Našao sam se na padini tako da me kamerman može snimati, ali pre nego što sam mu stigao da mu kažem da sam na položaju, nešto mi je sletelo na glavu. Okrenuo sam se i video da je ženka gorile izronila iz rastnja tačno iza mene i da mi je na glavu stavila ruku. Pogledala je pravo u mene svojim dubokim smeđim očima. Potom je sklonila a ruku s moje glave i povukla mi donju usnu kako bi bacila pogled u moja usta. Zatim je nešto sletelo na moje noge. Dve male gorile sedele su mi na nogama i igrale se sa mojim pertlama. Nemam pojma koliko je minuta i sekundi trajala ta interakcija. Svakako je to trajalo nekoliko minuta, a ja sam bio u delirijumu od sreće. Zatim su mladunčadi dosadile moje pertle pa su nastavli dalje. Majka ih je posmatrala, a zatim se podigla na noge i teškim korakom krenula za njima. Odšunjao sam se nazad ka filmskoj ekipi preplavljen osećajem neverovatne časti", opisao je britanski biolog Dejvid Atenboro (96) uzbudljiv trenutak tokom snimanja emisije za serijal “Život na zemlji” u Ruandi, jedan od mnogih koje je doživeo u karijeri koja traje duže od sedam decenija.
Autor dokumentarnih televizijskih serijala o životu na zemlji, koji je proputovao milione kilometara po svim kontinentima i plovio po svim okeanima, pokazavši ljudima širom sveta kako žive divlje životinje i doživevši pritom bezbroj uzbudljivih trenutaka, pre dve godine izdao je i novu knjigu, “Život na našoj planeti”, a serijal pod istim imenom se nalazi na plaftomi Netfliks. U njemu upozorava da Zemlji preti uništenje, slično onom u Černobilju.
- "Mnogi su Černobil prozvali najskupljom ekološkom katastrofom u istoriji. Na žalost, to nije istina. Nešto se drugo događalo svuda, širom planete, jedva primetno, iz dana u dan tokom većeg dela prošlog veka... Nije reč o jednom nesrećnom slučaju, nego o pogubnom nedostatku brige i razumevanja koji utiče na sve što radimo - tvrdi ser Dejvid u novoj knjizi.
U uvodu, u kojem kao mesto krajnjeg očaja opisuje danas opusteli Pripjat, gradić podignut za radnike nuklearne elektrane Černobil, Atenborou upozorava:
- Mi ljudi jedini na Zemlji dovoljno smo moćni da stvorimo svetove i da ih potom razorimo. I ističe da će ono što se sada događa s našom planetom biti daleko ozbiljnije od zagađenja tla i voda u nekoliko nesrećnih zemalja i upozorava: sada smo svi stanovnici Pripjata.
Poznati biolog rođen je 8. maja 1926. u gradiću Islevortu, danas delu Londona, ali odrastao je u Leikesteru, na kampusu koledža, gde je njegov otac Frederik bio rektor, a majka Meri direktorka amaterskog pozorišta i pobornica zaštite ljudskih prava i borac protiv nasilja u porodici. Dejvid je imao starijeg brata Ričarda, glumca i Oskarom nagrađenog reditelja filma “Gandi”, koji je preminuo 2014., kao i mlađeg brata Džona, kojeg su od detinjstva zanimali automobili pa je postao jedan od vasnika Rols-Rojsa da bi kasnije postao direktor Alfa-Romea za Veliku Britaniju. Roditelji su imali mnogo razumevanja za njihove nestašluke, ali u jednom nisu smeli da pogreše - obrazovanju. Sva su trojica bili dobri učenici i kasnije studenti.
U Dejvidovom slučaju nikada nije bilo pitanje šta će studirati jer su ga odmalena zanimali bube, fosili i životinje. Lutao je po okolini, tražio fosile u napuštenom rudniku, lovio žabe, tražio kukce ispod kamena... Kad je imao 11 godina, na koledžu je slučajno čuo da na katedri zoologije trebaju daždevnjake pa se ponudio da će ih on dobavljati - za tri penija po svakom primerku. Na početku nije hteo da otkrije gde ih lovi i tek je kasnije priznao da je to jezerce samo pet metara dalje od koledža. Njegovu zbirku fosila pohvalila je i antropologinja Žaketa Havks, a dodatni podsticaj za proučavanje životinja dobio je 1936., kad je s bratom Ričardom išao da sluša predavanje “Sive sove” Britanca pravim imenom Arčibald Belani, koji je živio u Kanadi i deklrisao se kao Indijanac i bio jedan od prvih ljudi koji su se borili za očuvanje prirode.
Ričard Atenboro posle o njemu snimio film u kojem je lik glavnog junaka dao Pirsu Brosnanu. Dejvidovu maštu zaintrigirao je i komad jantara u kojem je bio sačuvan neki kukac - taj detalj videće se kadsnije u filmu “Park iz doba Jure”, u kojem vlasnika parka gde se ponovo oživljavaju dinosaursi glumi njegov brat Ričard - pokon njegove usvojene sestre. Njihova majka Meri je, naime, 1939. usvojila dve devojčice, Jevrejle koje su uspele da pobegnu iz nacističke Nemačke - 11-godišnju Irene i dve godine mlađu Helgu Bejah iz Berlina. Sestre Bejah ostale su s porodivom Atenborou do 1949., kad su pronašle daljnju rodbinu u Americi i preselile se kod njih, ali su do kraja života ostale u kontaktu s Dejvidom i njegovom braćom.
Dejvid se posle srednje škole upisao na Kembridž gde je studirao geologiju i zoologiju. Nakon što je diplomirao i odslužio vojsku u Kraljevskoj mornarici, zaposlio se na novonastaloj televizijskoj stanici BBC pokrenutoj 1936., ali je njen rad obustavljen tokom Drugog svetskog rata. Tek 1946. ponovo je započela sa emitovanjem - uživo i u crno-beloj tehnici, a program se mogao pratiti samo u Londonu i u Birmingamu. Dejvidu, doduše, nisu dopuštali da se pojavi pred kamerama.
- Moj je posao bio produciranje svih vrsta dokumentarnog programa, ali kako se povećavao i broj i vrsta programa koji su se prikazivali svake večeri, postupno sam se specijalizovao za emisije o prirodi. U početku smo prikazivali snimke životinja koje bismo u studio dovodili iz londonskoga zološkog vrta. Postavili bismo ih na stol prekriven otiračem, a nameštali su ih i čuvali stručnjaci iz zološkog vrta. Međutim, u tim su uslovima životinje izgledale kao čudovišta, nakaze, a ja sam čeznuo da ih gledaoci vide u njihovom prirodnom okruženju - u divljini, gde su njihovi različiti oblici i boje imali smisla. S vremenom su Dejvid Atenboro i Džek Lester, kustos reptila u londonskom zološkom vrtu, skovali plan.
Džek je predložio direktoru da ga pošalje u Sijera Leone, zemlju u Zapadnoj Africi koju je dobro poznavao, te da s njim pođu na put Dejvid i kamerman kako bi snimali sve što on bude radio. Ekipa je zaista otišla u afričku divljinu, ali Lester se razbolwo pa je kao narator pred kamere morao da stane Atenborou.
- Bio sam producent, što je u to doba značilo da sam čovek za sve. Organizovao sam putovanje, nosio opremu, brinuo se za kameru... i bilo je logično da mi kažu “stani tamo i pričaj” kad se Džek razboleo - ispričao je u jednom intervjuu.
U to je vreme već je bio u braku. Sa Džejn Elizabet Ebsvort Oriel, koju je upoznao dok su oboje studirali u Kembridžu, oženio se 1950. i dobili su dvoje dece, sina Roberta i ćerku Suzan.
- Sad mi je žao što nisam više vremena provodio s njima. Stalno sam bio na putu, u divljini, a morate znati da se pre nije putovalo tako brzo i tako jednostavno kao danas. Za Božić bih najčešće bio kod kuće, ali sam propustio mnogo njihovih rođendana - priznao je kasnije. Kad je 1964. pokrenut drugi program BBC-ja, prvih godinu dana nije imao veliku gledanost pa su Dejvidu Atenborou ponudili posao da vodi brigu o novim emisijama. Prihvatio je ponudu i za početak promenio maskotu i pokrenuo niz novih emisija od kojih su neke postale zaštitnim znak britanske televizije i zadobile kultni status - poput muzičkog šou-a “The Old Grey Whistle Test” kao i “Letećeg cirkusa Montija Pajtona”.
Zahvaljujući tom uspehu dobio je novi posao - postao je direktor svih programa celog BBC-a, ali kad se njegovo ime počelo spominjati za mesto direktora cele TV kuće, dao je otkaz.
Tih godina posao mu se sastojao od odobravanja budžeta, poslovnih sastanaka i stalnog sedenja u kancelariji, a to nije bilo ono što je on želeo da radi. I do tada je u ugovoru, na njegovo insistiranje, bila uvrštena stavka da svake dve ili tri godine može da uzme nekoliko meseci slobodno za sopstvene projekte - tako je, npr, 1969. nastala trodelna serija o kulturnoj istoriji Balija kao i film “A Blank On The Map”, u kojem se pridružio prvoj ekspediciji u zabačena brda Nove Gvineje, gde je snimljeno pleme koje do tada nije bilo u kontaktu s civilizacijom. Nakon što je dao ostavku, mogao je svo svoje slobodno vreme da posvetit takvim projektima. Vratio se u Indoneziju i snimao divlje životinje u njihovom prirodnom staništu, snimio seriju o plemenskoj umetnosti, o poznatim istraživačima, o čudesnim životinjama, a od sredine sedamdesetih počeo je da radi na svojoj verovatno najpoznatijoj seriji dokumentaraca - “Život na zemlji”, koja je postigla neverovatnu gledanost svuda u svetu i postavila merila za sve slične dokumentarce. Atenborouov staloženi glas kojim je na jednostavan nači tumačio čudesa prirode, usekao se u svest milionima ljudi, baš kao njegov lik.
Već pomalo prosed, najčešće u bež pantalonama i svetloplavoj košulji, od tada je snimio bezbroj dokumentaraca, dobio puno nagrada, bio proglašen vitezom, po njemu su nazvane novootkrivene biljke, životinje, sazvežđa, dinosaurs u londonskom Prirodnjačkom muzeju... Ali, bilo je i kritika. Neki su mu zamerali da ne govori dovoljno glasno o uticaju čoveka na okolinu, o uništavanju prirode, o klimatskim promenama...
Istina je da je Atenboro pomalo staromodni konzervacionista koji podržava i pomaže mnoge ekološke akcije, ali u svojim ranijim dokumentarcima nije previše govorio o ekologiji - jer je tada vladala potpuno drukčija svest. Osim toga, još kao mladi producent naučio je da svoje privatne stavove ne iznosi na televiziji. Njegov je moto bio: “Pokaži čudesan život naše planete i ljudi će se brinuti da ga sačuvaju”. Ali, kasnije se promenio. Počeo je sve više da upozoravq na opasan uticaj čoveka - od krivolova, sveprisutne plastike u svetskim okeanima, zagađenja, krčenja šuma do izumiranja brojnih životinjskih vrsta...
I dalje živi u svom domu u Ričmondu, ispunjenom afričkim maskama i raznim drugim uspomenama sa svojih putovanja, pripremajući svaki dan nove televizijske projekte. Supruga Džejn doživela je moždani udar i pala u komu 1997., dok je on bio na Novom Zelandu, ali stigao je da doleti kući i da joj stisne ruku pre nego što je umrla. Sin Robert je profesor bioantropologije u Australiji, a ćerka Suzan živi u blizini i često mu dolazi u posetu, brine se za njegov raspored raznih javnih pojavljivanja i intervjua ali mu i u frižideru ostavlja pite od mesa koje najviše voli. I, za svaki slučaj, jer se njen otac zna toliko zadubiti u rad da zaboravi na sve ostalo, na frižideru ostavlja poruku “Tata, ne zaboravi da ručaš”.
Po Dejvidu Atenboru nazvani su cvet u Ekvadoru, vrsta ose, biljka mesožder i mnoga druga bića, a najveće je dinosaurs u londonskom Prirodnjačkom muzeju.
- Ispod kostura je tabla s natpisom ‘Attenborosaurus’. Zamislite samo! Sve je to jako laskavo i jako zabavno, ali zapravo ne znači ništa. Zašto? Imate li fuksiju u svom vrtu? Znate li da je taj cvet dobio ime po nemačkom botaničaru dr. Fuchsu koji ga je otkrio u 19. veku. Danas ga se niko ne seća. Pretpostavljam da će se za pedeset ili sto godina, kad vide ovog dinosaursa, ljudi pitati - ko je bio taj Atenborou? Možda onaj sedi momak koji je snimao životinje...
