Iako se danas dosta govori o mentalnom zdravlju i problemima sa istim, i ljude više nije sramota kao ranije da potraže stručnu pomoć, ipak su psihički problemi i dalje veliki tabu.
Zato je žena po imenu Katarina odlučila da progovori o svom iskustvu - zbog čega je pre 6 godina potražila pomoć psihoterapeuta i kako je sve to uticalo na nju.
"Prvo moram da naglasim da nisam čula nikakve misteriozne glasove, niti sam mislila da se svet urotio protiv mene. Jednostavno, to je bila vreme kada više nisam uspevala da pronađem svrhu mog života, niti da pronađem bilo kakvo zadovoljstvo. Nisam mogla da upravljam velikom količinom negativnih emocija.
Nadam se da će vam moja priča pomoći da pronađete mir, podršku da potražite pomoć ili bar da napravite prvi korak ka normalnom životu.
Kako sam završila kod psihijatra
Godine 2012. imala sam 28 godina i ostala sam udovica. Ništa nije moglo da me pripremi za to što se desilo. Imali smo malu porodicu, odgajali smo sina, a ja sam nosila drugo dete u stomaku, bila sam u devetom mesecu trudnoće. Porođaj smo iščekivali svakog časa. Ali, u roku od nekoliko dana, ceo život mi se potpuno promenio. Suprug se razboleo i preminuo za samo sedam dana. I to sam bila ja - sama trudnica u devetom mesecu i sa trogodišnjim sinom.
Najčudnije je bilo shvatiti kako se oko mene ništa nije promenilo. Sunce je sijalo, ptice su pevale, ljudi išli na posao. Govorila sam sebi da ne smem da padam u depresiju, jer moram da budem jaka zbog naše dvoje dece.
Naravno, bila sam u dubokoj žalosti, bila sam u šoku, pitala sam se svakog dana kako je ovo moglo meni da se desi? Ali, sada, 7 godina kasnije, shvatam da sam tada sve uradila da ugušim osećanja. Zatvorila sam srce za bol, naučila da ne plačem, što, kako sam kasnije shvatila, nikako nisam smela da radim.
Depresija me je savladala kada sam već mislila da sam prevazišla gubitak supruga. Izgubila sam 20 kilograma za godinu dana, jednostavno nisam želela ništa da jedem. Ubedila sam sebe da imam rak ili neku drugu tešku bolest u terminalnoj fazi. Guglala sam simptome, išla kod brojnih lekara, ali nijedan nije pronašao nijednu bolest.
Ali, oni me nisu umirili - postala sam opsednuta, merila sam temperaturu pet puta dnevno, tražila skrivene osipe na koži, proveravala limfne čvorove. Jednom sam imala osećaj da mi srce toliko jako lupa da će mi bukvalno slomiti rebra. Znojila sam se, ruke su mi se tresle, želela sam da trčim nekuda, ne znam ni ja kuda. Osećala sam da će mi se nešto užasno dogoditi. Nisam shvatala da zapravo imam napad panike. Prvi.
Telo mi je vrištalo, sve me je bolelo, raspadala sam se, ali nisam htela da priznam i mislila sam da će proći. Nije prošlo. Tek kada sam se nenormalno ugojila i nisam više mogla ujutro da ustanem iz kreveta, priznala sam sebi - potreban mi je psihijatar. Ovo su prvi znaci da sam počela da ludim.
Na kraju krajeva, nisam imala šta više da izgubim - otišla sam kod psihijatra u obližnjoj bolnici i to je bio moj prvi korak ka izlečenju. Išla sam na terapiju nekoliko meseci i zajedno smo utvrdili da patim od reaktivne depresije.
Nadala sam se da će doktor prepisati neke lekove i pustiti me da idem kući, ali terapija ne funkcioniše tako. Da biste se rešili depresije, morate i te kako da se potrudite.
Šta sam naučila nakon 6 meseci terapije:
1. Potrebno je mnogo više od pilula
Ne postoji magična tableta koja če vas učiniti srećnim. Moj terapeut je uporedio antidepresive sa štakama. Kada neko slomi nogu, dobija gips da bi noga zarasla i štake da bi mogao da se kreće. Ali, jednom će morati da odbace štake i nauče ponovo da hodaju. Isto je sa pilulama - one mogu da suzbiju simptome poput straha ili anksioznosti, mogu da vam pomognu da pregurate najteže dane, ali ne mogu da vas izleče. Morate mnogo da se trudite i radite.
Tipovi depresija kod žena: Jedna vrsta je neizbežna za sve, ovako ćete se izboriti sa njom!
2. Ponekad boli. O, kako boli!
Tokom mojih prvih seansi, shvatila sam da ja ne želim da živim. Nisam imala nikakvih planova osim za narednih nekoliko dana. Mislila sam: Zašto bih? Svi ćemo i tako umreti jednog dana... Nisam videla poentu odlaska kod frizera, kupovine nameštaja, čak mi ni tuširanje više nije izgledalo kao nešto neophodno. Morala sam da naučim da želim da živim. Sa terapeutom sam napravila listu planova, nacrtala sam svoje planove za budućnost. Naučila sam i da kontrolišem negativne emocije, a to je jako težak i jako bolan proces.
3. Nađite pravog stručnjaka i verujte mu
Depresija je zver sa mnogo lica. Nekada su u pitanju hormoni, mozgu nedostaje serotonin, a nekad se radi o potisnutoj traumi. Samo pravi stručnjak može da skine sve slojeve i otkrije osnovni uzrok. Kada neko ima napade panike ili pati od depresije, pravi stručnjak će uraditi sve analize - snimanje glave, pregled neurologa i endokrinologa, čak je i pregled pluća neophodan. Neverovatno je koliko bolesti može da se maskira u depresiju!
4. Ljudi svakako neće shvatiti
Većina ljudi iz mog okruženja misli da sam upala u takvo stanje jer nisam imala šta da radim. Kažu, samo lenji ljudi pate od depresije. "Popij čaj od nane, naspavaj se, kupi nove cipele i da vidiš kako će depresija proći", bili su saveti koje sam dobijala. Drago mi je što ih nisam poslušala.
Ništa me nije činilo srećnom i plašila sam se da ustanem iz kreveta, imala sam napade panike - zbog lenjosti?! A onda sam nešto shvatila - ako želite da priznate da ste slabi, morate biti hrabri. Ako želite da krenete na lečenje, morate biti 100 puta hrabriji. Nikog ne slušajte i ne pratite glupe savete.
Paranoidni poremećaj ličnosti: Ovako se ponašaju ljudi sa ovim problemom!
5. Oporavak može da bude veoma, veoma spor
Neki saveti vašeg psihijatra mogu da zvuče potpuno blesavo. Počni da pišeš dnevnik, napravi planove za godine, nacrtaj sliku. Kako će mi ovo pomoći, pitala sam se i mislila kako samo želim pilule i da se vratim nazad u krevet.
Sve ove stvari zapravo rade, iako vi to ne primećujete. Sledećeg jutra, pa ni sledeće sedmice, nisam se osećala bolje. Nisam shvatala da se osećam bolje sve dok nije prošlo nekoliko meseci.
6. Ponovni napadi su neizbežan deo tretmana
Nekad se stanje pogorša. To je normalno. Najvažnije je da tada ne posustanete. Morate da budete strpljivi i uporni.
7. Vaš doktor ne misli da ste ludi
Mnogi ljudi se plaše da idu kod psihijatra jer misle da ih to čini ludim. Ne. Samo vas čini dovoljno jakim i zrelim da shvatite da imate problem i da imate volju da ga rešite.
8. Kad saznate ko ste zapravo, može da bude neprijatno
Psihoterapija vam pruža šansu da bolje upoznate sebe, ali možda vam se neće dopasti to što otkrijete. Ja sam shvatila da je moja depresija zasnovana na besu i agresiji. Bila sam podsvesno ljuta na svog muža jer je umro i ostavio me samu sa decom. Bila sam ljuta na žene koje imaju muževe i decu koja imaju očeve. Definitivno, ja sam bila najnesrećnija žena na svetu i mislila sam da niko ne može da me razume.
Psiholog sa VMA upozorava: Ovo su simptomi koji prethode nervnom slomu!
9. Depresija može da se vrati. I najverovatnije hoće
Baš kao i zavisnost od alkohola ili droge, i depresija može da se vrati. Psihijatri nisu mađioničari; oni ne mogu da vas pretvore u potpuno drugačiju osobu, ali mogu da vam daju "alat" i nauče vas veštinama koje će vam pomoći da prevaziđete ovakve situacije.
Ne postoji način da postanete superčovek koji nikad nije tužan i nema nikakvih psiholoških problema. Ali, možete da naučite da živite u miru sa sobom, da se suočavate sa svojim problemima i objasnite sebi neke stvari ako morate.
10. Smisao humor nekad može da pomogne
Ne smete da se saživite sa depresijom. To je bolest i mora da se leči. Ne dopustite da ona preuzme čitav vaš život. Kad ste prehlađeni, ne obraćate mnogo pažnje na to, ali kada imate problem, morate da ga rešavate. To je to. Ne očajavajte.
Moj smisao za humor mi je dosta pomogao. Nekad sam bukvalno gubila razum, ali sam nastavljala da mislim: "Ok, idem u mentalnu bolnicu. Bar neću morati da čistim i perem". Sarkazam je nekad zaista zdrav.
Šta sam zaključila na kraju
Išla sam kod prihijatra pre 6 godina i ni za šta se ne kajem. Njegovi saveti su mi pomogli da prevaziđem jedan neverovatno težak period i sada znam kako da vešto izbegnem depresiju. Moje iskustvo na kraju smatram pozitivnim, znam da primetim znakove depresije kod bliskih ljudi i tada im od srca preporučujem da posete specijalistu.
Neverovatno je koliko ljudi pokušava da ignoriše mentalne probleme samo zato što ne žele da ih smatraju "ludima". Drugi se, pak, plaše psihoterapije i misle da će ih ti lekari smestiti u bolnicu i svakodnevno uspavljivati velikim injekcijama.
Daleko je od toga - ne plašite se da potražite pomoć!"
