Žan Bedel Bokasa je bio jedno od 12 dece Mindogona Mufase, poglavice velikog sela Mbaka. Izgubio je roditelje sa 6 godina, kada se njegov otac suprotstavio francuskim kolonijalistima i zbog toga je pogubljen, a njegova majka, nesposobna da se nosi sa gubitkom, otišla je za svojim voljenim.
Rođaci koji su dečaka uzeli na vaspitanje ubrzo su ga poslali u školu oca Grunera, koji je nameravao da ga učini sveštenikom. Međutim, smeli i ambiciozni Bokasa nije imao ni odgovarajuću poniznost ni pobožnost. I stoga, čim su okolnosti dozvoljavale, pridružio se francuskim kolonijalnim trupama. 1939. godine, kada je počeo Drugi svetski rat, imao je 18 godina.
Prvo se Žan Bedel borio na afričkom tlu. A 1944. godine učestvovao je u iskrcavanju trupa antihitlerovske koalicije u Francusku. Tamo u Evropi, bio je svedok sloma nacističke Nemačke.
Bokasina vojna karijera išla je uzbrdo i posle Drugog svetskog rata. Obučavao se u oficirskoj školi, a potom je završio na ratištima u Indokini, gde su Francuzi pokušali da brane svoje pravo na kolonije. Tamo je uspeo i da se oženi sedamnaestogodišnjom Vijetnamkom Ngujen Ti Hue, koja mu je rodila ćerku. Međutim, kada je došlo vreme da napusti Indokinu, Bokasa nije poveo svoju porodicu sa sobom.
Žan Bedel je ipak uspeo da putuje po Evropi i Africi pre nego što se ranih šezdesetih konačno nastanio u Centralnoafričkoj Republici, gde je njegov daleki rođak David Daco došao na vlast i preuzeo mesto predsednika. Sa tako visokim pokroviteljstvom, Bokasa je brzo poboljšao svoj život, uzdigavši se kroz redove nove nacionalne armije. Njegov status mu je omogućio da ima veliku porodicu, a on je to iskoristio uzimajući nekoliko žena.
Godine 1962. Bokasa je upoznao mladu učenicu, Ekaterinu Dangiade, koja je došla iz uticajnog afričkog klana. Otac dugo nije želeo da da svoju ćerku u brak, a Bokasi su bile potrebne 2 godine udvaranja da bi postigao svoj cilj.
Petnaestogodišnja Katarina je 20. juna 1964. postala supruga Žana Bedela, koji je već bio u pedesetim.
Mlada i lepa, i, što je najvažnije, veoma voljena žena zahtevala je znatna ulaganja. A Bokasa joj je ponudio život koji bez njega nije mogla. Poklanjao joj je nakit, vodio je na odmor u Evropu, i ko zna... da li je zato nastojao da ojača svoj uticaj u državi.
U leto 1965. počeo je da se zaoštrava sukob između predsednika Daca i Bokase, iza kojih je stajala vojska. Dako je pokušao da liši Žana Bedela njegove funkcije, ali se francuski predsednik Šarl de Gol zauzeo za Bokasu, izjavljujući: "Bokasa mora odmah da bude vraćen na svoje mesto. Ne mogu tolerisati maltretiranje svog saborca."
Uveče 31. decembra 1965. Žan Bedel Bokasa je izvršio državni udar, prinudivši predsednika da podnese ostavku i zauzme mesto. U narednim mesecima, reforme su potresle zemlju. Sve žene i muškarci između 18 i 55 godina morali su da prilože dokaz da imaju posao ili im preti kazna zatvora. Zabranjeno je prosjačenje, ograničen rad plesnih klubova i barova, organizovane su brigade koje su trebale da zaustave "nemoralne" radnje.
Međutim, pravila koja su uvedena u državi nisu važila za predsednika. Sam Bokasa je uzeo još nekoliko žena. Pa ipak, prednost je dao Katarini, koju je kupao u luksuzu i bio ljubomoran na sve koji su se usuđivali da je pogledaju.
Konačno, Bokasa, koji se već proglasio doživotnim predsednikom, odlučio je da konačno potvrdi svoju bezuslovnu moć. U decembru 1977. proglasio se za cara i Centralnoafrička Republika je postala Centralnoafričko carstvo. Katarina, koja je pred javnost izašla u izvezenoj zlatnoj haljini i ogrtaču od hermelina, krunisana je zajedno sa suprugom, a njen sin, četvorogodišnji Žan Bedel, proglašen je za prestolonaslednika.
Svadba je koštala oko četvrtine godišnjeg prihoda zemlje: zlatni presto, krunu sa dve hiljade dijamanata, caričinu tijaru koju su napravili najbolji francuski juveliri, konji dovedeni iz Normandije da vuku kočiju, i drugi ekscesi stvarali su imidž ludi i rasipni diktator...
Osiromašena zemlja se gušila od straha: ljudi nisu imali dovoljno hrane, nije bilo lekara ni učitelja, ali se car brutalno obračunao sa nezadovoljnicima. Kap koja je prelila čašu bio je ustanak školaraca.
Carica Katarina je odlučila da se oproba u poslu i organizovala je kompaniju za odeću, a Bokasa je izdao dekret prema kojem je svako dete koje pohađa školu u republici moralo da nosi određenu uniformu, koja je koštala basnoslovne pare za obične Afrikance. Protesti koji su izbili, a kojima su prisustvovala i sama deca i gađali carski kortež, surovo su ugušeni.
Preterana surovost je čak i pristalice odvratila od Bokase. Nije pomogla ni zaštita koju mu je pružio francuski predsednik Valeri Žiskar d'Esten, koji je diktatora nazivao „prijateljem“ i više puta dolazio u imperiju da se opusti. U Africi je Francuz mogao da dozvoli ono što je u Evropi osuđivano: da uzme bilo koju ženu koja mu se dopada, da lovi divlje životinje, kupi retke dijamante u bescenje... Međutim, podrška Valerija Žiskara d'Estena, koji je imao aferu sa caricom Sama Katarina je i dalje igrala ulogu: Bokasa, svrgnut u septembru 1979, mogao je mirno da ode sa ženom i decom u Francusku, gde je dobio politički azil.
Nekoliko godina je živeo u blizini Pariza, pišući memoare koji su zgrozili Francusku, jer su se doticali imena najviših zvaničnika koji su se ukaljali zločinima o kojima Evropa nije želela da govori. Prema glasinama, Bokasina nečuvena otkrića lišila su ga podrške njegovih pokrovitelja i primorala ga da napusti zemlju. Ni Katarina ni njihovo sedmoro dece nisu ga pratili.
Za svoje strašne zločine u domovini, Bokasa je osuđen na smrt u odsustvu. Međutim, uprkos odmazdi koja ga je čekala, 7 godina nakon bekstva, odlučio je da se vrati u CAR. Bivši predsednik je uhapšen čim je izašao iz aviona, optužen za niz krivičnih dela – od pronevere do kanibalizma.
Sudnica je bila otvorena za širu javnost, a direktne televizijske i radio prenose postupka pratili su i slušali milioni ljudi. Saosjećali su kada je kao svjedoci svjedočilo 27 tinejdžera koji su preživjeli proteste protiv skupih školskih uniformi i optužili Bokasu za smrt sto i po svojih drugova. Bili su ogorčeni kada je, kao odgovor na optužbe, samoproglašeni car rekao: "Ja nisam svetac, ja sam samo čovek, kao i svi drugi."
Bilo je očigledno da su njegovi zločini bili u suprotnosti sa svim pojmovima čovečnosti. Naročito kada su predstavljeni dokazi o Bokasinom kanibalizmu: između ostalog, tu su bile i fotografije školaraca koji se nakon nastupa nikada nisu vratili kući. Istina, mnogo veće negodovanje međunarodne zajednice izazvalo je svedočenje šefa kuhinje Bokase, koji je tvrdio da su na trpezi stavljeni "specijaliteti" na dan prijema visokih stranih gostiju...
Iako su mnogi zločini Žana Bedela Bokase dokazani, smrtna kazna je zamenjena doživotnim zatvorom u samici. Međutim, to nije dugo trajalo. 5 godina nakon presude, Andre Dieudonne Kolingba, predsednik Centralnoafričke Republike, proglasio je amnestiju. Bokasa je oslobođen.
Bivši car nije napustio zemlju. 3. novembra 1996. godine, 3 godine nakon oslobođenja, preminuo je u 75. godini od srčanog udara. Nije poznato da li je tiranina oplakivalo njegovih 19 žena i najmanje 50 dece, ali su afrički političari zadržali poštovanje prema njemu kroz vreme. Godine 2010, predsednik CAR Fransoa Bozize, tokom ceremonije kojoj je prisustvovala Katarina Dangiade, rehabilitovao je Bokasu, nazvavši ga "sinom nacije, kojeg svi priznaju kao velikog građevinara". Verovatno, za mnoge u svojoj domovini, surovi car ostaje nacionalni heroj.
NE PROPUSTITE
Srbin ubijen u Slovačkoj 2019. godine
