Ovo je prva stvar koju đavo uradi kad uđe u čoveka, a da nije ni svestan: Upozorava otac Predrag Popović

U vremenu u kojem se sve češće naglašava individualizam i potreba za ličnom slobodom, sve više pažnje privlače i glasovi koji upozoravaju na potencijalne opasnosti potpunog povlačenja iz zajednice. Među njima se ističe i sveštenik otac Predrag Popović, čije se reči, stavovi i razmišljanja rado prate i uvažavaju kako među vernicima, tako i među širom publikom na društvenim mrežama, posebno na Fejsbuku i Jutjubu. Ovoga puta, osvrnuo se na temu samoće i duhovne zamke uverenja da čoveku "nije potreban niko".

Otac Predrag Popović govori da nas đavo odvaja od suštine kad kažemo da nam u životu ne treba niko.

- Meni ne treba niko. Samo ja i Bog - razmišljanje je koje, kako navodi i upozorava otac Predrag Popović, nosi sa sobom brojne zamke jer se na taj način odvajamo od porodice, postajemo lenji i nama je lakše upravljati bez opiranja. Na taj način čovek uči da voli samoću, a naš sveštenik ističe da takav odnos prema životu može biti opasan.

Zamka pogrešnog duhovnog uverenja

"Čovek misli da i dalje služi Bogu, a nije tako"

- Đavo je time udario na suštinu spasenja čoveka, a čovek i dalje ima utisak da je Božji i da služi Bogu. Posle toga je sve veoma lako - započeo je priču otac na svom Fejsbuk profilu.

U nastavku svog razmišljanja, on naglašava da se čovek, kada se udalji od porodice i zajednice, postepeno udaljava i od zdrave duhovne ravnoteže. Takvo stanje, prema njegovim rečima, otvara prostor pasivnosti, unutrašnjoj praznini i gubitku životne energije.

Porodica kao duhovni oslonac

- Kad čovek izađe iz zajednice, kad čovek izađe iz porodice, veoma je lako njime manipulisati. Prva stvar koju 'demon' radi kada uđe u čoveka jeste to da ga odvaja od porodice. I čovek počinje da voli da je sam i u svojim mislima - između ostalog je otac Predrag Popović ispričao u svojoj nedavnoj objavi i ponovo upozorio da ne izgovaramo i ne pomišljamo da nam u životu ne treba niko.

Zaključak: između slobode i udaljavanja

U svom obraćanju, otac Predrag ukazuje na to da granica između zdrave samostalnosti i potpune izolacije može biti tanka, ali i opasna. Prema njegovom tumačenju, čovek je po svojoj prirodi biće zajednice, a udaljavanje od porodice i bližnjih može dovesti do duhovne praznine i unutrašnje ranjivosti.