Porodica patrijarha Srpskog Pavla bila je skromna kao i on sam, stoga se nikada nisu pojavljivali u javnosti, međutim njegova unuka je otvorila dušu i podelila svoja sećanja o njenom "deda Popi".
Snežane Milković unuka patrijarhovog rođenog brata Dušana, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, ostavivši iza sebe Draginju, Snežaninu majku. Porodica je živela u kući u beogradskoj Madridskoj ulici, zajedno sa Patrijarhovom rođenom sestrom Agicom. Tamo je prvi put videla svog deku, koji se upravo vratio sa postdiplomskih studija iz Grčke.
Privilegiju da raste uz najvoljenijeg patrijarha Snežana je prlila u knjigu "Moj deda patrijarh Pavle", koju je najpre objavila "Prosveta", a 2015. godine štampali su je i beogradski "Ethos" i čuveni knjižar Velja Starčević.
"Dok sam pisala knjigu, polako mi je postajalo jasno da između života mog deda Pope i onoga što je patrijarh Pavle govorio nema nikakve razlike", ponosno je objasnila Snežana, koja je inače po profesiji psiholog.
Dodaje da su te dve uloge bile potpunom usaglašene, jer je deda Popa živeo po jevanđelskim principima koje je kao patrijarh propovedao.
Jedna od slika koje su se najdublje urezale u njeno sećanje odnosi se na izuzetnu skromnost deda Pope. Svaki put kada bi dolazio u posetu porodici, iz svoje torbe, veoma slične onoj koju su đaci nosili u školu, vadio je "neke darove". To su najčešće bile bombone, ponekad jabuke ili dunje, uz njegov komentar: "Evo, svakom po jedna, da se ne prejedete."
I sam se skromno hranio, što je naročito brinulo Snežaninu baku Agicu, deda Popinu sestru od tetke, s kojom je on odrastao. Svaki obrok započinjao je i završavao koricom hleba, a sa stola je sakupljao mrvice zabrinuto podsećajući da ima puno gladne dece.
Govorio je i da čovek jede da bi živeo, a naopako je ako živi da bi jeo.
Kako je stasavala i sazrevala, Snežana je upijala i druge detalje iz života svog "deke u mantiji". Slušala je njegove razgovore sa Agicom o siromašnom detinjstvu bez roditelja u rodnim Kućancima u Slavoniji, nadničarenju i plućnoj bolesti deda Pope, koji se pre nego što se zamonašio zvao Gojko Stojčević. Izlečio se bez antibiotika, uz molitvu i skromnu hranu u manastiru Blagoveštenje, a zamonašio se uoči Blagovesti 1946. godine.
Dok je bio episkop raško-prizrenski, u Beograd je dolazio retko, ali je uvek nalazio malo vremena da poseti porodicu. Posle 33 godine provedene u Prizrenu, 1. decembra 1990. postao je 44. patrijarh srpski i preselio se u Beograd. Porodicu je posećivao dva puta nedeljno i sa njom najčešće obeležavao najveće praznike, Božić i Uskrs.
Zanimljivo je da porodica nije ni pomišljala da će on postati patrijarh i kada je u medijima objavljeno da je izabran za prvojerarha Srpske pravoslavne crkve, baka Agica je danima plakala. Govorila je: "Meni treba brat, neka neko drugi bude patrijarh!" Plašila se da više neće imati vremena da dolazi. Ali dolazio je kad god je mogao, makar nakratko.
Ukućanima nije dopuštao da mu pridrže gornju mantiju, jer to bi značilo "ja sam važan". Snežana ga je pratila na autobusku stanicu, i nije dozvoljavao da ga rodbina odveze kolima do Patrijaršije uz izgovor: "Lakše mi je autobusom, ne moram da se saginjem kad ulazim."
Snežana priznaje da je još kao devojčurak bila ponosna što je u pratnji deda Pope, ali se trudila da on to ne primeti. Bio je uveliko u 90. godini kada ga je Snežanin sin Mihailo upitao kako uvek zna šta treba da kaže, a on je odgovorio: "Kad budeš imao 90 godina, znaćeš i ti." Razumeo je i mladost. Snežana se prisetila kako se njenoj baki nije dopadalo što ona nosi farmerke i požalila se deda Popi, a on je uzvratio pitanjem: "A šta nose njene vršnjakinje ako ne farmerke?"
Govorio je i da čovek u nekoj teškoj situaciji treba da uradi sve što može, ali da se ne sekira previše, da ne oboli, jer "sirće grize svoju flašu". Seća se Snežana i blagih saveta koje je patrijarh davao vernicima posle liturgije - da ne stoje nasred crkve, jer to bi značilo "Vidi, Bože, ja sam glavni". Ili: "Pevajte u crkvi tiše, da se i drugi čuju, nije naš Bog gluv."
Kako je često pešačio ili se vozio gradskim prevozom, vernici su ga presretali s pitanjima, molbama za savete... Svakog je saslušao. Na svoje probleme i tegobe nije se žalio. Govorio je: "Lako mi je sa mnom." Retko je dozvoljavao, a još ređe tražio, da neko učini nešto za njega lično.
Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao je i druge majstorske poslove u Patrijaršiji. Mnogo je čitao i pisao monografije o manastirima, studije, pokretao duhovne akademije...
Krajem septembra 2007. godine, patrijarh Pavle primljen je na Vojnomedicinsku akademiju jer se stanje njegovih nogu pogoršalo. Tada je VMA postao njegov dom. Nije se složio sa predlogom lekara da ga puste kući kako bi proslavio svoju slavu Lazarevu subotu i Vaskrs. Unuci je to objasnio ovako: "Ja sam sada dobro, ali začas mi bude loše."
U subotu, 14. novembra, otac Metodije rekao je Snežani da je patrijarh dobro i da je, hvala Bogu, pojeo kačamak. Sutradan, u nedelju, kada je ohrabrena unuka ponovo pozvala, odgovor je glasio: "Upokojio se pre pola sata."
Na dan sahrane, sa stotinama hiljada ljudi, a neki su rekli da ih je bilo i milion, Snežana je koračala iza lafeta, pogleda prikovanog za mitru koja viri iz otvorenog kovčega. Njen sin Mihailo nosio je krst. Sa osećanjem ganutosti, onakve kakvu osećamo kada slušamo himnu, Snežaninom svešću prolazila je samo jedna misao: "Ovo je moj deda Popa, patrijarh srpski Pavle."
NE PROPUSTITE
Bonus video:
