Nakon što je glumica Milena Radulović (25) svedočila bolnom iskustvu za koje tvrde da im se dogodilo u školi Mike Aleksića (68), čuveni učitelj glume je uhapšen zbog sumnji da je silovao pet svojih učenica.
Dok su je brojne kolege i javnost podržali zbog hrabrosti da javno istupi, neki ipak sumnjaju u njenu priču, postavljajući pitanje: Šta je čekala do sada?
Jelena Veljković, psihološki savetnik i psihoterapeut u superviziji, autorka stranice na Fejsbuku “Beleške sa psihoterapije" objašnjava da je mnogo razloga zbog kojih žene generalno koje su bile žrtve silovanja tek nakon dužeg vremena progovore o bolnom i traumatičnom iskustvu.
Upozoravajući znaci da je dete pretrpelo seksualno zlostavljanje: Obratite pažnju na ovo!
"Zato što su gotovo po pravilu bile u stanju šoka. Smrznutih, potisnutih osećanja. Dugo. To je bio način nošenja sa traumom. Jer prava osećanja su bila previše za podneti. Ovo su dokazani psihološki mehanizmi.
- Zato što postoji strah da im niko neće verovati. Napasnici su često vrlo uvaženi članovi društva, porodica, omiljeni u društvu.
- Zato što krive sebe. Ogroman broj žrtavaseksualnog nasilja nosi u sebi krivicu, uverenje da su na neki način doprinele samom činu – svojim ponašanjem, svojom ličnošću, nekim ogromnim defektom svoga bića.
- Zato što je napasnik često osoba koju žrtva poznaje, kojoj veruje, ili joj je čak vrlo bliska, najbliža. Stvari nisu tako jednostavne - postoji emocionalna povezanost. Ili osećanje dužnosti, strahopoštovanja, koji pojačavaju unutrašnji konflikt, zbunjenost, sluđenost. Ovo sve dodatno slabi žrtvu, na svaki mogući način, onemogućavajući joj donošenje racionalnih odluka i preduzimanje akcije. Neretko postoji i emocionalna/materijalna zavisnost od napasnika. Ovo je ujedno i odgovor na pitanje „kako žena može toliko dugo da bude u zlostavljačkoj vezi?“.
- Zato što postoji strah od ishoda ukoliko se progovori. Možda neko nastrada. Možda nekome od članova porodice pozli, umre, povrediću mnogo ljudi svojim priznanjem. Možda me se odreknu. Možda navučem ogromnu sramotu, osudu na sebe, druge.
- Zato što mlade devojke i devojčice često sam čin seksualnog nasilja ne percipiraju kao silovanje. Okruženi smo relativizacijom nasilja i za mlade ljude zbunjujućim porukama po pitanju seksualnosti. Scene seksualnosti, pomešane sa nasiljem, postale su mejnstrim.
- Zato što postoji osećaj da nas niko neće razumeti. O tome se ne priča. „Jednom sam pomenula mami, brzo me je ućutkala“. Postoji doživljaj tabua, sramote, strahote, ogromne tajne. Često postoji i problematika neosvešćenog, neprorađenog transgeneracijskog (seksualnog, fizičkog, emocionalnog) nasilja, koji zatvara kanale komunikacije unutar porodica.
- Zato što niko od prijateljica ne govori o tome. Još jednom, tabu, tajna, sram, sstigma. Sve mi zajedno u tome, a izrazito same.
- Zato što nadležni organi ne rade svoj posao kako bi trebalo. Mnogobrojne su priče žena koje prijave nasilje, uznemiravanje, zlostavljanje, samo da bi za uzvrat dobile podsmeh, sarkastični komentar ili u najmanju ruku nezainteresovanost i nepreduzimljivost.
Neprijavljivanje seksualnog nasilja – silovanja – dugo vremena, adaptivni je psihološki mehanizam. Jednom kada žrtva ojača, psihološki, emotivno, na svaki drugi način, stiče snagu da potisnute sadržaje obradi. Tada se, kod nekih, javi i potreba za prijavom nasilnika.
Ono što možemo da uradimo za žrtve nasilja, ukoliko ih poznajemo, jeste pružanje bezrezervne empatije i podrške nakon što nam se povere sa svojim problemom. Ukoliko istupanje o seksualnom zlostavljanju pratimo putem medija, kao što je slučaj sa mladom glumicom ovih dana, bitno je da razumemo navedene psihološke mehanizme, i objasnimo ih onima kojima možda nije jasno zašto je žrtva tek sada istupila. Time otvaramo dijaloge i na teške teme, i pripremamo čitavo društvo da na informisan, saosećajan način dočekuje buduće istupe ove vrste, i što je još bitnije, da zajedno stvaramo takvu društvenu klimu koja će ovakva krivična dela najpre prevenirati. Predatori raznih vrsta su svuda oko nas. Jedan od bitnijih zadataka roditeljstva je edukovati decu o njihovom postojanju, načinima zaštite, držati kanale komunikacije sa detetom otvorenim - a i sebe edukovati, ukoliko još uvek živimo u nekim zabludama, jer i u odraslom dobu možemo postati žrtve, bez problema. Svako može postati žrtva, i to nema veze sa snagom/slabošću, nivoom obrazovanja, inteligencijom, uzrastom. Ali deca jesu posebno ranjiva kategorija. Prevalenca psihopatoloških fenomena koji mogu dovesti do ovakvih ponašanja je neumoljiva. Nije to nikakvo mračenje, to je realnost, i mi je moramo biti svesni. Slušajmo želudačnu dijagnostiku, gotovo nikad ne greši, pitanje je samo da ćemo je poslušati.
I još nešto – jednom kada otvorimo ovu Pandorinu kutiju, kada krene razgovor na ovu strašnu temu, kada se prijateljice, majke, sestre, bake jedne drugima otvore, kada se udruže, kada se stvori pritisak na nadležne da savesno obavljaju svoje dužnosti, kada se podigne svest javnosti, mreže predatora izgubiće na snazi. Žrtvama je potrebno ovo duboko razumevanje i podrška, jer oslabljene retko kada mogu problem da reše same.
Naravno, sve se ovo događa i dečacima, mladićima, muškarcima, možda u nešto izmenjenom kontekstu, ali suština je ista.
Takođe, da bismo izbegli da žrtve dožive naknadnu traumatizaciju (tzv. sekundarnu viktimizaciju) nakon teške odluke o iznošenju ovih činjenica, dobro je upoznati se sa psihološkim mehanizmima navedenim u ovom tekstu. Malo empatije i solidarnosti – to je sve što nam je potrebno da se na ispravan i čovečan način ponesemo sa situacijom istupanja žrtve o (seksualnom) nasilju koji je doživela.
Kad dete dobije šamar ili po guzi, ovih 5 stvari se desi: Svaki roditelj mora da zna!
