je kao okean. Ponekad miran, ponekad buran. Neke ovaj okean nosi nežno i ravnomerno, sa jedva primetnim talasima — bez ikakvih posebnih previranja, bez katastrofa ili glasnih drama. Ali druge, talas za talasom zahvata. Pre nego što dođu do daha, drugi ih udari. Udari im u lice, obori ih s nogu. Osećaju se kao da će se udaviti. Ali ne udave se. Nekako, ostaju na površini.
Jedan čovek — poznanici su tako rekli — bio je "nesrećan". Bio je "kao magnet za nevolje". Iznenada bi doživeo gubitak, boravak u bolnici, nesreću, kaznu ili nečiju nezahvalnost.
Toliko puta je bio na intenzivnoj nezi da su se njegovoj ženi suze osušile. Jednom su mu lekari direktno rekli: "Male su vam šanse." Ali on je jednostavno nastavio i preživeo. Čudno, to više nikoga nije iznenađivalo. Svi su jednostavno znali da će se ponovo ustati. Jer se svaki put izvlačio.
Ali ono što je kod njega bilo najiznenađujuće je nešto drugo: nije se ogorčio. Nije se žalio, nije tražio krivca, nije vikao u nebo. Čak ni kada je gubio novac, dokumenta, telefone. Čak ni kada su se automobili kvarili i problemi se sručili na njega.
Majka mu je šapnula: "Idi kod svoje vračarke, možda je to kletva." Ali to nije bila kletva. Bio je to život - samo težak. I možda to nije bila čak ni loša sreća, već čudan, težak teret koji je nosio. Jer, uprkos svemu, uvek je ostajao ceo. Kao da ga je neko nevidljivi držao za ruku i nije puštao.
Nisam se obeshrabrila. Nisam se zadržavala na tome. Samo sam živela - sa nekom neverovatnom verom da će sve biti u redu. I nekako, sve se zapravo ispostavilo kao da je sve ispalo kako treba.
Postoji jedna stvar koja mnogo više šteti čoveku nego sve nevolje odjednom.
To su misli. Ne one koje dolaze i odlaze. Već one koje drže čoveka zaglavljenim. Krčkajući se u magli. Vrteći se, pitajući se, živeći u anksioznom sutra, a ne u mirnom danas.
Možeš živeti čak i u oluji, čak i usred gubitaka, ako nema oluje u tvojoj glavi. Ako tvoje misli nisu neprijatelji, već saveznici.
Znam za slučaj gde se čovek, nakon što je dobio dijagnozu, slomio. Ne telom, već dušom. Zatvorio se u sebe. Prestao je da jede, spava, sanja.
Drugi, sa istom dijagnozom, slikao je akvarele direktno na svom odeljenju. Dat mu je intravenski infuzioni sistem i slušao je Vivaldija. Prijatelji su ga posećivali, a on im je dao svoje crteže. Obojica su dobili istu kaznu. Ali ishod je bio drugačiji.
Nije uvek problem problem.
Ponekad je to samo raskrsnica. I način na koji osoba reaguje na nju određuje da li će krenuti dalje ili će zauvek stati.
Kao što je Pitagora rekao: "Očisti svoj um od mračnih misli. One su pijavice koje iscrpljuju tvoju snagu."
Kao što kaže istočna mudrost: "Um je najbolji sluga, ali najgori gospodar."
Neki ljudi žive sa stalnim osećajem propasti. Žale se na svoju sudbinu. Osećaju se kao da je život protiv njih, kao da ih neka nevidljiva sila sprečava da budu srećni. Ali šta ako to nije problem? Šta ako problem leži u mislima kojima se osoba hrani svakodnevno? Najčešće je to jednostavno navika da na sve gleda kroz sivo sočivo.
Tako je u životu: nisu događaji, već misli o njima ono što nas može najviše slomiti. Ponekad ne padamo od nedaća, već od unutrašnjih pritisaka — strahova, zamišljenih briga, neoproštenih zamerki.
Mudrost Simeona Atonskog
Simeon Atonski je rekao: "Ne ubijaju čoveka okolnosti, već njegove misli, jer se brine i uznemirava oko mnogo stvari."
Zar nije istina? Neki ljudi sede u saobraćaju, ljuti i frustrirani. Drugi uključuju muziku, zovu prijatelja i prisećaju se svog odmora. Svi su zaglavljeni u istoj saobraćajnoj gužvi. Ali unutra, žive u različitim univerzumima.
Nisu okolnosti te koje oblikuju osobu. Već kako ih doživljavaju. Kako ih tumače. Kako sami sebi govore o njima.
Ponekad ljudi traže neprijatelje van sebe. Misle da je neko kriv - vlada, njihove komšije, njihov šef, čak i poznate ličnosti. Ali pravi neprijatelj može tiho da sedi u njihovoj glavi. Šapuće: "Nećeš uspeti", "Ovo je kraj", "Koja je svrha borbe?"
Kao što je rekao Viktor Frankl, čovek koji je preživeo strahote koncentracionih logora: "Sve se može oduzeti čoveku osim jedne stvari – poslednje ljudske slobode: da izabere svoj stav prema bilo kojim okolnostima, da izabere svoj put."
I ovo je put – tišina u sebi. Sposobnost da se zaustavite. Da ne žurite. Da ne tražite nekoga koga ćete kriviti. Da ne pretvarate svaki neuspeh u tragediju. Ponekad – samo da živite. Slušajte kišu. Pijte čaj. Gledajte kako se prašina vijori u sunčevom zraku. I podsetite se: i ovo će proći.
Nauka i religija se slažu oko ovoga. Negativna uverenja mogu bukvalno prepisati biohemiju tela. Negativna uverenja su podmukla. Ona su poput otrova sa odloženim oslobađanjem. To nije odmah očigledno, ali vremenom čine svoje.
"Nesreće nisu tako strašne kao misli o njima", napisao je Servantes.
I ovo verovatno vredi izvesti na jastuku ili okačiti na frižider. Jer kako čovek razmišlja je njegova sudbina.
Postoje žene čiji je strah od još jednog neuspeha u trudnoći blokirao sve telesne procese. To nije sudbina, već užas koji se uselio u njihove umove. Sve to funkcioniše kao samoispunjavajuće proročanstvo: „Bojim se da će se ponoviti“ – i ponoviće se.
Zato nije važno šta se dešava spolja, već kako se unutrašnji glas nosi sa tim — glas koji se čuje kada je osoba sama.
A tu je i sujeta. To je zamršena stvar. Deluje kao posao. Deluje kao kretanje. Ali u stvarnosti, to je kao davenik, koji maše rukama u vodi, zaboravljajući da je u blizini splav.
Što više buke, to manje života.
Mnogi stogodišnjaci koji su pitani o tajni svog života nisu pomenuli vežbanje, dijete ili magične pilule. Svi su rekli istu stvar: ne brinite o tome. Ne zamerite. Ne brinite previše.
Život nije stvar kontrole. Bitno je poverenje. Bitno je da ne uništiš sebe nečim što se još nije ni dogodilo.
Jer sudbina najčešće ne iskušava slabe, već one koji mogu da izdrže. Ne one koji se slome pri prvom udarcu, već one koji se, nakon što se spotaknu, ustanu, otresu prašinu sa sebe i krenu dalje — možda sa slomljenim srcem, ali sa živom dušom.
I ako postoji mir unutra, nikakva oluja spolja ne može da ga pokvari. Ako se svetlost useli u um, nikakva spoljašnja tama je ne može savladati.
