Pravi savet

Psiholog Branka Tišma savetuje: Evo kako da vam se dete otvori i ispriča ako je doživelo bilo koji vid nasilja!

Šta je to što prvo mora da uradi svaki roditelj kada nasluti da mu je dete možda doživelo neki vid nasilja, pitali smo psihologa Branku Tišmu

Vaše dete & vi 19.01.2021. - 11:32h Autor: Vanja Milenković/ Stil
Foto: Printscreen/ youtube/ TVKopernikus

Najveća noćna mora za svakog roditelja je onaj momenat kada se njegovom detetu desi nešto loše. Bilo da je to fizička ili psihička povreda. Ali kako reagovati kada posumnjamo na seksualno nasilje? Kome se obratiti? Kako ragovarati sa detetom? Kako zaštiti dete?

 

Odgovore na ova pitanja dobili smo od školskog psihologa Branke Tišme.

 

Kako razgovarati sa detetom na temu seksualnih predatora, seksualnog zlostavljanja?

 

"Treba dete upućivati da smo mi odrasli oslonac za njih, čak i kada se desi nešto loše i neprijatno. Kada dođe do seksualnog nasilja, deca, pogotovo mlađi uzrasti, ne shvataju šta im se desilo, znaju samo da se desilo nešto neprijatno, nešto loše.  A kada se desi nešto loše, treba da nam se obrate - nama odraslima.  Može to biti i neka druga, odrasla osoba od poverenja, bio to vaspitač, razredni savetnik, psiholog, učitelj...

 

Kad su deca mlađa, treba razgovarati sa njima. Oni i ne znaju šta i kako da nam kažu, ne umeju da prepričaju događaj kao takav, a mi ne očekujemo takav sadržaj pa preskočimo i ne uvidimo šta im se desilo - da dete ima tu vrstu problema.

 

Sa decom treba ostvariti blizak kontak koji se ne ostvaruje samo pričom, nego i igrom i aktivnostima. Raditi sa njima i kućne poslove i igrati se i gledati crtani i učiti ih da sa nama razgovaraju o onome šta im se dešava.

 

Oni obično misle, kada im se nešto neprijatno desi, posebno ako je u pitanju seksualno nasilje, gde oni ne razumeju ništa, da su oni nešto krivi. Taj osećaj krivice kod seksualnog nasilja je prisutan na svim uzrastima. Kod malog deteta - ponajviše. Oni misle da su oni ti koji su nešto pogrešno uradili.

 

Dete će nam najviše stvari ispričati u igri, kada su opušteni, kad nešto zajedno radimo. Ako ih pitate "Šta je bilo u vrtiću?" oni će reći "Ništa!" Ali kada nešto poslujete po kući sa njima, oni će vam ispričati, ali tada ne treba pitati "šta je to bilo?" nego im reći : "i?" ili "i onda...." Treba ih podsticati na razgovor."

Šta roditelji da urade ako posumnjaju na seksualno nasilje?

 

"Čim posumnjamo u nešto, treba uključiti stručno lice. Psiholozi u ustanovama i pedagozi su upućeni kakve procedure su uključene i na koji način dete treba da bude zaštićeno.

Jer u svemu tome kada se to dešava vrlo često deca iskazuju da je sam čin koji se desio manje stresan nego sve ono što sledi iza toga.

Kada svi počinju da pitaju "Šta se dogodilo? Kako se dogodilo? Jesi li ovo uradio ili ono?", onda dete stavljamo u neku nezavidnu situaciju.

 

Od trenutka od kada se nešto dogodilo do trenutka kada mi imamo saznanje da se nešto dogodilo, dobro je stupiti u kontakt sa stručnim licem koje će nas uputiti kako da na što adekvatniji način svi odreaguju u celom nizu ljudi koji se uključuju. Pazite, tu se uključuje Centar za socijalni rad, zdravstvene ustanove, policija, sud, porodica, uža zajednica i za sve to treba biti pripremljen i nositi se sa svim tim.

 

I morate biti spremni kako zaštititi dete od sveg tog čuđenja, neverice okoline, kako biste obezbedili da njegov razvoj dalje teče jednim tokom koji je prirodan i da ne ostavi posledice.

 

Ako mi odrasli nakog toga uradimo sve što je potrebno, dete može biti zaštićeno i ne mora imati posledice posle takvih dešavanja. "

Da li postoji nagoveštaj kako prepoznati pedofila, seksualnog predatora?

 

To je teško prepoznati, to su obično ljudi kojima u nekim situacijama prepuštamo decu, koji negde učestvuju u odrastanju deteta i obično imaju dobar socijalni okvir i mi imamo poverenja u takve osobe. Nekome je to posao, ili je to neka vrsta aktivnosti koju smo mi izabrali za dete. 

 

Jako je važno primetiti promenu kod deteta u smislu ponašanja ili ishrane. Ako se poremeti spavanje, način ishrane, odbijanje ili preterano konzumiranje hrane, nervoza, podočnjaci, gubljenje koncentracije, sve to ukazuje na problem. Koje prirode je problem, to kroz razgovor sa detetom moramo saznamo.

 

Možda ga je neko povredio od drugova, možda se nešto drugo neprijatno desilo... Kad god je promena ponašanja u pitanju, moramo obratiti pažnju i valja se njime više baviti kako bi došli u situaciju gde će nam dete poveriti svoj problem."

 

Kako sada da verujemo ljudima kojima poveravamo dete?

 

"Kada birate osobu kojoj ćete poveriti dete morate da razgovarate sa drugim ljudima kakva su njihova iskustva. Treba se dobro raspitati! Šta njihova deca doživljavaju? Ako imate apsolutno nepoverenje prema svim ljudima koji se bave vašim detetom, od vrtića do škole i na dalje, ako svima ne verujete, imate veliki problem da ga bilo gde ostavite, onda ćete imati ugroženo roditeljstvo.

 

Ali treba proveravati sve te ljude i biti deo dečje zajednice. Deca vole da budu sama i da imaju te vršnjačke grupe, ali valja na neki način naći prirodan put da dele sa nama, da razgovaraju sa nama. Najvažnije je da deca svoja iskustva dele sa nama. Nekada su deca preosetljiva pa preuveličavaju, ali kada se god nešto detetu događa, dobro je razgovarati."

Kako "otvoriti" dete da bi nam se poverilo?

 

"Ako slutite da se detetu dešava nešto loše, a dete neće da se "otvori", onda je dobro ispričati mu priču kako se nekom nešto tako loše desilo i kako su roditelji zagrlili dete i rekli mu "ti si moj..." jer valja da dete zna da je zaštićeno i da će biti shvaćeno, da će roditelji uvek biti uz dete. Deca uvek govore o krivici, ali tada im treba staviti do znanja da nije njihova krivica," kaže psiholog Branka Tišma.

 

(Autor: Vanja Milenković/ Stil.kurir.rs)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs