Devojka Milana Mladenovića otkrila kako je zaista umro: U krilu čuvene pevačice proveo poslednje sate, a nju ludo voleo

Uopšte mi nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako jednoj neozbiljnoj stvari kao što je rokenrol i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da ih potrošim - reči su čuvenog Milana Mladenovića.

Celebrities
08:25h
Devojka Milana Mladenovića otkrila kako je zaista umro: U krilu čuvene pevačice proveo poslednje sate, a nju ludo voleo
Foto: Printscreen Youtbe / EX YU ARHIV

Frontmen i gitarista čuvene grupe "EKV" Milan Mladenović bio je zaljubljenik u rokenrol ceo život. Strast prema muzici bila mu je zvezda vodilja, a vanvremenske hitove koje je stvorio se i danas slušaju sa velikim žarom. Njegova ličnost postala je urbana legendra Beograda. Šarmer i ljubitelj pravde nikada nije odstupao od svojih princima, a zbog autentičnosti ga je puiblika najviše i zavolela.

Isticao se alentom u sviranju, komponovanju i pisanju, harizmom, britkim umom, avangardom i poetskom zanesenošću, uvrstio je se u simbole jugoslovenske muzike.

Rođen je u Hrvatskoj 21. septembra 1958. Otac Spasa, rodom iz Kurševca, bio je vojno lice, a majka Danica Puharić bila je poreklom iz Makarske. Milan se u šestoj godini seli sa porodicom u Sarajevo, za koje kaže da je imalo snažan uticaj na njegovu ličnost.

Milan Mladenović
foto: preentscreen/Youtube

- Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo... Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške - pričao je Milan o svom odrastranju.

Već 1970. godine dolazi u srpsku prestonicu. Pohađao je Jedanaestu beogradsku gimnaziju, već u tinejdžerskim danima je drugovima Dragomirom Mihajlovićem Gagijem i Milanom Stefanovićem Mikicom osnovao svoj prvi bend — Limunovo drvo.

- Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu, gde sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidelo, a čas ne bi. Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku - pričao je Milan u emisiji "Tri želje za zlatnu ribicu" Ireni Mišović.

Milan Mladenović
foto: preentscreen/Youtube

Posle nekoliko godina nastao njegov prvi značajniji sastav - "Šarlo Akrobata". Zbog nesuglasica bend se raspao, a Milan je oformio novu grupu "Katarina II", koja je kasnije promenila ime u "Ekatarina Velika" i lansirala se u sam vrh jugoslovenske rok scene. Ispisivao je note od kojih i danas krv brže struji venama.

- Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mešavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je reč o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasledio od tate - otkrio je svojevremeno magazinu "Ćao".

U avgustu 1994. godine, nakon nastupa "Ekatarine Velike" na festivalu u Budvi, Milan Mladenović prebačen je u bolnicu gde mu je konstatovan rak pankreasa. Posle tri meseca borbe izgubio je bitku sa bolešću 5. novembra 1994. godine. Kako su prenosili tada mediji, preminuo je "iscrpljen u 36. godini i sa svega 35 kilograma".

- Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno - nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas, razbuktala se vulkanska lava koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred... Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život. Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine - reči su kojima je završena njegova monografija.

Klavijaturistkinja EKV-a Margita Stefanović i velika Milanova prijateljica bila je svedok njegovih poslednjih dana.

- Mada je navikla da se suočava s gubicima, doživela je smrt roditelja i mnogih prijatelja, smrt Milana je potpuno poremetila Margitu. Dan pre Milanove smrti, 4. novembra 1994. Magi je bila u svom stanu na Slaviji. Zazvonio je telefon. “Možeš li da dođeš do nas? Milan samo hoće tebe da vidi”, vapila je Milanova mama Danica. Magi je odmah uhvatila taksi i otišla do stana Mladenovića na Novom Beogradu. Milan je ležao u krevetu. Bilo je mračno. “Nemoj da plačeš, sve smo ovo znali”, rekao je Milan. Zatražio je da stavi glavu u krilo kod Margite i da ga mazi po glavi. To su često radili. Zaspao joj je u krilu. Ostala je nekoliko sati sama s njim. Na rastanku mu je rekla “Vidimo se sutra”. Nije joj ništa odgovorio. Samo ju je nežno pogledao. Sutra je preminuo - ispričala je Lidija Nikolić, autorka Margitine biografije “Osećanja. O. Sećanja” i njena bliska prijateljica, a preneo portal Nadlanu.

Jednu Maju ludo voleo do smrti

Milan je važio za velikog šarmera, za kojim su uzdisale beogradske, ali i dame širom Jugoslavije. O njegovom privatnom životu malo se znalo, a mnogo polemisalo. Maja Maričić sasvim slučajno je ušetala u njegov život, a onda je otputovala preko okeana. On je bio frontmen i gitarista EKV-a, jedna od zvezda jugoslovenske rok scene, a ona studentkinja istorije umetnosti.

Dok je čekao njen povratak, Milan joj je napisao pesmu “Srce”, a ona se vratila nakon godinu dana i ostala sa njim do samog kraja. I danas se kroz zadužbinu koja nosi njegovo ime zalaže za očuvanje Milanove umetničke, autorske i lične zaostavštine.

Maja je nakon dugo vreme ćutanja prošle godine u intervjuu ispričala brojne nepoznate detaljo o Milanu njegovom životu i ljubavi, ali i kako se nosila sa spekulacijama koje su se pojavljivale u medijima u vezi njegove smrti.

Milan Mladenović
foto: printscreen/youtube/ Ekatarina Velika Official

- Od svih gradova u kojima je živeo, mislim da je u Makarskoj, rodnom gradu majke Danice, Milan bio najviše svoj. S’ njim sam prvi put došla ovde 1989. i videla sam koliko mu je Makarska značila. Zadnjih pet godina vodim Zadužbinu Milana Mladenovića jer to je moj dug prema Milanu i znam da niko to od mene ne može da uradi bolje i predanije - rekla je na početku Maja u intervjuu za "Slobodnu Dalmaciju".

Nije joj bilo zahvetno da bude sa čovekom koji je u tom momentu bio popularan širom Jugoslavije.

- Uopšte nije bilo zahtevno, bilo je uživanje, jer smo se nas dvoje savršeno uklopili i razumeli od prvog trenutka. Kad smo se upoznali u jesen 1987. Milan je već tada bio zvezda a ja sam, pre nego što smo započeli vezu, bila oprezna i puna predrasuda. Međutim, on je od prvog dana bio neposredan, iskren i posvećen, a prema meni se ophodio ravnopravno, bez obzira na veliku razliku u godinama i svoju popularnost koja mu je čak i smetala. Među nama je postojalo veliko poverenje. On je bio čovek koji je čvrsto stajao stajao na svoje dve noge. Pun samopouzdanja, ali lišen ega. Bio je perfekcionista i muzika mu je bila život. Dan bi počinjao uz kafu i gitaru, a pripremao se i za probu sa bendom. Koliko god je u poslu bio zahtevan tražeći od svojih saradnika maksimu, toliko je u privatnom životu bio blag i nežan. Imali smo svoj mali svet koji nam je bio utočište od svih problema kojima smo bili okruženi.

Najveća Milanova briga tokom rata bila je da njegovi voljeni svi budu dobro.

- Milana je to kidalo. Rat i briga za bližnje od prvog su dana bili sastavni deo naše svakodnevice. Njegovi odavde branili su svoj kućni prag zbog rata u Dubrovniku, moja najuža familija je bila izložena strahotama u Sarajevu. Učestvovao je na antiratnim protestima i svirao u Sarajevu, Pragu, Beogradu i Berlinu na koncertima za mir. U Srbiji nije bilo rata ali se događao opšti moralni sunovrat i raspad sistema na svim nivoima. Bend je imao sve manje mogućnosti za koncerte. U jednom momentu su to bile samo grupne svirke, a na kraju su Milan i Magi nastupali unplugged po prostorima u kojima nikada ranije ne bi svirali. Sve je to njemu, emotivnom kakav je bio, jako teško palo. Takođe ogroman napor je ulagao u bend u kome su postojali mnogi međuljudski i drugi problemi, ne bi li ga učinio funkcionalnim.

Ni daljina nije uticala na njihovu ljubav.

- Meni se 1992. ukazala prilika da studije istorije umetnosti nastavim na Sorboni i diplomiram u roku od dve godine, umesto u narednih 5-6 koliko bi me čekalo u Beogradu. Moj odlazak nije doveo u pitanje našu vezu, našli smo način da budemo što manje razdvojeni. Milan je u to vreme počeo da uči da svira trubu i odlučio je da polaže vozački pa smo se šalili i da je on profitirao od mog odlaska u Pariz. U zimu 1993/94. smo otišli u Brazil kod njegovog prijatelja Mitra Subotića Sube, muzičara i pionira elektronske muzike u Jugoslaviji. Tamo su snimili zajednički album “Angel’s breath”, koji je bio zapravo rezultat saradnje započete još sredinom osamdesetih. To je trebalo da bude početak nove faze u Milanovoj karijeri, izvan granice naših prostora.

Bilo je mnogo spekulacija oko Milanove smrti.

- Tabloidni mediji i autori nekih knjiga koji Milana nisu poznavali ili su ga poznavali veoma površno Milana su nepravedno poistovetili sa problemima nekih članova benda, a to nije bila njegova priča i njegov život. Mene jako pogađa kada čitam u koji se kontekst Milan stavlja jer to jednostavno nije istina, i on to nije zaslužio.

Prve simptome bolesti osetio je 1994. godine u francuskoj prestonici.

- Dok je boravio u Parizu u maju u junu 1994. žalio se na povremenu gorušicu. Mislili smo da je gastritis, i nikome, pa ni doktorima nije padalo na pamet da bi taj simptom ukazivao na neki ozbiljniji problem. Otišli smo posle na turneju, pa na more, a pre poslednjeg koncerta u Budvi je požuteo. Sutradan su u Beogradu na kontroli rekli da je žutica, pustili ga kući i dalji mu terapiju. Nakon dve nedelje su došli nalazi i saznali smo da nije žutica. Suženje žučnih kanala je bila nova dijagnoza i morao je na operaciju. Doktori su tek za vreme operacije shvatili da je u pitanju terminalna faza tumora pankreasa i da nema pomoći.

Otkako je napustio, morala je da promeni sve iz korena da bi preživela.

Otišao je tačno mesec dana nakon operacije. Nakon što je Milan umro za mene su postojale dve opcije – ili da me nema ili da iz korena promenim svoje okruženje i stvorim životu kome me ništa neće podsećati na njega, što je bilo veoma teško. Kad bih negde čula EKV, izlazila bih napolje. Nisam više mogla da slušam ni muziku koja ima električne gitare i gde se peva. Tek od kad postoji Zadužbina smogla sam snage da se posvetim Milanu - zaključila je Maja za "Slobodnu Dalmaciju".

A šta se dešava sa bendom kada umre frotmen grupe saznajte u videu ispod teksta:

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs