Tako su se u malenoj zgradi tuzlanske niže gimnazije, dvadesetih godina prošlog veka, ukrstili putevi dvojice dečkića, a buduća srpska velikana.
Treba odmah reći da se posleratni prosvetni sistem mlade Kraljevine SHS mnogo razlikovao od današnjeg. Tako je uzrast učenika istog razreda dosta varirao. Dešavalo se da u odeljenju razlika između učenika bude i po nekoliko godina.
No, mlađeg od dvojice pomenutih, Gojka Stojčevića, budućeg patrijarha srpskog Pavla, rođenog 1914. godine, rodbina je poslala septembra 1925. na školovanje u tuzlansku nižu gimnaziju.
U rodnom slavonskom selu Kućancima Gojko je prethodno završio četvorogodišnju osnovnu školu. Dečak sitne građe za sobom je ostavio grobove roditelja. Otac Stevan se vratio iz SAD uveliko bolestan od tuberkuloze i preminuo kad je Gojko imao svega tri godine. A ni majka Ana nije bila bolje sreće. Nakon Stevanove smrti se preudala, donela na svet još dvoje dece, ali je umrla na rođenju treće ćerke.
A drugi dečak iz ove priče bio je Mehmed Selimović, rođen 1910. godine, svakako jedan od najvećih književnika koji je naš narod iznedrio. Meša, koji je za sebe često govorio da je Srbin muhamedanske vere, bio je pak rođeni Tuzlak, rodom iz dobrostojeće tamošnje porodice. U svom rodnom gradu završio je osnovnu školu nakon čega je upisao gimnaziju.
Sudbina je tako htela da – mada četiri godine stariji – školske dane provodi pored omalenog Gojka iz Kućanaca.
- Ja sam sedeo u prvoj klupi. Sa desne mi je strane bio musliman Meša, a sa leve jedan Hrvat. Ja sam bio u sredini. Tako da smo živeli, što se kaže, kao braća, kao svoji... Tada se to nije tako osećalo jer se videlo da su vremena teška i da idu još gora. Tako su te razlike i nacionalne i ove druge bile neprimećujuće. Sad se suviše ističe ponekada nacionalnost i vera... A onda je bili smo drugovi školski, u istoj klupi smo sedeli Srbin, Hrvat i musliman – pričao je patrijarh Pavle o svojim školskim danima.
Nakon četiri godine školovanja život je dvojicu drugara nakratko odveo na različite strane.
Gojko je 1930. upisao šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu. Nakon toga je otišao u Beograd gde je upisao Bogoslovski fakultet i studije medicine. Na Medicinskom fakultetu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio.
Zamonašio se 1948. godine u manastiru Blagoveštenju i dobio ime prema apostolu Pavlu. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957, a 44. patrijarh SPC postao je 1990. godine. Umro je 2009. godine nakon duže bolesti.
Meša, sa druge strane, odmah posle gimnazije upisuje studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon studija radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu. Za vreme rata je hapšen zbog saradnje sa pokretom otpora pa je bio prinuđen da pobegne među partizane.
Priču o drugarima iz školske klupe potvrdio je sin njihove drugarice iz razreda Omer Baralić
„Moja majka Zada je već sa svoje četiri godine ostala bez svoje majke. Tako je dalju brigu o njoj preuzeo Zadin brat, Osman. Osman je od Zade bio stariji 22 godine, i već je imao svoju porodicu, sa tri sina i tri ćerke, pa je tako njegov najstariji sin, Hamdo, bio približno Zadin vršnjak. Tako su moja majka i Hamdo sedeli u istoj klupi gimnazije u Tuzli…
Te dvadesete godine prošlog veka razlikovale su se u mnogo čemu od današnjeg, pa je tako godište učenika istog razreda dosta variralo – bilo je razlika i po par godina. Moja majka redovno je bila najstarija u razredu, a pored toga, Hamda ju je zvao „tetka“, što mu je i bila, pa su vremenom i ostali učenici, pa čak i neki profesori preuzeli taj nadimak.
Među učenicima iz razreda koji su Zadu oslovljavali sa „tetka“ bila su i dva buduća velikana sa naših prostora: Meša Selimović i Gojko Stojčević, koji će kasnije postati patrijarh srpski gospodin Pavle.
Meša Selimović je naročito uvažavao moju majku, što pokazuje i jedan događaj koji mi je ispričala. Hamdo se u jednoj prilici toliko zaneo u udvaranju jednoj devojčici da je prekoračio verbalnu granicu za ono vreme dozvoljenog ponašanja.
Devojčica ga je tužila direktoru, te je Hamdo izbačen iz škole, i otac je bio primoran da ga pošalje u Beograd na dalje školovanje. Mojoj majci je rastanak od Hamde pao izuzetno teško. Sela je na klupu u Oficirskom parku koji se nalazio u neposrednoj blizini škole i gorko je plakala.
Tada joj je prišao Meša Selimović i utešio je sledećim rečima “Nemoj plakati, Tetka. Ne sekiraj se za Hamdu. Pametan je on, snaći će se u Beogradu. A ti ćeš se udati. Bićeš srećna. Imaćeš puno dece“.
Sve što joj je rekao proročanski se ostvarilo. Kako je samo pogodio za decu! Jer, bilo nas je kasnije šestoro dece. Ne mogu prežaliti što, za vreme njegovog života, nisam bio u prilici da u nekom beogradskom tramvaju ili na ulici sretnem patrijarha Pavla. Pitao bih ga za svoju mater. Ubeđen sam da bi je se setio. Na kraju krajeva, bila mu je – „tetka“.
Dvojicu velikana sem školskih dana povezuje i ogromna lična tragedija. Gojkovog rođenog brata Dušana ubile su ustaše za vreme Drugog svetskog rata, a Mešinog rođenog brata Šefkiju, inače partizanskog oficira, streljali su saborci za primer 1944, jer je "bez ovlašćenja" iz vojnog magacina izneo krevet i orman.
Usled traume zbog tragične smrti starijeg brata Meša Selimović je dvadesetak godina kasnije napisao svoje najpoznatije delo "Derviš i smrt".
Stil/Pogled.me
