Ako ste iz beogradskog naselja Karaburma, verovatno ste nekada prolazili Ulicom Patrisa Lumumbe. Ako niste, onda ste sigurno čuli za studentski dom u Beogradu nazvan po ovom čoveku. U mnogim drugim srpskim mestima takođe postoje ulice nazvane po Lumumbi, kao što su Niš, Subotica, Vranje, Smederevo, Zaječar. Ko je Patris Lumumba, i zašto mu je Srbija ukazala toliko poštovanja?
Patris Emeri Lumumba rođen je u tadašnjoj belgijskoj koloniji Kongo 2.7.1925. godine. Bio je pripadnik etničke grupe Tetela, a njegova porodica bila je katoličke veroispovesti. Bio je nadareni mladić koji je u teškim okolnostima stekao široko opšte obrazovanje, govorio je pet jezika: tetela, francuski, lingalu, svahili i tshiluba.
Voleo je književnost i pisao je poeziju, a mnoge njegove radove karakterisale su antikolonijalističke teme. Da bi preživeo nije se libio da pošteno radi različite poslove, pa je radio i kao putujući prodavac piva i poštar. Patris je bio veliki zavodnik pa je za vreme svog kratkog života bio u tri braka i jednoj vezi. Imao je petoro dece.
Surova belgijska vlast
Kongo je bio pod belgijskom čizmom već decenijama, za vreme kralja Leopolda II koji je Kongo 1885. proglasio svojim privatnim posedom kakav je ova afrička država imala sve do 1908. kada postaje kolonija Belgije, izvršen je genocid nad stanovništvom kada je između deset i dvadeset miliona ljudi izgubilo život usled terora koji je uspostavio belgijski kralj.
Leopold umire 1909. godine, a situacija se u narednim godinama popravila, ali stanovništvo je često i dalje bilo prinuđeno različitim metodama da radi na eksploataciji prirodnih bogatstava koje je Belgija izvlačila. Potlačeno stanovništvo je već decenijama želelo slobodu, a Patris Lumumba je bio jedan od onih koji je odlučio da u tom cilju preduzme i konkretne korake.
Naime, Lumumba je pomogao u osnivanju partije Nacionalni pokret Konga 1958. godine i brzo postao lider organizacije. Često je pokretao proteste protiv kolonijalnih vlasti u borbi za slobodu i bio zatvaran. U koloniji je primenjivan aparthejd, policijski čas za stanovnike gradova Konga bio je redovna pojava, a rasna ograničenja su bila uobičajena. Gradski centri su bili rezervisani samo za belo stanovništvo, dok je crno stanovništvo bilo organizovano u četvrtima zvane „le belge“.
Bolnice, robne kuće i drugi objekti često su bili rezervisani ili za belce ili crnce. Ova vrsta segregacije počela je postepeno da nestaje tek 1950-ih, ali i tada su Kongoanci tretirani u mnogim aspektima kao građani drugog reda.
Aprila 1959. Patris je izjavio: „Mase su mnogo revolucionarnije od nas. One se ne usuđuju uvek da stojeći ispred policajca kažu šta misle, ili da ispostavljaju zahteve ispred upravljača, ali onda kada smo mi sa njima upravo su mase te koje nas guraju napred i upravo one žele da se kreću brže od nas.“
Višedecenijska borba naroda Konga za slobodu kulminirala je 27. januara 1960. godine proglašenjem nezavisnosti. Iste godine, 24. juna Patris Lumumba uspeo je posle izbora da sastavi široku koaliciju koja je formirala vladu, a on je postao premijer.
Govor kojim je potpisao smrtnu presudu
Dan nezavisnosti obeležen je 30. juna 1960. godine ceremonijom na kojoj su prisustvovali mnogi strani državnici i novinari, a Patris Lumumba održao je govor koji je u to vreme šokirao evropsku javnost.
„Za ovu nezavisnost Konga, iako je danas proglašena sporazumom sa Belgijom, prijateljskom zemljom, sa kojom smo na ravnoj osnovi, nijedan građanin Konga ne može zaboraviti da je ona osvojena borbom, svakodnevnom borbom, vatrenom i idealističkom borbom, borbom u kojoj nismo bili pošteđeni ni nepravde ni patnje i za koju smo dali svoju snagu i svoju krv. Ponosni smo na ovu borbu, na suze, na vatru i krv, do dubine našeg bića, jer je to bila plemenita i pravedna borba, neophodna da se stane na kraj ponižavajućem ropstvu koje nam je nametnuto silom“, rekao je tada Lumumba pred okupljenima.
Evropske elite bile su šokirane oštrinom Lumumbinog govora. Zapadni mediji su ga kritikovali, a američki časopis "Time" je karakterisao njegov govor kao „zlu nameru“. Nikad se pre crni Afrikanac nije usudio da tako govori pred Evropljanima, i mnogi smatraju da je ovim govorom sebi potpisao smrtnu presudu.
“Moralnu odgovornost za sve to snose neki organi UN, koje smo mi već upozoravali, a kao glavne krivce smatram belgijske kolonizatore, jer su Čombe, Mobutu, Kasavubu i drugi samo slepo oruđe u njihovim rukama. Mislim da će ovo ubistvo, koje u novijoj istoriji nema presedana, izazvati opšte ogorčenje afričkih naroda i da će mrtav Lumumba biti još opasniji za interese onih koji bi želeli da i dalje drže u kolonijalnom ropstvu afričke narode”, završio je doživotni predsednik Jugoslavije.
Belgija direktno umešana u ubistvo
Početkom 21. veka otkriveni su dokumenti koji su pokazali da su belgijske vlasti bile direktno uključene u ubistvo premijera Demokratske Republike Kongo, Patrisa Lumumbe. Belgijski ministar za kolonije, koji je bio zadužen za organizovanje secesije Katange, poslao je 6. oktobra 1960. godine naredbu zaverenicima u Katangi u kojoj je naveo da će cilj od sada biti "konačna eliminacija Patrisa Lumumbe". On je takođe insistirao 15. januara 1961. godine da zatvorenog Lumumbu treba poslati u Katangu, što je u suštini bila smrtna presuda.
Kasnija istraživanja pokazala su da nije samo Belgija bila ta koja je direktno učestvovala u ubistvu Patrisa Lumumbe. Izveštaj belgijske komisije iz 2001. godine opisuje prethodne američke i belgijske planove za ubistvo Lumumbe. Među njima je bio i pokušaj trovanja koji je podržavala CIA.
Pokret nesvrstanih
Nekoliko meseci pošto je Lumumba mučki ubijen, osnovan je Pokret nesvrstanih čije su članice vremenom postale gotovo sve afričke države, ali i Jugoslavija, Indija i mnoge druge. Prva konferencija pokreta održana je u Beogradu.
Jugoslavija se smatrala prijateljem afričkih država, a takav status je decenijama kasnije nasledila i Srbija. U Jugoslaviji je promovisana afrička kultura, kao i borba afričkih naroda za slobodu i jednakost. U Beogradu je 1965. jedna od najpoznatijih izdavačkih kuća “Nolit” izdala roman “Čiča Tomina koliba” koji govori o stravičnom položaju Afroamerikanaca u Sjedinjenim Državama gde su bili robovi. Iste godine snimljen je i film po ovom romanu.
Roland Lumumba, sin Patrisa Lumumbe i direktor Fondacije Patris Emeri Lumumba poručio je 2023. godine da se odnosi Afrike i Zapada i dalje se odvijaju u senci kolonijalizma, "Sarađujemo", rekao je, "ali ne kao jednaki." Sa druge strane, napomenuo je da se "sa Rusijom se sve odvijalo na ravnoj nozi" i dodao: "Ne zaboravljamo da je (SSSR) doprineo našoj slobodi i pomogao nekim afričkim zemljama da se oslobode statusa kolonija koji su tada imale".
Poslednje pismo Lumumbe supruzi
Pincip Info preneo je poslednje pismo koje je Patris Lumumba napisao svojoj supruzi tokom vremena provedenog u zatvoru:
“Draga moja ženo, Pišem ti ove reči, ne znajući da li će ikada dospeti do tebe, niti da li ću biti živ kada ih pročitaš. Tokom svoje borbe za nezavisnost naše zemlje nikada nisam sumnjao u pobedu našeg svetog cilja, kojem smo ja i drugovi posvećivali naše živote. Jedino što smo želeli za našu zemlju je pravo na pristojan život, dostojanstvo bez pretvaranja, nezavisnost bez ograničenja.
To nikada nije bila želja belgijskih kolonijalista i njihovih zapadnih saveznika, koji su, direktno ili indirektno, primili, otvorenu ili prikrivenu podršku od nekih visokih zvaničnika Ujedinjenih nacija, tela u koje smo se uzdali kada smo ga pozivali upomoć́. Oni su zaveli neke od naših sunarodnika, kupili druge i učinili sve da iskrive istinu i spreče našu nezavisnost.
Ono što mogu da kažem je ovo – živ ili mrtav, slobodan ili u zatvoru – ne radi se o meni lično. Radi se o Kongu, našem nesrećnom narodu, po čijoj se nezavisnošću gazi. Zato su nas smestili u zatvor i zašto nas drže daleko od naroda. Ali moja vera ostaje neuništiva. Znam i osećam duboko u svom srcu da će se, pre ili kasnije, moj narod osloboditi svojih unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja, da će se ujediniti da kaže “ne” kolonijalizmu, ludačkom, umirućem kolonijalizmu, kako bi povratio svoje dostojanstvo u čistoj zemlji.
Nismo sami. Afrika, Azija, slobodni narodi i narodi koji se bore za svoju slobodu u svim krajevima sveta uvek će stajati uz milione Kongoanaca koji neće odustati od borbe, sve dok u našoj zemlji postoji čak i jedan kolonijalista ili kolonijalistički plaćenik. Mojim sinovima, koje ostavljam i koje, možda neću više videti, želim da kažem da je budućnost Konga velika i da od njih očekujem, kao i svaki Kongoanca, ispunjenje svetog zadatka ostvarenja naše nezavisnosti i suvereniteta.
Bez dostojanstva nema slobode, bez pravde nema dostojanstva i bez nezavisnosti nema slobodnih ljudi. Surovost, uvrede i mučenje ne mogu me prisiliti da tražim milost, jer više volim da umrem sa dignutom glavom, sa neuništivom verom i dubokim uverenjem u sudbinu naše zemlje nego da živim u poniznosti i odreknem se principa koji su mi sveti.
Doći će dan kada će istorija progovoriti. Ali to neće biti istorija koja će se predavati u Briselu, Parizu, Vašingtonu ili Ujedinjenim nacijama. To će biti istorija koja će se učiti u zemljama koje su osvojile slobodu od kolonijalizma i njegovih marioneta. Afrika će pisati sopstvenu istoriju i na severu i na jugu i to će biti istorija slave i dostojanstva. Nemoj da plačeš zbog mene. Znam da će moja izmučena zemlja uspeti da odbrani svoju slobodu i svoju nezavisnost. Živeo Kongo! Živela Afrika!”
(Kurir)
Bonus video:
Životna priča Patrisa Lumumbe je neverovatna i prepuna je zanimljivih detalja.
