Emotivnu priča o odgajanju dece objavila je Tijana Bakić pre 6 godina, ali je i sada priča koja iskrenošću ostavlja bez daha.
Čega se deca zaista sećaju iz detinjstva? Igrački i odeće ili ljubavi koju su dobili? Da odeća postaje bitna i uspomena samo onda kada vas podseća na nekoga koga ste voleli i ko vam je ljubav uzvratio, kome ste se divili i od njega naučili mnogo, pokazao je status jedne Tijane.
U nekoliko rečenica ona je objasnila šta je potrebno da se podignu dobra deca. Čak i kada nisu vaša.
"Dok smo svi odrastali u relativno normalnim, situiranim porodicama, moju dobru drugaricu i njenog brata odgajala je baba. Do novca bi, pored male penzije zarađene u nekoj fabrici tekstila, dolazila tako što je heklala stolnjake i održavala hodnike stambenih zgrada. Ništa osim tih stolnjaka i hodnika nije videla, ali ničim nije pokazivala da vodi isprazan život.
Zastajala bi u hodniku da popriča s nekim u prolazu i odlazila kući da “pristavi ručak”. I dok bi se naši roditelji sa posla dovlačili umorni, ona je bila vesela, u onoj cvetnoj haljini bez rukava, sa naočarima na pola nosa i mini - valom. Sve naše tajne je znala. Farmerke i šiške nam je ona skraćivala. I svima bila “Nana”. Kao primer za sve loše stvari koje radimo navodila bi neku svoju Ružu iz mladosti, koja je izlazeći napolje sa “vlažnom kosom, golim stomakom i lako obučena, navukla neizlečive boleštine”.
Nikada je nisam videla ljutu, nisam čula da je podigla glas, požalila se da joj je teško ili da je nešto boli. Na sve roditeljske sastanke je stizala, stajala u zaštitu svojih unuka kada su pravili gluposti, na sve ekskurzije uspevala da ih pošalje, da im omogući pristojnu garderobu, plati maturu. Njena sreća je bila u tome što je korisna, što daje. Uradila je sjajan posao.
Oni su izrasli u kvalitetne ljude a ona je dočekala praunuke i doživela duboku starost… Danas gledam neke uspešne, školovane ljude koji govore nekoliko jezika, zarađuju neke velike plate a pojma nemaju gde su im deca i šta rade. I nemaju vremena da im skrate šiške i farmerke, da im skuvaju ručak. I kao da svi pomalo zaziru od te reči “ljubav”…"
