Američki filmski institut dodelio joj je 10. mesto na popisu najvećih filmskih legendi svih vremena. 45 godina duga karijera Džoun Kraford obuhvata više od 80 filmova, te mnogobrojne radijske i televizijske emisije.
Skromni počeci
Džoun Kraford rođena je 23. marta 1905. godine (neki izvori spominju 1906. odnosno 1908. godinu) u američkom gradiću San Antoniju kao Lusil Fej LeSeur. Otac Thomas E. LeSeur porodicu je napustio ili neposredno pre ili nedugo nakon rođenja svog trećeg deteta, koje ostaje samo s majkom Anom Bele Džonson i starijim bratom Halom (ćerka Dejzi umrla je prije njenog rođenja).
Teške novčane prilike prisiljavaju Lusil da zajedno s majkom radi u praonici veša. Neuspešna nastojanja da ispere snažan miris hemikalija i sredstava za čišćenje iz kose i odeće (povod učestalom zlostavljanju vršnjakinja), verovatno su uzrok opsednutosti čistoćom i mizofobije (patološki strah od zaraze bacilima i virusima) od kojih je patila čitav život.
Henri Kasin, prvi od tri njena očuha, bio je vlasnik pozorišta u kojem su se uglavnom održavali plesni i drugi zabavni programi. Prepoznavši u plesu način da se izvuče iz porodične bede, Lusil– odnosno, kako se u to vrijeme zvala, Bili Kassin – i sama je odlučila da postane plesačicom. Nakon razvoda od Kasina, Ana Bel ćerku šalje u katolički internat gde je Bii prisiljena da radi kako bi pokrila školarinu i troškove boravka, a potom i na Akademiju Rokingham (tamo je, osim napornom radu, Bili bila izložena i emocionalnom i telesnom zlostavljanju od strane direktorke škole).
1922. upisuje se na ženski koledž Entered Stephens, ali studije napušta nakon samo nekoliko meseci. Nakon toga radi kao prodavačica, konobarica i žena u liftu , sve dok 1923. ne postaje članica putujuće plesne družine. Dobivši angažman na Brodveju, svoje snimke šalje u Holivud, odakle joj ubrzo stiže pozivnica na audiciju za Studio MGM. Lusil (jer to je ime ponovo prigrlila) nije trebalo dva puta da kaže: ukrcala se na prvi voz i 01. jula 1925. stigla u Kaliforniju.
Novi imidž, novo ime, nova zvezda
Nezadovoljna sitnim ulogama koje je na početku dobijala te činjenicom da joj je ponuđen ugovor na svega šest meseci, LUsi odlučuje da svoju karijeru i imidž preuzme u svoje ruke. Rečima scenaristkinje Frederis Sagor Mas:
“Niko nije odlučio da napravi zvezdu od Džoun Kraford. Džoun Kraford je postala zvezda jer je Džoun Kraford odlučila da postane zvezda.”
Nadobudna Lusil trudila se da nauči što više o filmu i glumi, družila se sa viđenijim osobama pa je tako počela polako da privlači pažnju na sebe. Često se pojavljivala u javnosti i učestvovala (i pobeđivala!) u plesnim takmičenjima koja su se održavala u raznim klubovima i hotelima.
Nije dugo trebalo da zapne za oko lokalnim tabloidima, a preko njih i šefovima Studija koji su odlučili da joj daju priliku da se dokaže. Ali prvo joj je – na insistiranje predsednika MGM-a Luisa B. Majera koji je tvrdio da njeno prezime “LeSueur” zvuči kao sewer (kanalizacija) – trebalo osmisliti novo ime. U tu je svrhu raspisano javno takmičenje u časopisu Movie Weekly. Nakon što se ispostavilo da je pobedničko ime “Joan Arden” već “zauzeto”, izbor je pao na “Joan Crawford”.
Prvu zapaženiju ulogu Kraford ostvaruje u filmu Sally, Irene and Mary, 1925., ali prava slava stiže tri godine kasnije s filmom Naše kćeri plesačice, 1928. godine. Uloga devojke za zabavu Dajane Medford Kraford pretvara u simbol flapper devojke – čak je i američki književnik Fransis Skot Fitcdžerald za Kraford napisao da je “bez ikakve sumnje, najbolji primer flaperice“. Za razliku od mnogih zvezda onoga vremena koje s pojavom zvuka padaju u zaborav, Kraford prelaz s nemog na zvučni film obavlja izuzetno uspešno.
Zanimljivo je da upravo ona izvodi prvi “čujni” step u istorji filma (u Holivudskoj reviji 1929.). 30-e godine učvrstile su status Kraford kao jedne od najvećih hoivudskih zvijezda; šta više, časopis Life naziva ju “kraljicom filmova”.
Većina njenih filmova postiže ogroman komercijalni uspeh, npr. Grand Hotel (1932.), Leti Linton(1932.; haljina koju je nosila u tom filmu postala je pravi modni hit), Dama koja pleše, Žene, 1939.) i dr. Međutim, krajem decenije ukus publike se menja, a “kraljica filmova” dospeva na listu glumaca i glumica koji/e su slovili/e kao “box office otrov”. S obzirom na obostrano nezadovoljstvo, Kraford (nezadovoljna ulogama koje su joj se nudile) i Studio MGM (nezadovoljan financijskim gubicima) 1943. raskidaju ugovor.
“Najdraža mamica”
“Ako želite da budete zvezda, morate izgledati kao zvezda, a ja nikada ne izlazim ako ne izgledam kao ‘filmska zvezda Džoan Kraford’. Ako želite devojku iz komšiluka, idite u komšiluk.”
Mediji su Džoun Kraford predstavljali kao oličenje američkog sna: devojku iz siromašne porodice koja se popela na sam vrh zahvaljujući sopstvenom radu i talentu.
Udavala se četiri puta: za Daglasa Ferbenksa (1929.–1933.), Frenčkota Tonea (1935.–1939.), Filipa Terija (1942.– 1946.), te predsednika Pepsi-Kole Alfreda Stila (1956.–1959.), s kojim je u braku bila sve do njegove smrti. Nakon njegove smrti Kraford ostaje u Pepsi-Koli kao članica odbora sve do prisilnog penzionisanja 70-ih godina.
Budući da sama nije mogla da iznese trudnoću, Kraford je 40-ih godina usvojila petoro dece: devojčicu Džoan (ime joj je kasnije promenjeno u Kristina), dečaka Kristofera (kojega je bila prisiljena da vrati biološkoj majci), dečaka Filipa Terija, mlađeg (ime mu je promenjeno u Kristofer), kao i bliznakinje Sindi i Keti. O odnosu između Kraford i njene usvojene dece – posebno Kristin i Kristofera koje je glumica isključila iz svog testamenta– pisalo se verovatno koliko i o njenoj filmskoj karijeri.
Naime, 1978. godine Kristina Kraford objavljuje Najdražu mamicu (Mommie Dearest), memoare utemeljene na starijem tekstu “Pobuna ćerke Džoun Kraford” (1960.), u kojima tvrdi da je glumica fizički i emocionalno zlostavljala svoju stariju decu. Mnogi/e članovi/ice poridice (uključujući Sindi i Keti Kraford) i Džounove/e prijatelji(ce) opovrgnuli/e su napise u Kristininoj knjizi, uvereni/e da njeno objavljivanje nije ništa drugo do čin osvete zbog razbaštinjenja.
Ali bilo je i onih (npr. Džounina sekretarica Džeri Binder Smit) koji su smatrali da govori istinu, podsećajući da je Kraford bila poznata kao alkoholičarka, perfekcionistkinja i manipulatorka. Mommie Dearest postao je trenutni bestseler, a 1981. poslužio je i kao predložak za istoimeni film s Fej Danavej u glavnoj ulozi.
Besmrtna Džoun
Nedugo nakon što je napustila MGM, Kraford potpisuje ugovor s filmskim studiom Warner Brothers.
Uloga požrtvovne majke i preduzetnice u drami Mankla Kurtiza Mildred Pirsa (1945.) donela joj je Oskara za najbolju glavnu žensku ulogu.
Za istu će nagradu biti nominovana još dva puta: 1947. za film Opsednuta i 1952. za Nenadani strah. 50-ih godina popularnost joj polako jenjava, a filmovi u kojima se pojavljuje –Ljubavna pesma, njen prvi film u boji, vestern Džoni Gitara i dr. – ne ostvaruju veći uspeh na bioskop-blagajnama. Spomenutoa decenija označila je i njen televizijski debi, ali i početak njene “afere” s tabloidima koji redovno izveštavaju o njenom pijančenju i seksualnim eskapadama.
Da glumici ipak nije “odzvonilo” dokazao je hit-film Šta se dogodilo s Bejbi Džejn? 1962. godine u kojem je Krafordina partnerka legendarna Bet Dejvis.
Popularnosti filma verovatno je doprineo i stvarno neprijateljstvo među glumicama koje su često javno razmenjivali uvrede. Nakon Bejbi Džejn sledi niz horor filmova B-produkcije, kao što su Ludačka košulja, Pomahnitala i Krafordin poslednji film Trog (1970.), za koje je glumica kasnije rekla:
“Bili su grozni, čak i oni za koje sam pomislila da bi mogli ispasti dobro. Snimila sam ih jer mi je trebao novac ili jer mi je bilo dosadno ili i jedno i drugo. Nadam se da su ih nakon prikazivanja povukli i da se za njih više nikada neće čuti”.
Nedugo nakon povlačenja iz sveta filma usjedilo je i potpuno povlačenje iz javnog života. Kada su 1974. osvanule (po njenommišljenju) nimalo laskave fotografije s proslave rođendana njene koleginice i bliske prijateljice Rosalind Rasel, Kraford je odlučila:
“Ako zaista tako izgledam, više me neće videti”.
Objavila je dve autobiografije: Portret Joan i Moj način života, a 1969. uručena joj je prestižna Nagrada Sesil B. De Mil za životno delo.
Džoun Kraford preminula je 10. maja 1977. u Njujorku. Iako se kao uzrok smrti navodi srčani udar, pretpostavlja se da je pravi uzrok rak jetre od kojeg je glumica duže vreme bolovala, a neki nagađaju i da je reč o samoubistvu.
Na komemoraciji za Džoun Kraford, reditelj Džordž Cukor od glumačke se legende oprostio sledećim rečima:
“Bila je savršena slika filmske zvezde i, kao takva, najvećim delom kreacija svoje nesalomive volje. (…) Mislio sam da Džoan Krafordnikada neće umreti. Kad bolje razmislim, sve dok se celuloid ne raspadne i sve dok reč ‘Holivud’ ljudima nešto znači, ni neće”.
