Divni ludak

KAKO DANAS ŽIVI BRANIMIR DŽONI ŠTULIĆ: Upotrebljavaju me kao toalet-papir, u svemu sam omanuo, sem u pesmama!

"Zamerali su mu hiperprodukciju. Meni se čini da se on našao u onoj situaciji da vas puste u Luvr na pola sata pre zatvaranja i kada znate da nikada više nećete ući. Šta možete da radite? Možete samo da trčite od kipa do kipa ili od slike do slike i da vidite što vie", rekao je pisac Muharem Bazdulj o legendarnom Džoniju

Celebrities
16:10h Autor:
Foto: Printscreen/ youtube/ PETROVICPETAR

Malo je neprijatno pisati o Branimiru Džoniju Štuliću, jer za njega su najbolje one novine u kojima se nikada nije pojavio. Tako danas kaže. Treba mu verovati jer je radio svašta, ali lagao nije.


Da je neko tom pesničkom divu, tom "divnom ludaku" kako su ga nazvali, pre 30 godina rekao da će ga posle 11 snimljenih albuma sa grupom Azra i pet samostalnih, izdržavati supruga Holanđanka... teško da bi poverovao. A ipak je tako.

 

Nedaleko od Utrehta sedi Džoni u nekom stanu, prevodi ep "Mahabharata" na neki svoj način. Nije više dugokosi, čupavi frontmen benda koji je drmao bivšom Jugom isto kao Dugme, već čovek koji upravo danas, 11. aprila, puni 67 godina.


I umesto da blaženo živi na lovorikama od nebrojenih hitova koje je komponovao, napisao, odsvirao i otpevao, on se tuži sa muzičkim udruženjima za koje kaže da mu duguju milione evra. Svi znaju da je tako i - nikom ništa.

 

Džoni Štulić više nema svoju državu, niti želi da je ima. Rođen u vatrenom znaku Ovna, izgoreo je zajedno s Jugoslavijom i sada živi u znaku apatrida. Ne želi ni srpski, ni hrvatski, ni holandski pasoš. Mrzi intervjue, ne svira mu se... Jeste ponosan na ono što je uradio, ali - gde ga je to odvelo?! Drugi su se snašli, a on za kojim još uzdišu brojna srca, dok se tekstovi njegovih pesama kradu, parafraziraju i slušaju u nedogled, na sve molbe da se vrati, da mu opet čuju glas i ono kajkavsko "ona bi štela da joj grizem list", može da odgovori samo jednom rečenicom, onom iz 2012: "Ostavite me na miru i idite u tri materine!"

 

A sve je izgledalo bajkovito kada se petogodišnji Branislav Štulić doselio s roditeljima i sestrom iz rodnog Skoplja u Zagreb. Dete vojnog lica, Srbin po poreklu, dugo je tražio sebe po aulama Filozofskog fakulteta, družeći se s levičarima, anarhistima i svirajući gitaru u fakultetskom podrumu. Živeo je u studentskom domu i u sobu je primao mnoge ilegalce poput Jure Stublića i Darka Rundeka, s kojima }e započeti slavni hrvatski "novi val". Zbog duge kose, najpre su ga zvali Čupko. Zaljubljivao se mnogo kao mladić, a pesme "Gracija", "Suzi F" i "Hladan kao led" posvećene su ženama koje je voleo. I kasnije će devojkama posvećivati pesme, a one s kojima je bio nazivaće ga "najnežnijim muškarcem na svetu". Zbog brutalno realističnog jezika njegove poezije u drugim pesmama, nazivaće ga i "muškom šovinističkom svinjom".

 

Danas svi znamo da su to gluposti.

 

Voleo je sevdah i smatrao ga je jedinim autentičnim zvukom s balkanskih prostora. Osnovao je i Balkan sevdah bend, a nakon što je napisao i otpevao legendarnu pesmu "Balkan", kad su ga ubeđivali da se odrekne pevanja, pod uticajem pridošlog panka ošišao se i promenio imidž. Počeo je sebe da zove Džoni i tako je ostalo za vjeki vjekov. Odslužio je vojsku i 1977. osnovao "Azru", inspirisan sevdalinkom na Hajneove stihove. Dugo su kuburili sa sastavljanjem ekipe, a kada je 1980. objavljen prvi album "Azra" sa pesmom "Gracija" i Džonijevim čudnim, bolnim glasom sa usklikom, na Balkanu se dogodilo nešto novo.

 

Već sledeće godine Štulić je objavio dvostruki album "Sunčana strana ulice", gde su ljubavne pesme "Odlazak u noć" i "Lijepe žene prolaze kroz grad", kao i angažovana "Poljska u mome srcu" tresle Jugoslaviju. Azra je imala seriju višestrukih koncerata u Beogradu i drugim velikim gradovima, a Džoni je mnogo zarađivao i mnogo trošio. Tiraži su bili milionski, honorari sjajni. Nije stajao. Od tih koncerata napravio je trostruki živi album "Ravno do dna", a već 1982. "Filigranske pločnike", dupli album s političkim šmekom, ali i nekoliko najlepših ljubavnih balada poput "Volim te kad pričaš", posvećenu režiserki Snježani Banović s kojom je tada živeo.

 

U to vreme Jugoslavija mu je postala tesna, želeo je karijeru u Americi. Slao je neke od pesama, ali nije uspeo da dobije vizu. Odlazi u Evropu, u Frankfurt, i odatle izbacuje dva albuma: "Kad fazani lete" i "Krivo srastanje". Ipak, Džonijev glas koji se opisuje kao "meksikanski" nije naišao na prijem u Nemačkoj, ni u Holandiji u koju je potom otišao. Engleski mu nije zvučao najbolje, a pojavio se i drugačiji zvuk na svetskoj sceni. Prema rečima bubnjara Borisa Lainera, Štulić se nadao da će njegov pesnički dar biti prepoznat i da će ga prihvatiti kao "novog rok mesiju s Istoka". Azra je ono što su radili u Evropi na kraju prodala u Jugoslaviji, trostruki album "It Ain't Like In The Movies At All".

 

Grupa se raspala 1988, nakon četvorostrukog živog albuma "Zadovoljština". Rastanak nije bio lep, članovi benda nazivali su Štulića hirovitim egomanijakom, a solo karijeru Džonija obeležiće nekoliko najlepših ljubavnih pesama na ovim prostorima i početak rata. Stvorio je u Sarajevu svoj Sevdah šatl bend i s njima otpevao besmrtne "Usne vrele višnje", prepev jedne pesme Boba Dilana, "Voljela me nije nijedna" i "Meni se dušo od tebe ne rastaje". Snimio je, u predvečerje rata, i makedonske tradicionale pesme, kobne 1991. "Sevdah za Paulu Horvat". Nakon toga odlazi u Holandiju da bi, kako kaže, "spasao živu glavu".

 

Tad je počela bitka za Džonija, trka ko će mu dati pasoš i čije će državljanstvo prihvatiti. A reč je bila o čoveku koji je bio vatreni Jugosloven, koga nije bilo briga za naciju. Ta bitka i dalje traje, ali je uzaludna. Džoni ne želi da se vrati.
Kritičari se slažu da mnoge Štulićeve pesme spadaju u vrh jugoslovenske poezije. Jedan od njih je i Vojislav Pantić sa kojim se Džoni viđao u Beogradu nekoliko meseci pred rat.

 

"Džoni je napisao dvadesetak najboljih ljubavnih pesama u istoriji rokenrola, u staroj Jugoslaviji. Bio je jedan divni ludak. Mogao je da krčmi albume po 10-15 godina, a on kao da je želeo da iz sebe što pre izbaci svu tu nakupljenu emociju".


Književnik Muharem Bazdulj smatra da je najveći Štulićev problem ono što njegovi poklonici očekuju da on bude, a ne ono što Džoni zaista jeste.


"Kritičari su mu najviše zamerali hiperprodukciju. Svake godine album, pa dupli, pa trodupli. Meni se čini da se on našao u onoj situaciji da vas puste u Luvr na pola sata pre zatvaranja i kada znate da nikada više nećete ući. Šta možete da radite? Možete samo da tržite od kipa do kipa ili od slike do slike i da vidite što više."


I tako, sedi Džoni u nekom stanu u Holandiji, daleko od zemlje koje više nema. Poslednje od njega pročitali smo prošle godine u jednom nedeljniku.
"Upotrebljavaju me kao toalet-papir, ko god hoće i kako god hoće. U svemu sam omanuo, sem u pesmama", rekao je legendarni muzičar.

 

*Tekst preuzet iz magazina Lena, koji izlazi svake nedelje uz dnevno izdanje Kurira

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...