predivno

Ljubav Steve i Poleksije je priča koja tera suze na oči: Voleli su se do groba! (FOTO)

Taj 27. februar 1939. u Beogradu bio je hladan dan... hladan i tužan. Košava je brisala, a kiša padala bez prestanka ne štedći malu grupu ljudi koja se okupila na Novom groblju. Bilo je tu raznog sveta – nešto malo rodbine, poneki prijatelj porodice, tuce radoznalaca i ponajviše učenica Druge ženske gimnazije koje su došle da poslednji put pozdrave voljenu nastavnicu. Novine su zabeležile da je u 4 sata popodne sanduk spušten u porodičnu grobnicu u kojoj su već počivali pokojničini poznati otac i još slavniji muž.

Zanimljivosti 27.01.2021. - 09:32h Autor: Stil / Istorijskizabavnik.rs
Steva i Poleksija Todorović, Foto: Wikipedia

Tako je na poslednje putovanje, da se sa njima susretne, otišla Poleksija Todorović, jedna od prvih srpskih slikarki, ćerka književnika Matije Bana i supruga slikara Steve Todorovića.

 

Bio je to i kraj jedne velike ljubavne priče... priče koja je trajala punih 75 godina.

 

Mladić koji obećava

 

Detinjstvo i rana mladost Steve Todorovića nisu mnogo obećavali. Rođen u Novom Sadu 1832. godine u skromnoj porodici koja je cenila i ulagala u obrazovanje, nekoliko puta je usled besparice morao da prekida školovanje, radi i snalazi se.

 

Ipak, mladi Steva se iznova i iznova vraćao nauci studirajući slikarstvo u Beču i Minhenu i drugujući sa najpoznatijim srpskim intelektualcima tog vremena – kažu da je bio poznanik sa Vukom Karadžićem, da se družio sa Brankom Radičevićem i bio nerazdvojan prijatelj sa Kornelijem Stankovićem sa kojim je jedno vreme i živeo zajedno i koji ga je učio pevanju.

 

Steva je ubrzo postao prvak u redovima srpske omladine koja se okupila u austrijskoj prestonici. Počeo je da se ističe kao talentovan slikar, ali i kao gimnastičar, mačevalac, glumac i pevač. Pričalo se da Steva dok slika u svom ateljeu uvek pevuši, da ima lep bariton i da su mu čak predlagali da upiše opersko pevanje, ali da su njemu četkica i platno ipak draži.

 

Kao svršeni akademac i svestrani mladi intelektualac (koji kao po pravilu uvek kuburi sa novcem) Steva rešava da se 1857. preseli u Beograd. Pokazalo se - za ceo život! Tu otvara Slikarsku školu na Kosančićevom vencu, ali osim crtanja i slikanja, polaznike uči i pevanju, glumi, gimnastici, mačevanju, recituje im Šekspirova dela, tumači Ilijadu...

 

Spojilo ih je sujeverje, a mogla je da ih razdvoji samo smrt: Ovo je nesvakidašnja ljubavna priča našeg slavnog pisca!

Steva Todorović
foto: Wikipedia / Stevan_Todorović

- Učio nas je da u talasima od muzike plivamo, da iz njih izlazimo okrepljeni s dušom čistijom i plemenitijom. Ali uskoro je njegova radionica postala za nas prava akademija za veštine, književnost, estetičnost i moral. Mi smo mu dolazili u svako doba i po ceo dan, rano u jutro i pozno u veče. Stajali smo oko njega, gledali ga kako radi i slušali ga – pisao je kasnije o profesoru “Šćevi”, kako su ga đaci od milošte zvali, Čeda Mijatović, književnik i jedan od prvih Todorovićevih učenika.

 

Te 1857. u dogovoru sa prvim polaznicima svoje škole, Steva Todorović u Beogradu osniva Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje, prvo takve vrste na ovim prostorima, preteču Sokolskog pokreta.

 

Prekretnica u Stevinom životu bio je javni čas koji je održao na treći dan Uskrsa 1860. Njegovi učenici Beograđanima su tada pokazali svoje crteže, gimnastičarske i mačevalačke veštine, kao i pevačko umeće.

 

Ovom svojevrsnom ispitu prisustvovao je i Mihailo Obrenović. Kako je i sam delio Stevine vrednosti, knez je rešio da pomogne školu, pre svega finansijski. Todorović je konačno dobio dobru platu, veliki stan i novi prostor u kome je mogao da podučava đake, ali i smesti nove, moderne sprave za vežbanje tada po prvi put viđene među Srbima ispod Dunava i Save.

 

O tome kolika je bila naklonost Mihaila Obrenovića prema mladom umetniku svedoče dve epizode. Knez je o svom trošku na Kalemegdanu podigao vežbalište na kome bi Steva i njegovi učenici mogli da treniraju preko leta. Takođe, 1861. u Todorovićevu školu je upisao svog vanbračnog sina Velimira Todorovića kome je Steva tako postao vaspitač i jedan od najvećih prijatelja.

Prativši vladarev gest i drugi viđeniji Beograđani počeli su da daju svoju decu u školu Steve Todorovića. Školu je pohađala i grupa đaka odabranih po kneževom izboru. Bilo je tu i ženske dece što se u ono vreme smatralo neverovatno naprednim.

 

Čitava generacija budućih vodećih intelektualaca Srbije tako je stasavala na istom mestu. Slikar im je predavao crtanje, pevanje, gimnastiku i mačevanje, a počeo je i da angažuje druge učitelje koji bi đake podučavali stranim jezicima, klaviru... Za vreme letnjih raspusta Steva bi učenike vodio na putovanja po evropskim gradovima puštajući ih da svojim očima vide umetnost o kojoj su učili, usavrše jezik i upoznaju se sa vršnjacima.

 

I tako je Steva Todorović prešao dug put od siromašnog studenta do dobrostojećeg profesora i slikara o čijem uspehu pišu novine i o čiji talenat se otimaju ugledni Beograđani.

 

A gde je u svemu tome Poleksija?

 

Poleksija Todorović je rođena 1848. i bila je ćerka Matije Bana, slavnog srpskog književnika, pedagoga i diplomate. Kažu da je kao dete bila toliko slabašna da nije mogla da završi ni osnovnu školu već da je stalno boravila u Dubrovniku, ne bi li more ojačalo njeno malo telo.

 

Ipak, pored oca koji je bio jedan od najvećih intelektualaca svog doba, obrazovane majke koja je bila poreklom Grkinja, i u krugu učenih ljudi koji su stalno posećivali dom porodice Ban, Poleksija je stekla znanja veća od svih koje su mogle da joj ponude onovremene škole.

 

Još kao devojčica Poleksija se pokazala kao nadarena slikarka, pa je otac odlučio da joj pronađe profesora. Prvo ju je učio Jovan Deroko, a onda i Steva Todorović.

 

Romantičari vole da pričaju da je to bila ljubav na prvi pogled. Realističnije bi možda bilo reći da je, već slavni slikar bio očaran, kako talentom i lepotom mlade učenice, tako i činjenicom da dolazi iz porodice čuvenog književnika i političara.

 

Tragična ljubavna priča koja je potresla Srbiju: Šta se zaista desilo tog kobnog 29. maja?

Poleksija Todorović
foto: Wikipedia / Полексија_Тодоровић

Neosporno, bilo je tu i ljubavi...

 

- Slikao je jednom prilikom mene i moju stariju sestru. Imala sam tada 10 godina. Tako smo se upoznali. Docnije, Steva je dolazio k nama sa svojom majkom i sestrama. Svi su oni bili vrlo dobri. Njegova sestra imala je lep glas. Pevala je i zabavljala nas. A kada sam Stevu zavolela imala sam 16 godina, a on 33. Venčali smo se u Beogradu 1864. Moj pokojni otac kao kulturni radnik voleo je mnogo Stevu i kao čoveka i kao umetnika. Na bogatstvo nismo mislili. Došla tako neka spahinica iz Bačke da me prosi za svog sina. Govorili su mi o bogatstvu, ali ja sam rekla: “Hoću Stevu, a drugog neću!” – ispričala je Poleksija decenijama kasnije u jednom intervjuu za “Vreme”.

 

I tako se šesnaestogodišnja Poleksija udala za tridesettrogodišnjeg Stevu. Kao svadbeni dar od kneza Mihaila par je dobio 2 hiljade dukata što je u ono doba bio ogroman novac. Mladenci su poklon iskoristili da odu na medeni mesec u Firencu i Rim gde su se zajedno usavršavali i kopirajući dela najvećih svetskih umetnika - Rafaela, Rubensa, da Vinčija, Mikelanđela, Đorđona...

 

Ovu praksu – zajedničkih putovanja zarad slikanja i sticanja novih znanja, praktikovaće do kraja života.

 

Partneri u životu i u poslu

 

Poleksija je odmah počela da pomaže Stevi u njegovom umetničkom radu i nije mnogo prošlo, a Todoroviću su postali partneri - kako u životu, tako i u poslu. Pored supruga talenat mlade Poleksije je cvetao. Ona je bila i ostala njegova najbolja učenica.

 

A posla je bilo na pretek... pojedinci su želeli portrete, crkve su naručivale ikonostase i istorijske kompozicije, a institucije tražile crteže, akvarele, žanr slike... Pod kistom Steve Todorovića nastalo je oko 300 portreta savremenika, pripadnika dinastije Obrenović, ali i drugih viđenih ljudi tog vremena - kraljice Natalije, kralja Milana, Kornelija Stankovića, Đure Daničića...

 

I dok je portrete Steva uglavnom radio sam, porudžbine za crkvu slikao je skoro uvek zajedno sa Poleksijom.

 

- Crkvene slike, a njih je bezbroj po celoj zemlji, radili smo uvek zajedno. Steva glavu, ruke, crtež uopšte, a ja odelo, draperije, kostime. To je meni naročito išlo od ruke – pričala je kasnije Poleksija.

 

“Porodična radionica” koju su bračni drugovi vodili bila je veoma uspešna. Osamdesetih godina 19. veka Todorovići su postali jedni od vodećih “preduzetnika” za živopisanje crkava u Vojvodini i Srbiji. Uz to, pomerali su i granice onovremenog slikarstva. Poleksija je postala prva žena koja je potpuno sama uradila ikonostas kapele u Višoj ženskoj školi u Beogradu.

 

Istoričari umetnosti Stevu Todorovića danas smatraju nosiocem srpskog romantizma u slikarstvu. Ako je njemu pripala ta laskava titula, Polekcija je bila tu, pomalo u senci, ali prisutna, odmah do njega. Verna i pouzdana ne samo kao bračni drug već i kao partner u slikarstvu.

 

- Svakako da Steva Todorović, bez ozbiljne i savesne pomoći svoje žene, pa ma kako on brzo radio i ma kako dugo živeo, ne bi bio u stanju da toliki broj slika izradi... Na zajedničkim slikama Poleksija Todorović obično je slikala draperije, haljine, nakit i uopšte dekoracije, kada su njena meka ženska ruka i ukus mogli potpuno da nađu svoj izraz – zabeleženo je u knjizi “Slikarke u srpskoj istoriji umetnosti” objavljenoj još za Poleksijinog života.

 

Nerazdvojni do groba

 

Nije sve u životu Steve i Poleksije Todorović bilo “med i mleko”. Par je prošao ratove, smrt dece od kojih je samo jedno preživelo rano detinjstvo, bolesti, strah i neizvesnost koja ih prati... Ipak, tu “čašu žuči” popili su zajedno!

 

I starost su dočekali skupa. Novine su pisale da “čika Steva i teta Poleksija” znaju da ponekad s večeri, sporo, ruku pod ruku i “nežno supružnički” prošetaju do hotela Moskva gde za svojim stalnim stolom popiju šolju mleka i dugo, dugo razgovaraju...

 

Na kraju, njihov brak trajao je baš kao u pričama – dok nas smrt ne rastavi.

Steva Todorović umro je 22. maj 1925. u 93 godini života. Poslednje decenije provodio je uživajući u mnogobrojnim priznanjima i titulama koje su mu dodeljene.

 

Na svoj sako okačio je orden Svetog Save, orden Belog orla, Karađorđevu zvedu... Biran je za počasnog, a onda i redovnog člana Srpske kraljevske akademije, a nisu ga zaboravili ni sportisti – iako u poznoj starosti, izabran je za počasnog doživotnog predsednika u Sokolskom društvu Beograd-Matica. A, ovo su samo neka od priznanja!

 

Poleksija je nadživela supruga za punih 14 godina. Ostala je veoma aktivna sve do smrti radeći kao profesor crtanja, član Književno-umetničke zajednice i Srpskog umetničkog udruženja među čijim osnivačima je bila. Bavila se i humanitarnim radom.

 

U trenutku smrti 26. februar 1939. bilo joj je 90 godina i bila je najstarija srpska slikarka. Sahranjena je pored supruga i oca, dvojice muškaraca koje je čitavog života najviše volela.

 

Na beogradskom Novom groblju i danas stoji njihova grobnica – večni spomenik ove ljubavi.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs