"Jednog jutra prošlog decembra, probudila sam se rano da slušam kako sudije preispituju zakon koji bi mogao lišiti ljude njihove reproduktivne slobode. I nedelju za nedeljom od tada, nastavljam da slušam sudije, advokate i političare kako govore o pitanjima o kojima nemaju nikakvog prava da govore ― daleko od ljudi i njihovih stvarnih života - tako daleko kao da su glasovi sa druge planete.
U ovim trenucima, pomislim na devojčicu koju sam upoznala godinama pre.
Ona je bila moj pacijent. Imala je 11 godina.
Zvaćemo je Sofija.
Bila je to moja prva godina na praksi na pedijatriji. Sofijina mama ju je dovela zbog bolova u stomaku. Kada sam došla do istorije njene menstruacije, njena mama je rekla da je Sofija dobila menstruaciju, ali je onda prestala. Uveravala sam je da to može da se desi i da uopšte nije retkost. Majka je tada izašla iz sobe i ostali smo samo ja i Sofija.
Bila je tiha i povučena- kao i sve adolescentkinje kojoj je bilo neprijatno da komunicira sa odraslom osobom. Odgovorila je na moja pitanja jednom reči, a ja sam se našla u ćorskokaku.
Kada sam izašla iz sobe, u glavi sam čula glas doktora hitne pomoći koji me je obučavao: "Nemoj da si magarac i da nikad ne uradiš test za trudnoću." Ovo je bio jedan od njegovih kliničkih nastavnih bisera: mnogi mladi doktori će uraditi testove krvi, ultrazvuk, CT, ali preskočiće najočigledniji, najosnovniji test i potrošiti desetine hiljada dolara dok je dijagnoza - trudnoća.
Dakle, nisam htela da budem magarac koji nije tražio da se uradi test na trudnoću pa sam i to zatražila.
Nekoliko minuta kasnije, medicinska sestra je došla do mene, uspaničeno mi dala pozitivan test.
"Uradi ga ponovo," zamolila sam je izgubljeno. Ponovo je uradila test. Pozitivno.
"Uradi ga ponovo," promucala sam — da bih kupila malo vremena, sabrala se i sa nadom da će tekst dati drugačiji rezultat. Opet - Pozitivno.
Ona je bila moj pacijent. Imala je 11 godina. Bila je trudna.
NE PROPUSTITE
Smestila sam Sofijinu mamu u drugu sobu i tiho joj objasnilada je test na trudnoću pozitivan.
Nije razumela.
Morala sam da se ponavljam više puta na razne načine da bi ona shvatila da je Sofija trudna. Šok, suze, poziv mobilnim. Ubrzo se pojavio tata bez daha, za njim sumorni porodični sveštenik, a potom i policija. Osećala sam se kao da gledam noćnu moru uživo i morala sam se podsetiti da mi je posao da ponekad svedočim najgorem danu u nečijem životu.
Uzalud sam pokušavala da izvučem istinu o onome što se dogodilo kod Sofije, sedeći pored nje. Nije rekla ništa. Bila sam zahvalna što je jedna policajka bila među gomilom njih na klinici. Upravo je njoj Sofija otkrila ime člana porodice koji joj je učinio ovu užasnu stvar. A kada su policajci otišli da uhapse tog rođaka, uputili su se u crkvu, jer upravo on tada bio tamo - pomažući pri službi.
Sećam se svog fokusa ― mog jedinog cilja, da sam tu da zaštitim Sofiju. Da šta god da se desilo, moj posao je bio da se pobrinem da u svakom trenutku Sofija bude usredsređena, a da je njeno mentalno i fizičko zdravlje prioritet. Da se usred ove traume i neizrecivog zločina snađe na putu i da njen dragoceni život bude zaštićen.
NE PROPUSTITE
A deo toga je uključivao i prekid trudnoće.
Nije bilo sumnje da je Sofijin život bio bitan, a to je značilo da ona neće biti primorana da se porodi sa 11 godina.
I nije bila primorana na to.
Stalno razmišljam o Sofiji, posebno ovih dana. Razmišljam o svim Sofijama u klinikama poput moje, dok se pravo na abortusa ukida u državi za državom. Razmišljam o rečima „osim u slučajevima života majke“. Izbor napravljen te večeri užasnog otkrića bio je za život majke. Majka koja nikada nije trebalo da bude i na sreću nije.
I iako bi moglo biti lakše izgraditi konsenzus oko pristupa abortusu za 11-godišnjakinju koju je silovao član porodice, istina je da niko, nigde, ni pod kojim okolnostima ili u bilo kojoj situaciji ne treba biti primoran da rađa. Prisilno rođenje nikada ne bi trebalo da bude stvarnost.
Sofija je sada u dvadesetim godinama. Pitam se kako se izlečila, kako je prebrodila tu traumu. Da li je stigla do fakulteta? Da li je mogla da veruje intimnom partneru? Da li je bila trudna pod svojim uslovima u vreme kada je to odabrala? Da li ona ima dete? U mislima vidim njeno široko lice i njen meki osmeh i sada znam, kao što sam tada znala, da je odluka da Sofija prekine trudnoću, uz podršku onih koji su je najviše voleli, bila odluka za život.
Jedna od stvari koje mi se javljaju iz tog užasnog dana je osećaj da je klinika bila prepuna. Bila je Sofija, njena mama, zatim njen tata i sveštenik, a kasnije policija. Bilo je plakanja i molitve i nevernika i vernika. Sećam se kako je Sofija izgledala mala. Njeno malo lice i njene male ruke i njeni mali bokovi i kako se ova velika, užasna stvar može desiti nekom tako malom, isisalo je vazduh iz tog mesta.
Sećam se kako je ta klinička soba bila mala. Nije bilo mesta za političare, nije bilo mesta za sudije Vrhovnog suda koji tvrde da cene život dok se naglas pitaju kako trudnoća može da bude nepotrebno opterećenje. Nema mesta za one suvišne, nepotrebne, beskorisne druge u tom najintimnijem prostoru. Naše kliničke sobe će uvek biti premale za bilo koga osim za pružaoce usluga i naše pacijente.
I mi ćemo se boriti za ovaj sveti prostor, borićemo se da on bude oslobođen ciničnih političara i njihovih igara podela. Oni nikada nisu bili pozvani da uđu, a mi nećemo da sedimo ili stojimo po strani dok oni silom ulaze."
Napomena: Tekst je objavljen na Huffington postu. Imena i specifični detalji su promenjeni da bi se zaštitila privatnost i bezbednost pojedinaca pomenutih u ovom tekstu.
