Elizabeta Batori, najuspešniji ubica među ženama ikada, ostavila je krvavi trag u svetskoj istoriji! Za mađarasku aristokratkinja pričalo se da je, zapravo, samo žrtva političke zavere, mada prošlost govori drugačige. "Krvava gorfica", kako je ostala upamćena, ubila je 650 devojaka i nikada za to nije odgovarala, a njena života priča ostavlja bez teksta!
Do danas, lepotica iz Transilvanije važi za jednu od najkrvožednijih serijskih ubica. Uvrštena je u Ginisovu knjigu rekorda kao žena koja je odnela živote najvećem broju ljudi ikada.
Elizabeta je rođena 7. avgusta 1560. godine. Njeni roditelji - otac Đorđe i majka Ana, koja je bila sestra poljskog kralja Stefana Batorija - oboje potiču iz bogate i uticajne mađarske porodice. U to vreme brak između rođaka nije retka pojava. Tako je novac "ostajao u porodici", a za Batorijeve, koji su se užasno plašili curenja sredstava napolje, ovo je bilo veoma važno.
Povezanost sa Drakulom
Neki istraživači pronalaze vezu između porodice Elizabete i Vlada III Basaraba (poznatijeg kao Vlad Drakula ili Vlad Nabijač). NJihova veza do danas nije dokazana, ali može mnogo toga da objasni.
Biografi grofice Batori tvrde da je od detinjstva bila obdarena ne samo lepim izgledom, zahvaljujući kojem je stekla slavu kao jedna od najatraktivnijih aristokrata u čitavoj Mađarskoj, već se odlikovala i svojom izuzetnom inteligencijom. Još u detinjstvu Elizabeta je savršeno savladala tri strana jezika - grčki, nemački i latinski.
Grofica je odrasla sa bratom i sestrom. Prema nekim izveštajima, njihovi roditelji nisu oklevali da pribegnu telesnom kažnjavanju - ne samo sluge, već i sopstvene dece. Priča se da je do svoje desete godine Elizabeth redovno bičevala svoje sluškinje do smrti. Međutim, ni ova informacija nema potvrdu.
Otprilike u isto vreme, Dorđe i Ana odlučili da je vreme da pronađu dostojnog mladoženju za svoju ćerku, a da istovremeno prošire svoju sferu političkog uticaja. Elizabeta, tada 10-godišnja devojčica, bila je verena za 15-godišnjeg sina barona Tamaša Nadasdija, Ferenca.
Venčanje mladih održano je kada je Elizabeth Batori već imala 15 godina. Ispostavilo se da je proslava bila kraljevski veličanstvena, a broj gostiju premašio je četiri hiljade ljudi. Pošto je svojoj mladoj ženi poklonio dvorac Čahtika u podnožju Malih Karpata, Ferenc je otišao u Beč da uči, ostavljajući ženu da provodi vreme sama.
Devojčica u ulozi udate žene
Porodični život Batori i Nadašdija u početku je bio isti kao i kod drugih predstavnika plemstva. Ferenc je komandovao ugarskim trupama – u to vreme je bio rat sa Turcima, a njegova žena je vodila domaćinstvo i rađala decu. Uprkos činjenici da je muž retko bio kod kuće, rođeno je šest naslednika. Istina, Elizabet ih je skoro sve odmah dala dadiljama i medicinskim sestrama, plašeći se da bi bebe mogle naštetiti njenoj lepoti.
Ubrzo je Batori shvatila da joj prava pretnja nije njeno potomstvo, već njen sopstveni muž, koji je bio poznat po svojoj okrutnosti. Premlaćivanje uvredljivog sluge za njega je bilo sasvim u redu.
Uz to, Ferenc je bio strašno ljubomoran na Elizabetu prema svima, sumnjajući da ga stalno vara. Neki istoričari insistiraju da je Batori ubrzo nakon venčanja imala ljubavnika među slugama.
Saznavši za ovo, Nadašdi je pobesneo i izvršio užasan masakr. Kastrirao je čoveka, a zatim ga bacio da ga rastrgne čopor pasa.
Odnos između Ferenca i Elizabete postajao je sve zategnutiji. Situaciju je pogoršala Nadašdijeva bolest, zbog koje je 1601. napustio službu. Ne zna se tačno koja bolest je pogodila hrabrog ratnika, ali je tri godine kasnije umro. Moguće je da je supruga „pomogla” svom mužu da ode na onaj svet.
Lepota zahteva žrtvu - krvavi rituali
U vreme smrti Ferenca Nadasdija, po okolini su kružile glasine o zločinima koje je počinila njegova gospođa. Do danas je ostalo nepoznato tačno kada je Elizabeta počela da ubija. Sasvim je moguće da je prvi put bio potpuno nesretan slučaj.
Međutim, postoji još jedna verzija događaja koja se godinama prenosi sa kolena na koleno. Prema legendi, svoje prvo ubistvo grofica je počinila sa 20 godina. Bila je zabrinuta da njena lepota bledi i nije znala kako da koži vrati nekadašnji sjaj i elastičnost.
Jednog dana, Batori je udarila služavku i slomila joj nos, toliko da je krv poprskala i samu Elizabet. Posle nekog vremena, grofica je primetila da je na mestima gde je krv dospela, koža postala nežnija i ton se ujednačio.
Nakon toga, kako kaže legenda, grofica je ubila nekoliko mladih guvernanta i okupala ih u njihovoj krvi. Onda se Elizabeta snašla: služavke joj više nisu odgovarale, već je skrenula pažnju na susedna imanja.
Nekoliko bliskih sluga pomagalo je Krvavoj grofici da ukrade mlade devojke, koje su još uvek bile device.
Kada su devojke počele da nestaju u tom kraju, proširile su se glasine o tome šta bi grofica mogla da uradi sa njima u svom sumornom zamku. Ne znamo da li se popularna fantazija razlikovala od okrutne stvarnosti, ali ostaje činjenica: stanovništvo koje živi na teritoriji Elizabetinih poseda naglo se smanjilo - neke je ubila sama Batori, drugi su otišli ne čekajući da nevolje dođu u njihov dom.
Lokalni pastor Ištvan Mađari, takođe, je reagovao na ono što se dešavalo i počeo da piše kralju Matiji II tražeći početak istrage o misterioznoj smrti.
Nezapamćena surovost
Verzija o ubistvima u ime lepote je najpopularnija među običnim ljudima. Međutim, istoričari se i dalje raspravljaju i o „krvavim kupatilima“ i o broju stvarnih žrtava, a nakčešće se govori o sifri od 650 osoba, koji je i naznačen u Ginisovoj knjizi rekorda i nekim drugim izvorima. Koliko je ljudi zaista stradalo od ruku Krvave grofice i dalje ostaje nepoznato.
Nema sumnje da se Elizabeta zaista brutalno obračunala sa svojim žrtvama, koje su u početku bile isključivo kmetovi. Međutim, Batori im nije uvek oduzimala život krvarenjem. Kažu da grofica nije bežala od raznih mučenja.
Sa inkvizitorskom smirenošću, Elizabeta je devojkama mogla da gura igle pod nokte, bode ih makazama, a u hladnoj zimi Batori bi nesrećne žene ostavjala napolju i polivala ih vodom. Međutim, vlasti su zatvorile oči pred njenom surovošću.
Postupci Krvave grofice dugo su ostali nekažnjeni
U početku, pisma Ištvana Madžarija nisu bila od koristi, pošto se kralj plašio porodice Batori. Elizabetini roditelji su bili previše uticajni. Međutim, ubrzo su žrtve grofice postale ne samo obične, već i kćeri malih zemljoposednika, koji su počeli da se kolektivno žale monarhu na Batorijeve zločine.
Uskoro kralj više nije mogao da zatvara oči pred strašnim zločinima. Naredio je palatinu Đerđu Turzu (palatin je kombinovao funkcije premijera i vrhovnog sudije države, kao druga osoba posle kralja u Mađarskoj) da istraži slučaj Krvave grofice. Pošto je bio temeljan čovek, Đerđ je dao uputstva dvojici notara, koji su intervjuisali ukupno oko 300 ljudi.
Jezivi rezultati istrage
Do 1610. Turzo je imao dovoljno dokaza o zverstvima koje je počinila grofica Batori u svojim rukama, sa kojima je otišao kod kralja. Matija II je pretpostavio šta se dešava u zamku Kahtika, ali je i dalje jedva mogao da veruje o čemu Đorđ priča. Monarh je bio toliko ljut da je, prema glasinama, nameravao da pogubi Elizabetu bez daljeg postupka, ali ga je Turzo odvratio od ovog koraka.
Palatin je odlučio da sa najbližim rođacima razgovara o budućoj sudbini grofice. Batorijeva starija deca su insistirala da njihovu majku pomiluju i pošalju u manastir da se okaje za svoje grehe do kraja života. Da Elizabeta nije dotakla ćerke malih zemljoposednika, onda bi se mogla suočiti sa ovom blažom kaznom, ali su ljuti roditelji tražili strožu.
Okolnosti hapšenja grofice takođe ostaju misterija koja je potonula u zaborav. Neki istraživači insistiraju da su Turzovi ljudi koji su došli po Batori odmah naišli na dva leša i jedva živu devojku. Drugi tvrde da je Đerđ došao da uhapsi Elizabetu lično i da je pronašao tokom mučenja.
Zatvoreno suđenje grofici Batori počelo je 1611. godine. Kao i u slučaju Darije Saltikove, većinu ubistava nije bilo moguće dokazati. Dakle, zvanični broj Elizabetinih žrtava je 80 ljudi. Svedoci u ovom visokoprofilnom slučaju jednoglasno su uveravali da ih je bilo najmanje 600. Grofica je osuđena na doživotni zatvor u sopstvenom dvorcu.
Bila je zazidana u jednoj od prostorija, ostavljajući samo male otvore za ventilaciju i hranu. Preminula je 1614. Inače, trojica Elizabetinih poslušnika osuđena su na pogubljenje, a četvrti na doživotni zatvor.
Teorija zavere?
Tek mnogo godina kasnije istraživači su razvili teoriju da je slučaj Elizabet Batori potpuno izmišljen. Naučnici Irma Sadecki-Kardos i Laslo Nađ veruju da je grofica postala žrtva zaverenika koji su želeli da joj oduzmu zemlje. Istraživači navode činjenicu da su kazne slugama bliskim Elizabeti prebrzo izvršene. Postoji verzija da su pod teškim mučenjem oklevetali svoju ljubavnicu, a ubrzo nakon toga pogubljeni kako ne bi mogli da ometaju planove zaverenika.
Naučnici, takođe, sugerišu da se jednom od političara zaista nije dopao povećan uticaj porodice Batori, pa je odlučeno da se ocrni cela porodica, počevši od udovice Nadašdi. Međutim, postoji i druga verzija, prema kojoj je Elizabeta tom istom Đerđu Turzou na neko vreme pozajmila veliku sumu novca.
Glavni dokazi za zločine su, pak, iskazi tri stotine svedoka i činjenica da su u dvorcu Čahtica zaista otkriveni leševi.
Sada niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je ova žena bila brutalni ubica ili žrtva političkih intriga. Međutim, priča o Krvavoj grofici i dalje uzbuđuje umove pisaca i scenarista.
