— Oče, ponekad kada molim Boga za nešto i ne dobijem to, pitam se: da li Bog čuje moju molitvu?
— To "da li čuje" znači da sumnjaš u Božju ljubav. A čim posumnjaš, sam poništavaš svoju molbu u trenutku kada je izgovoriš. Tako gubiš pravo na ono što bi se moglo nazvati "prvenstvenim uslišenjem".
"Šta god zatražite, verujte da ćete dobiti, i biće vam." Svaka sumnja prekida i slabi dejstvo molitve.
Evo šta je o molitvi govorio Sveti Pajsije Svetogorac: "Trudi se da stekneš duhovnu plemenitost i pobožnost, kako bi nestala sebičnost. Sebičnost ometa molitvu jer odvaja čoveka od Boga i podiže neprobojan zid između njih. Znaš li šta znači neprobojan zid? Kao da ti Bog govori: ‘Dete moje, ne razumem te.’"
— Kada, oče, nešto tražim od Boga i ne dobijem odmah, treba li da nastavim da se molim?
— Da, potrebno je da budeš uporan. Kada odemo u neku ustanovu i obratimo se nadležnoj osobi sa molbom, često moramo da budemo uporni da bismo dobili pomoć. Kažemo: "Molim vas, pomozite mi, ne mogu da odem dok me ne saslušate." Tako je i u molitvi — potrebni su istrajnost i poverenje.
I Hananejka i udovica iz priče o nepravednom sudiji uporno su molile Hrista.
Bog čeka da ga zamolimo za pomoć, pa tek onda deluje. On poštuje našu slobodu.
— Ali što više vremena prolazi, a odgovor ne dolazi, ja postajem sve nemirniji…
— Kada nešto tražimo u molitvi, moramo da čekamo sa strpljenjem.
Jednog dana oko mi je bilo otečeno i strašno me bolelo. Tri puta sam odlazio pred ikonu Presvete Bogorodice i molio je da me isceli kako bih mogao noću da čitam Psaltir. Uzeo sam ulje iz kandila i pomazao oko, ali nije prošlo. Posle nekoliko dana bilo je još gore. Oko me je još više bolelo i oticalo.
Prošlo je petnaest dana. Tada sam ponovo mirno stao pred ikonu i rekao:
"Bogorodice, oprosti mi što Te opet uznemiravam."
Pomazao sam oko uljem iz kandila i istog trenutka bol je nestao.
Zar Presveta nije mogla da me isceli prvog dana? Mogla je. Ali je zbog mog dobra dopustila da malo postradam, da naučim strpljenje i smirenje.
Molitva izgovorena sa verom, istrajnošću, saosećanjem i strpljenjem biće uslišena — ako je ono što tražimo za naše dobro.
Naša velika nesreća je gordost. Čovek često misli da sve može sam: sam zna, sam ume, sam rešava probleme. I tako ne ostavlja Bogu prostora da deluje, niti ga poziva da učestvuje u njegovom životu.
Tek kada čovek shvati sopstvenu nemoć i težinu svog stanja, počinje iskreno da traži Spasitelja. Spasitelj je potreban onome koji propada, lekar bolesnome, a grešniku Onaj koji oprašta.
Zato je jedan od najvažnijih uslova prave molitve — da čovek iskreno vidi sebe, bez uljepšavanja i bez iluzija.
Često umišljamo da smo nešto veliko i važno. A onda nas i najmanje iskušenje otrrezni i pokaže koliko smo zapravo slabi.
Ako ti duša pati zbog nekoga, nemoj ga ispravljati grubim rečima. Moli se za njega. Plači pred Bogom za njega. Daj pomen u crkvi. I trudi se da o toj osobi misliš dobro, jer dobre misli imaju veliku silu.
Sveti Pajsije Svetogorac je govorio: "Neko nam kaže ružnu reč, uvredi nas ili nas nazove pogrdnim imenom — i odmah nam proključa krv. Gubimo mir, počinjemo da se pravdamo, svađamo ili tražimo način da uzvratimo."
A šta ako bi neko u autobusu rekao: "Ti si odvratno stvorenje."
Pa to je samo konstatacija činjenice. "Stvorenje" znači da nas je Bog stvorio, a greh jeste odvratnost pred Bogom. Jesi li grešnik? Jesi. Dakle, zašto se onda ljutimo kada čujemo istinu o sebi?
Ali čovek se uvredi, izgubi unutrašnji mir, a u nemirnoj duši nema ni prave molitve.
Molitva zahteva trud, postojanost i budnost. Ona nije mehaničko ponavljanje reči kao pokvarena ploča. Molitva je stalno sećanje na Boga — u mislima, rečima, osećanjima i načinu života.
Što se čovek češće seća Boga, to više živi u molitvi.
