Već dugo je Dragan Marinković Maca glumac veoma gledanih predstava, ali i čovek čiji se stavovi o raznim pitanjima prenose i komentarišu. Ovih dana je krenuo na turneju sa svojim kabareom, stendap komedijom i pozorišnim komadom "Kakva ti je žena, takav ti je život", od Novog Sada do Abu Dabija. Iako se o njemu mnogo zna, Maca uvek ume da iznenadi i kaže nešto novo...
Čudi me da ne igrate ozbiljnije dramske uloge. Dodiruje li vas to?
- Počastim se ponekad i takvom. Bolje prolaze komedije. U svakoj imam dramske momente, monodramu i melodramu. Žanrovski je sve to tragikomedija, jer živimo takve živote. Da li smo komični u svojoj tragičnosti ili smo tragični u svojoj komičnosti, pitanje je svih pitanja.
Da li je i gluma, kao i mnoge profesije, svedena na preživljavanje?
- Ne bih to tako rekao. Regionalna pozorišta se ne bave time. Kad imaš sredstva od države, kad si u sekciji - ne govorim o klanu jer za klan treba biti erudita, nisi opterećen repertoarom. Sve je unapred plaćeno i nema potrebe pravdati uložen novac. Tako je u svemu. Zato smo tu gde jesmo. I da je u pitanju pranje novca, čudi me da se kolege ne potrude da naprave delo. Ne mora remek-delo ali - delo. Dobili smo priliku da se mnogo snima, danas postoji hiperprodukcija. Dakle, sredstava ima, nego su kolege bezobrazne, od scenarista do glumaca i reditelja. Mene bi bilo stid da igram u mnogim današnjim projektima na televiziji i filmu.
Mnogi pravdaju loše projekte željom da budu komercijalni.
- Bitno je ne podilaziti publici. To su nas učili još na akademiji. Branim svoj stav i ljude koji takođe brane svoj stav, ne pljuju ga radeći bedastoće. Pitanje je i šta je kome komercijalno. Nekada je postojala, sećate se, emisija "Top lista nadrealista". Sve ono nadrealno kad smo živeli u realnim vremenima bilo je preduhovito. Danas, kad živimo u nadrealnim vremenima, sve realno je preduhovito. To je siguran recept za dobru predstavu. Ljudi vole da se prepoznaju, da se smeju sami sebi. Jer živimo lažne živote.
Postali ste filozof, lajfkouč, psihijatar kulture. Mora li glumac da poseduje toliki paket?
- Ne samo glumac, bilo koji čovek treba da bude rebel. Biti revolucionar je divno, dečja osobina. Ljudi ostare i ne žele više da se bave ni onim što ih se tiče. Ja sam neodrastao i normalno je da sam buntovnik. Nedavno smo kao glumci učestvovali na demonstracijama. Meni je to neprijatno. U pitanju su lične tragedije, a mnogi dolaze i pričaju duhovito. Nisu u pitanju glumci, ali su poznate ličnosti. Treba ukazivati na stvari do kojih ti je stalo da bi život bio iole normalan. Ne dajem nikakav lajfkouč, već lični pečat onom što nas okružuje.
Kao rođeni Sarajlija, šta ste iz tog grada kao nauk doneli u Beograd?
- Iskrenost, tačnost, bolnu direktnost. U Sarajevu nema zvezda. To mafijaj tamo kod kuće, u Beogradu i Zagrebu. Ili si raja ili si papak. To je savršeno za odrastanje, princip za buduću javnu ličnost. Mi Sarajlije ne lažemo druge, a da u suštini lažemo sebe. Volim ono staro Sarajevo zbog fine gradske raje, a zbog toga volim i Beograd. Veći sam Beograđanin od mnogih iz "kruga dvojke". Možeš da budeš s Menhetna, ali si papak. Neko je napisao da biti kulturan čovek znači da se ljudi oko tebe lepo osećaju. Imamo obrazovane, načitane i elokventne intelektualce, ali su šljam na milion načina.
Kad Bred Pit uradi estetske korekcije, ovde mu se svi dive. Vama često zameraju na tome. Zašto imamo nejednake aršine?
- On se fino doterao. Nije se zategao kao praćka pa da mu se oko zatvori kad savije koleno. Ma estetska hirurgija je danas pitanje lične higijene, a ti nejednaki aršini uopšte me ne dotiču. Kod nas su novine objavljivale fotografije Eltona Džona sa mužem i njihovom decom. Hajde objavi nekog našeg takvog. Inače me nerviraju ovi gejevi koji vode duple živote. Kaži: "Jesam, gej sam, lezbos sam, šta tebe boli briga!" Pišemo kako je divan i krasan onaj Božo Vrećo, a treba iz groba da ustane Safet Isović da ljudi čuju šta su sevdalinke. Imamo potrebu da prihvatamo i osuđujemo ljude bez ikakvog smisla. Čudni smo. "Stali na pola puta, zabezeknuti", kako je rekao Meša Selimović.
Kako se osećate kad vas kritikuju što se na televiziji pojavite u papučama?
- Moj životni stav je nekom iritantan, nekom intrigantan. Očigledno je da, voleli me ili mrzeli, ne mogu da me ignorišu. Oblačim se kako meni prija. Ne živim tuđe živote, živim samo svoj. To je terapija za dijagnozu koju danas ima ceo svet. Stvoriš svoj mikrokosmos jer ako se baviš drugima, prođe ti život u glupostima. Kako god nešto objašnjavao, neko će drugačije da protumači. Ja nisam Don Kihot i ne bavim se takvim ljudima i bedastoćama.
Ide vam posao, imate dvojicu sinova, skladan brak, prebrodili ste traume iz detinjstva i mladosti. Kakav je ovo trenutak vašeg privatnog života?
- Lav je napunio 19 godina, uskoro neće biti tinejdžer. Fjodor Simeon ima 13, ušao je u "magareće godine", sad smo generacija, ha-ha. Šta da kažem... borim se. Danas je mangupluk odgajati decu. Sve je do kuće. Bez obzira na izazove, imamo mnogo divne, obrazovane dece. Ali oni što osvajaju razne nagrade nisu interesantni, već oni drugi, kojima je jedini smisao života koliko će imati lajkova i pratilaca. Roditelji pristaju na te fazone pa posle imaju probleme s njima. Moja deca su vaspitana, lepa, draga, nek su mi živi i zdravi, što svima želim. Već osam godina sam u skladnom braku, gde ima turbulencija - Jovana i ja se ponekad i posvađamo, ali sve je to strast, ljubav. Željan sam da imam još dece. Ne bih da kažem da radimo na tome jer već zamišljam sliku kako se "radi na tome", ha-ha. Znamo prioritete i voleo bih da se Jovana prvi put ostvari kao roditelj.
Ima li stvari za kojima čeznete?
- Zadovoljan sam životom, jer dovoljno je da čovek pomisli šta ga je od boleština mimoišlo. Ako patiš za stvarima koje su ti još uvek nedostižne, onda će ti život biti jako loš. Ubila nas je Evropa. Trčimo za novim "ajfonom 15", sve je to taj ludi snobizam. Duže traje svadba nego brak. Stvari se ne popravljaju, već se kupuju nove. U jednoj od svojih predstava kažem da te nekad bog pogleda i ostvare ti se snovi. Zašto se kockati? Ne treba se kockati sa stvarima do kojih ti je stalo. Nisam ni titoista ni komunista, ali treba se vratiti dobrim starim vremenima kad nismo imali potrebu da se uslikamo čim nešto radimo. Vreme se više ne deli na pre i posle Isusa Hrista, već na pre i posle Instagrama. Nije jeo, nije letovao ako se nije uslikao i bacio to na društvenu mrežu. Jednom će se ljudi smejati u kakvim kretenskim vremenima smo živeli. Meni je lepo. Bogu se molim za još Marinkovića, a ostalo može biti i ne mora. Nisam gladan.
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
