Sve se odigralo 90-ih na Balkanu, tačnije u Rumuniji... Stefan Jordan Dojl je imao svega osam meseci kada je usvojen, i to u dalekoj Irskoj. O svojoj sudbini saznao je pre 4 godine, kada je otišao da učestvuje u "X Faktoru". Međutim, tek sada je smogao snage da dođe u svoje rodno selo...
Trebalo mu je 35 godina da zagrli svoju majku po prvi put. Ali ne samo da je zagrli, već da sazna da ga nije dala na usvajanje, već da su Stefana maltene oteli iz njenog naručja i prodali ga kao da je roba na buvljoj pijaci. Njegova životna priča bila bi idealan scenario za film... Međutim u pitanju je istitina priča...
Stefan je "dete iz Irske", ali je rođen u Satu Mareu. U njegovoj ličnoj karti stoji ime Stefan J. Dojl. Uvek je znao da je "usvojen u Rumuniji", međutim, Rumunija će za njega saznati za njega tek pre četiri godine, kada je u popularnom talent šouu došao do finala. Tada je celu državu zasenio svojim glasom, ali i svojom životnom pričom.
Stefan nije znao mnogo o svojoj rodnoj zemlji, gotovo nimalo o tome ko je on. Nije ni mogao da se seća. Imao je samo osam meseci kada ga je usvojila porodica iz Irske.
"Rekli su mi da su došli u Rumuniju, gde sam bio dat na usvajanje jer moja porodica nije mogla da se stara o meni", priča Stefan za Observator.
Verovao je da je dete kojeg roditelji ne žele, da su ga dali drugima da brinu o njemu. Odrastao je sa tim uverenjem, zahvalan i srećan što je odrastao u familiji punoj ljubavi, ali ujedno i tužan jer ga je biološka majka napustila.
"Bio sam ljut na Rumuniju, imao sam traume od napuštanja", rekao je Stefan.
Impresionirani njegovom pričom, X Faktor mu je pre četiri godine pripremio iznenađenje. Tada je, na sceni, pronašao ne samo svoje rođake, već i deo sebe. Saznao je da su njegovi imali 12 dece, te da su tri sestre preminule kao devojčice. Njegovi roditelji nisu mogli tada da dođu da ga vide. Ali, iako je bio srećan zbog toga što je pronašao biološku porodicu, jedno pitanje ga je mučilo - zašto su samo njega dali na usvajanje?
Tek četiri godine kasnije je saznao pravu istinu. Ove godine, jednog hladnog februarskog jutra, stigao je iz Irske avionom u Bukurešt, odatle je krenuo u Baja Mare. Osećao je da to mora da uradi, inače bi se kajao ceo život.
Već godinama ga je mučila jedna te ista misao, piše Observator. Osetio je da ne bi mogao da nastavi dalje da živi ako ne sazna istinu. Već narednog dana uputio se u Ardud gradić u Satu Mareu, gde je rođen. Emocije su ga lomile... Bio je to rolerkoster. Put nije bio dug, ali se Stefanu činio kao večnost... A onda je ugledao ulicu i kuću gde žive njegovi roditelji. Kuću u kojoj je rođen i gde je mogao da odraste.
Tu žive ljudi koji su mogli da budu njegove komšije, prijatelji, rođaci... Svi su izašli do kapija ili su gledali kroz prozor. Čuli su da dečačić teta Marije dolazi kući. Onaj koji je "otišao preko", kojeg su drugi odgajali, koji je toliko dugo daleko da čak ni ne zna rumunski jezik.
"Znam gde sam, znam da me gledaju, svi me gledaju, ceo grad", potresen je Stefan...
U toj gomili ljudi su njegovi najmiliji - otac, majka, braća i sestre. Svi stoje nemi... I nema reči koje mogu da opišu ovaj trenutak, koji su mnogi decenijama zamišljali... Sada kada je taj trenutak došao, niko ne zna kako da se ponaša...
"Tresem se, nisam ga videla toliko godina. Nisam ga videla, nisam pričala sa njim", govori Stefanova majka dok i sam Stefan priznaje da se i on sav trese.
Tada Stefana ponovo guši isto pitanje, koje bi voleo da odmah pita majku, tu, dok je gleda u oči prvi put. Hteo je da je pita: "zašto si me dala, zašto si me napustila?", ali ćuti.
Njegov otac, kao da mu čita misli, progovara: "Lekari su nam rekli da si bolestan, da ti je bolesno srce. To je bila laž, ali smo u nju poverovali".
Tada Stefan u šoku saznaje da se, kada je imao osam meseci, ozbiljno razboleo. Dobio je upalu pluća. Majka je sa njim odjurila u bolnicu u Satu Mareu, a lekari su joj rekli da se Stefan neće izvući... Odnosno da postoji šansa, ali da mu je potrebno veoma skupo lečenje. Porodica je bila siromašna, sa puno dece koja čekaju kod kuće.
"Rekli su mi da postoje roditelji koji imaju novca, koji bi ga izlečili, ali to je bila laž", ispričao je Stefanov otac za medije.
Bila je to uobičajena praksa devedesetih godina u Rumuniji, kada su strani državljani praktično stajali u red za usvajanje dece iz te zemlje. Ljudi iz bolnica, lekari ili obični čuvari, regrutovali su siromašne porodice sa bolesnom decom i potpisivali dokumente putem kojih su ta deca zauvek gubila svoj identitet.
"Jedna ili dve osobe u zemlji su uradile to što su uradile meni. Odgovor je da, oprostio sam im. Zato što ne želim da živim sa gnevom, oni moraju da žive sa krivicom“, kaže Stefan.
Sada Stefan više nije dečačić kojeg je majka ostavila u Rumuniji, da bi ga usvojila žena koja ga je odvela u Irsku. On je sada Stefan iz Rumunije, sin Marije iz Arduda. Dok zajedno ulaze u kuću da se bolje upoznaju, svi uviđaju koliko su slični, koliko su im gestikulacije iste... Kao da se gledaju u ogledalu.
Svi u porodici imaju talenta za muziku. Stefan je rođen u porodici kojoj su note zapisane u DNK... Sedeo je tako Stefan sa svojima više od sat i po vremena. Odškrinuo je vrata u budućnost koja je tek počela.
"Mislim da ću se ponovo vratiti. U ovoj porodici ima mnogo ljubavi, osetio sam to", ispričao je Stefan novinaru Observatora nakon što je upoznao roditelje.
Nekada stranac i izgubljeni dečak sada ima dva doma. Sada zna da postoji još jedna majka koja brine o njemu. Kada je odlazio, Marija ga je pogledala i rekla mu da pazi na drumu...
"To što sam stao ispred svoje biološke majke i saznao istinu je nešto... neki novi nivo", rekao je Stefan.
Saznanje istine skinuo mu je teret sa ramena. Obe porodice, i ona koja ga je rodila i ona koja ga je odgajila mu prijaju, dobri su ljudi. I braća i sestre, sa kojima nije imao priliku da se igra su divni... A kod kuće u Irskoj ga čeka dvoje njegovih mališana.
Stefan kaže da bi, kad bi mogao, vratio vreme, kako bi mogao da živi sa svojom porodicom u Rumuniji i da ne mora da prebrodi sve traume koje je imao dok je odrastao u Irskoj...
Stil / Observator / Telegraf
