Larisa dolazi iz Kemerovske oblasti, iz velike seoske porodice. Nije imala ni mesec dana kada joj je umrla majka. Otac je ostao sa novorođenčetom i pet sinova u naručju. Ubrzo je kući doveo strogu maćehu koja je pomagala u podizanju dece.
Kako su odrastali, nisu ostajali kod kuće. Čak je i najmlađa, po završetku škole, otišla u Krasnojarsk da uči i živi pod nadzorom trojice braće koja su se preselila u ovaj grad. Pošto nije uspela da stigne nigde na takmičenju, odlučila je da se ne vraća kući. Počela je da radi u pošti i priprema se za prijem.
Tu je devetnaestogodišnju devojku zaveo zgodan i veseo čovek. Počela je da izlazi sa njim. Međutim, muškarac je krio da je oženjen. Jednog dana, u odsustvu brata, došao je da poseti devojku sa alkoholom, dao joj malo da proba, a zatim iskoristio njeno bespomoćno stanje.
Posle toga, jedva da su komunicirali. Nastavila je da radi u pošti. Uporedo je studirala na jednogodišnjem kursu za vaspitače koji je uspela da upiše. Devojka se odselila od svoje braće u stan i počela da živi samostalno. I posle nekog vremena je shvatila da je trudna. Priznala je to svojoj braći kada je postalo nemoguće sakriti njenu situaciju. Zauzeli su se za svoju sestru i otišli da reše stvari sa njenim muškarcem. Tom je morao da prizna da već ima porodicu i bebu. Morao se povući.
Nakon tugovanja, Larisa je odlučila da sama podigne dete. Ljubazni ljudi su pomogli da se pripreme potrebne stvari za bebu. Beba je rođena 06.03.1966. Gde i uz čiju pomoć još je tajna. Malo je verovatno da je to bilo u porodilištu, jer nije bilo dokumenata za devojčicu. Mlada majka, koja je tek napunila 20 godina, bila je zbunjena, ali se postepeno navikla na svoju novu ulogu. Svoju ćerku je nazvala Olja i brinula se o njoj koliko je mogla. Prala je pelene, dugo šetala sa detetom i razgovarala sa njim. Planirala je da uzme izvod iz matične knjige rođenih za ćerku i kasnije da je smesti u jaslice da bi mogla da radi.
Sve se dogodilo spontano. Jednog dana maćeha je došla u posetu deci i htela je da vidi svoju ćerku. Bila je u očaju, ne znajući kako da se pojavi sa dvomesečnom bebom u naručju. Njena braća Oleg, Viktor i Nikolaj, koji su došli po nju, iskoristili su njenu trenutnu slabost i zahtevali da se odrekne deteta: "Zašto ti on treba?" Uspela je da ga umota u ćebe i prepoznatljiv žuti šal i da u paket stavi ceduljicu sa njegovim imenom. Mislila sam da će naći i vratiti je kada se sve smiri.
NE PROPUSTITE
Muškarci su odveli svoju nećakinju u stanicu i ostavili je na stepenicama koje vode u podrum. Tamo nije bilo ljudi. Kako navode, kasnije su došli sebi i vratili se, ali je dete već nestalo. A onda su se uplašili da će policija sve saznati i da će ih strpati u zatvor. To je sprečilo Larisu da traži svoju ćerku. Nakon što je počela da se pojavljuje bez deteta, komšije i učitelji su se uzbunili: "Da li se nešto desilo bebi?" Majka je lagala da ju je odvela majci u selo.
Zapravo, u njoj je sve bilo rastrgano neizvesnošću. Mnogo puta se slikala strašnim slikama šta bi se moglo desiti njenoj "krvi". I ta iskustva su je decenijama mučila.
Našla sam zavežljaj na stepenicama
Majka je saznala šta se dogodilo njenoj ćerki tek kada je odlučila da svoju priču ispriča celoj zemlji. Žena koja je pronašla bebu je odgovorila. Tog majskog večeri kada je devojka ostavljena na stanici, Valentina Belozerova je bila na dužnosti. Ona sada ima 97 godina.
Setila se kako je obišla zgradu, sišla u polumračni podrum i naišla na zavežljaj koji je ležao na stepenicama. Dodirnula ga je i osetila bebino lice. Sudeći po tome što dete nije plakalo, nije dugo ležala. Žena je odmah otrčala u policijsku stanicu da prijavi otkriće. Za bebinim roditeljima se tragalo po celoj stanici, ali nikada nisu pronađeni. Nije bilo svedoka ko ga je napustio. Larisa takođe nije ostavila "tragova": ni šal, ni belešku. Larisina braća su ih verovatno usput bacila, plašeći se da ovi "konci" na kraju ne dovedu do njih.
Olja je odvedena sa stanice u sirotište i nazvana Marina. Tamo je radila žena bez dece koja je tražila devojčicu za usvajanje. Ona je dobila posao posebno za ovu svrhu. Ranije su ona i njen suprug radili u firmi za protetiku i ortopediju.
Majka i otac, Ljubov i Viktor Plavko, obožavali su svoju usvojenu ćerku. Bili su divan par, ali Bog im nije dao decu, a njihova ćerka je postala smisao njihovog života.
Marina je imala tri godine kada je njena majka napustila posao da bi se posvetila detetu. Mala je često bila bolesna, a odvođena je kod najboljih lekara. Marinina majka je provodila dosta vremena sa njom i razvijala svoje talente. Devojci nikada ništa nije uskraćeno. Pohađala je izabrane klubove. Crtala je i pisala poeziju od svoje treće godine, a uz pomoć majke slali su ih u razne publikacije. Marina je bila odličan učenik u školi i na fakultetu.
Uspešno se udala, postala profesor istorije i još uvek radi u školi u Krasnojarsku. Ona nedvosmisleno odgovara "da" na pitanje da li sebe smatra srećnom osobom i beskrajno je zahvalna svojim usvojiteljima.
Rano sam saznala da sam usvojena
Komšije su joj iz nekog razloga rekle da Marina nije član porodice. Devojčica je imala samo šest godina. Otrčala je kod mame i tate. Nisu ništa negirali, ali su i njena pitanja ostavili bez odgovora. Govorili su da je vole kao svoju, a sve ostalo je nevažno. I njoj je u tom trenutku ovo bilo dovoljno. Nije pokušala da traži krvne srodnike. Tek nakon smrti usvojiteljice i oca odlučila je da vidi svoju biološku majku.
Marina je slučajno saznala da je već traže. Pregledala je vesti na internetu i naišla na priču o devojci koja je bila napuštena pre skoro 60 godina. Prepoznao sam se u njoj. Inicijatore potrage sam odmah pronašao preko društvenih mreža – i moju majku i moju mlađu sestru sa mamine strane, Nataliju.
Pre smrti, njen ujak je svojoj ženi ispričao kako se otarasio bebe. Zapanjila je nećakinju rekavši joj da ima stariju sestru. Šokirana ovom vesti, ubedila je majku da počne da traži. I dogodilo se čudo.
Sličnost između sestara je upadljiva, kao i između njih i njihove majke. Ali Marina i Natalija su odlučile da urade genetski test da ne bi ostavile sumnje. On je potvrdio vezu.
Zove majku imenom i patronimom
U Larisinom životu sve je dobro funkcionisalo: udala se, rodila dete, radila je u vrtiću ceo život: prvo kao učiteljica, zatim kao direktorka. Neverovatno je da je i Marina svoj život posvetila podučavanju. Larisa je veteran rada Kemerovske oblasti, a Marina veteranka rada Krasnojarskog kraja.
Prvi susret 78-godišnje majke i 58-godišnje ćerke trajao je samo pola sata. Marina je prolazila kroz Kemerovsku oblast. Tada je priznala da se unutra ništa nije pomerilo, iako se žene nisu mogle suzdržati - plakale su jedna drugoj u naručju.
Sada svakodnevno komuniciraju i upoznaju se. Ali ćerka svoju biološku majku zove Larisa Anatoljevna, iako nema pritužbi na svog roditelja. Naprotiv, oseća se zahvalnom: što nije abortirala i što je prenela dobre gene. Te iste stričeve, braću svoje majke, više nije zatekla žive. Ali ni ona na njih ne zamera. Veruje da ju je sudbina, kroz njihove ruke, odnela u bolji život. Ko zna kako bi se sve odvijalo da je ostala sa rođenom majkom i svojim strogim rođacima u selu?
Marina se sastala i sa veteranom Krasnojarske železnice, Valentinom Belozerovom, koja ju je pronašla i potom želela da je vidi dugi niz godina. Ona je zahvalno zagrlila staricu i obećala da će je posetiti.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
