"Ali živite u skučenim uslovima, u dvosobnom stanu", Ana je demonstrativno pogledala po maloj kuhinji u stanu svog brata. — Iako neki ljudi imaju petosobne stanove.
Marina je ćutala, nastavljajući da secka povrće za salatu. Tokom četiri godine braka, naučila je da ne reaguje na stalne bodlje svoje zaove. Ali danas je sve bilo drugačije - Ana nije došla sama, već sa svojom majkom.
"Igorek, sine", Valentina Petrovna je poravnala salvetu na stolu, "evo šta ja mislim. Možda bi trebalo razmisliti o većem stanu? Deci je potreban prostor za razvoj."
"Mama, razgovarali smo o tome", Igor je umorno protrljao oči. — Sada nije vreme za hipoteku.
- A kad će biti vremena? — frknula je Ana. — Kada će deca porasti? U skučenim prostorijama i uvređeni?
Marina je spustila nož i okrenula se rođacima: "Snalazimo se. Ima dovoljno prostora za decu."
- Koje je ovo mesto? – Valentina Petrovna je ustala i počela da šeta po kuhinji. - Ovde kod Anečke...
"Anečka ima drugačiju situaciju", prekinula je Marina. — Njen muž je biznismen.
— Šta, ruke mog sina rastu sa pogrešnog mesta? — povisila je svekrva. — Samo neke žene ne znaju da stvore uslove da se njihovi muževi razvijaju.
Igor je ćutao, zureći u telefon. Marina je znala da nema smisla raspravljati. Ali više nije bilo snage da ćuti.
- Valentina Petrovna, da ne...
- Šta, nećemo? Reci istinu? — prišla je svekrva kabinetu. — Gledam kako živiš. Čak ni posuđe nije raspoređeno po veličini.
Počela je da preuređuje tanjire i to je prelilo čašu.
"Nemoj, molim te", Marina je prišla ormaru. - Znam kako treba da stoji.
- Znaš da zna! - nasmejala se Ana. - Znaš li ti da kuvaš? Deca su tako mršava.
— Proporcije su normalne za decu, kaže pedijatar...
- Pedijatar! - digla je ruke Valentina Petrovna. - A ja vam kao majka kažem - pothranjujete ih.
"Vaša deca su odrasla pre dvadeset godina", pokušala je mirno da progovori Marina. — Sada postoje drugačiji standardi, različite preporuke.
- Oh, čuješ li? – okrenula se Ana svojoj majci. - Dakle, mi smo nazadni, a ona je moderna majka!
U tom trenutku, petogodišnji Miša je utrčao u kuhinju: "Mama, baka nam je donela novi komplet za izgradnju!"
Marina se ohladila. Ona i Igor su se dogovorili da svom sinu ne kupuju nove igračke do njegovog rođendana - dečak treba da nauči da ceni ono što ima.
- Valentina Petrovna, pitali smo...
— Šta si tražio? Zar baka ne može da obraduje svoje unuke? — zagrlila je svekrva dečaka. - Evo, Mišenko, ovo je za tebe, a tu je i lutka za Tanečku.
- Ali dogovorili smo se...
— U čemu ste se dogovorili? - Ana je ustala, stavivši ruke na bokove. — Da deca ne smeju ni da imaju igračke? Hoćete li ih odgajati u zatvoru?
Igor se konačno otrgnuo od telefona: "Mama, zaista smo te molili da se unapred dogovoriš oko poklona."
- Evo! – dramatično je podigla ruke Valentina Petrovna. — Već je okrenula sina protiv njegove majke! Za sve si ti kriv, postavio si ga protiv njegove porodice!
Marina je osetila da joj se vrti u glavi. Sve se ponavljalo – iznova i iznova, kao u začaranom krugu. Svaka poseta svekrve pretvarala se u intenzivno ispitivanje, svaki gest je doživljavan neprijateljski.
"Ni sa kim nisam naterala nikoga da se svađa", pokušala je da se pribere. — Mi samo imamo svoja pravila vaspitanja.
- Pravila! — Ana se ponovo nasmejala. - Čuješ li, mama? Oni imaju pravila! A to što deca žive u skučenim uslovima dok drugi žive u petosobnim stanovima – da li je to u redu?
— Kakve ovo ima veze sa tim? — nije mogla da odoli Marina. — Živimo po mogućnostima.
— Oni žive u skladu sa svojim mogućnostima! - oponašala je Ana. - A to što je moj brat mogao davno unapredi da si ga podržala...
Igor je ćutke ustao i izašao iz kuhinje. Marina je ostala sama protiv dve žene koje su izgledale rešene da unište sve što je pokušala da izgradi u svojoj porodici.
Uveče, kada su deca već spavala, a Igor sedeo u dnevnoj sobi sa laptopom, Marina je odlučila da razgovara.
"Moramo nešto da preduzmemo u vezi sa ovim posetama", sela je pored svog muža.
— Kakve posete? — Nije čak ni podigao pogled sa ekrana.
- Savršeno znaš koje. Tvoja majka i sestra...
- Šta opet nije u redu? — Igor je zalupio laptop. - Samo im je stalo do nas.
- Briga je kada pitaju šta ti treba. A ne kada dolaze i vrše ispitivanja.
— Kakva ispitivanja? Preterujete.
Marina je ustala i prošetala po sobi: "Da li preterujem?" Kako da nazovemo ono što se danas dogodilo? Opet ovi nagoveštaji o stanu, o deci...
- Pa, šta nije u redu s tim? — sleže ramenima Igor. - Mama je u pravu - deci treba više prostora.
- A gde predlažeš da zauzmeš ovo mesto? Možda da tražim od Ane sobu u njenom petosobnom stanu?
- Ne počinji.
NE PROPUSTITE
- Ne počinjem. Samo želim da razumem – zašto ćutiš kada me optužuju za sve grehe?
Igor je spustio laptop: "Šta da radim?" Svađaš se sa svojom majkom?
- Trebalo bi bar pokazati da smo porodica. Da imamo svoja pravila.
- Kakva su pravila, Marina? - Ustao je. - Mama je u pravu - deca odrastaju u skučenim uslovima...
- Odrastaju u ljubavi! Imaju dovoljno prostora!
- Da? Zašto onda Miška spava sa nama?
- Zato što je još mali. Razgovarali smo o ovome.
- Upravo tako - mali. Nemamo ni normalnu za decu.
Marina je osetila kako joj se knedla diže u grlu: "Dakle, slažeš se sa njima?" Misliš li da sam loša majka?
- Nisam to rekao.
- Ali ti misliš isto! - povisila je ton, ali se onda uhvatila, sećajući se usnule dece. - Znaš šta? umorna sam. Umorna sam da svima dokazujem da sam dostojna da budem deo vaše porodice.
- Niko ne mora ništa da ti dokazuje.
- Je li istina? Kako zoveš ono što se dešava svaki put kada dođe tvoja majka? Ovo nije ispitivanje? Nije li ovo test profesionalne podobnosti?
Igor je umorno seo na sofu: "Preteruješ. Mama je samo zabrinuta."
— Je li zabrinuta? - gorko se osmehnula Marina. - Ona ne brine - ona ima kontrolu. Svaki naš korak, svaka odluka koju donesemo.
- Ona ima pravo da se interesuje za svoje unuke.
— Zainteresovati, da. Ali ne da nam govori kako da živimo.
Teška tišina je zavladala prostorijom. Marina je pogledala svog muža i shvatila da on ne vidi problem. Normalno je da pusti majku i sestru da im se mešaju u život.
— Znaš li šta je najvrednije? — konačno je rekla. - Da ni ne pokušavaš da me razumeš.
- Da li pokušavaš da razumeš svoju majku?
— Kakve ovo ima veze sa tim? Ja sam tvoja žena! Majka tvoje dece!
- Pa šta sad da se odreknem porodice?
- Ne. Moraš naučiti da budeš na strani svoje porodice.
— Već sam na strani porodice.
- Koja porodica, Igore? Onaj gde je tvoja majka glavna? Ili onaj koji smo ti i ja stvorili?
Ćutao je, gledajući u pod. Marina je čekala odgovor, ali ga nije bilo. I ova tišina je govorila više od svake reči.
"U redu", krenula je prema vratima. - Shvatila sam, sve sam razumela.
- Šta si razumela?
- Da ću ti uvek biti stranac. Ista snaja koja je oduzela sina iz majčinog krila.
- Ne pričaj gluposti.
- Ovo nije glupost, Igore. Ovo je naš život. I znaš šta? Ne želim više da živim ovako.
Tanjin rođendan je trebalo da bude poseban - Marina se za to pripremala dve nedelje. Naručila sam malu tortu, kupila ukrase za sobu i poslala pozivnice ćerkinim drugaricama iz vrtića. Sve je moralo biti intimno i udobno.
Ali na dan praznika sve je krenulo naopako od samog jutra.
- Kako to misliš, mali praznik? - Valentina se pojavila na pragu ne pozvonivši.
Marina se ukočila sa fenom u rukama: "Ali nismo planirali veliku proslavu."
— Kako ovo nije bilo planirano? — svekrva je već ušla u kuhinju sa kesama. — Tri godine za dete su prekretnica! Naručila sam veliku tortu, sad ćemo da pravimo salate.
— Imamo tortu.
- Taj mali? Nema dovoljno za sve! I uopšte, ja sam baka, imam pravo da organizujem odmor za svoju unuku.
Marina je isključila fen: "Valentina, ali nismo računali na toliko gostiju. Imamo mali stan."
- Tačno! - oglasio se Anin glas kada je i ona ušla u stan. - A niste ni pomislili da je deci potreban normalan odmor! Htela sam da ga ispratim u skučenom prostoru!
- Hteli smo da...
"Znam da si htela", prekinula je svekrva. — Ali neću dozvoliti da moja unuka raste u takvim uslovima.
Marina je osetila da joj se ruke tresu: "I pitala si šta želimo?" Šta Tanja želi?
- Šta ima da se pita? - Ana je počela da vadi namirnice iz torbi. — Detetu je potreban odmor.
— Gde je Igor? — svekrva je razgledala stan.
- Na poslu. Doći će u dva sata.
- To je super! Imaćemo dovoljno vremena da sve pripremimo.
Usledila je noćna mora za snaju
Sledećih nekoliko sati pretvorilo se u noćnu moru za Marinu. Svekrva je komandovala kuhinjom, odbijajući sve njene pokušaje da se meša u proces. Ana je hodala po stanu, kritikujući svaku sitnicu usput. A gosti su dolazili i dolazili.
Do dva sata mali stan je bio prepun ljudi. Marina mnoge od njih nije ni poznavala. Tanja se stisnula uz majku, sa strahom gledajući u nepoznate rođake.
NE PROPUSTITE
Kada je Igor stigao, slavlje je bilo u punom jeku.
- Šta se ovde dešava? - Začuđeno je razgledao gomilu gostiju.
- Šta nije u redu? - Valentina je poljubila sina. — Mojoj unuci je rođendan! Sva rodbina se okupila!
- Ali dogovorili smo se...
— U čemu ste se dogovorili? - umešala se Ana. — O lišavanju detetu radosti?
Marina je pogledala svog muža, nadajući se podršci. Ali on je samo slegnuo ramenima i otišao da se presvuče.
— Daj mi tortu! — zapovedi svekrva. — Gde je moje naređenje?
"Imamo tortu", tiho je rekla Marina. — Onu koji sam naručila.
- Ova mala? Nema šanse! – Valentina je izvadila iz frižidera ogromnu tortu. - Hajde da jedemo normalnu hranu!
Tanja je vukla majku za rukav: "Mama, gde je moja torta? Sa vilama?"
- Ta nije ukusna, unuče! — umešala se baka. - Pogledaj kakvu sam ti lepu tortu donela!
Kap koja je prelila čašu
Marina je videla ćerkine oči kako se pune suzama. Ovo je bila poslednja kap.
- Dosta! - Marina je stajala na sredini sobe. — Molim sve autsajdere da odu.
U sobi je vladala tišina.
- Kako to misliš, autsajderi? - preblede svekrva. - Kako se usuđuješ?
- Usuđujem se! - Marina je osetila nešto u sebi. - Ovo je moj dom! Moja ćerka! Moj praznik!
- Tvoja? — povisila je svekrva. - A moj sin nije tvoj? A unuci nisu moji?
— Deca su naša! Moja i Igorova! I samo mi odlučujemo kako da ih odgajamo!
- Šta odlučuješ? - umešala se Ana. — Odgajate ih u dvosobnom stanu, zabranjujete im da primaju poklone...
— Umukni! – okrenula se Marina zaovi. - Ti i tvoj petosoban stan nemate pravo da me učite kako da živim!
- Igore! - digla je ruke svekrva. - Čuješ li kako ona priča sa nama?
Igor je stajao na vratima i zbunjeno gledao sa majke na ženu.
- Mama, možda je stvarno...
- Šta? — prišla je svekrva sinu. - Hoćeš li stati na njenu stranu? Protiv sopstvene majke?
"Ne tražim od tebe da se suprotstavljaš majci", pokušala je Marina mirno da govori.
- Mi smo njegova porodica! — odbrusila je svekrva. - A ti... ti si niko! Privremena pojava!
U sobi je ponovo postalo tiho. Čuli su se samo Tanjini uplašeni jecaji.
"Dakle, to je tako", polako je klimnula Marina. - E, sad je sve jasno.
Uzela je ćerku u naručje: "Miša, dođi ovamo."
- Gde ideš? — Igor je napravio korak napred.
— Na mesto gde nas ne smatraju privremenom pojavom.
- Ne budi blesava! - Pokušao je da je uhvati za ruku.
- Ne diraj me! - Ustuknula je. — Četiri godine sam pokušavala da postanem deo vaše porodice. Četiri godine je trpela poniženje i ismevanje. Dosta!
— Jesi li se dovoljno igrala? - rekla je Ana zlobno. — Jesi li dovoljno skočila?
Marina je ćutke otišla u spavaću sobu. Stavljam u torbu najosnovnije za decu i dokumenta.
- Ne možeš to da uradiš! - Igor je krenuo za njom. - Ovo su moja deca!
- Tvoja? - Okrenula se prema njemu. - Gde si bio kada je tvoja majka poništavala sve moje odluke? Gde si bio kada nas je tvoja sestra maltretirala? Ćuti! Uvek ćutao!
- Ali oni...
- Šta su oni? Da li ti žele dobro? - Marina je zakopčala torbu. - Ne, Igore. Oni žele kontrolu. I ne želim više da budem lutka u vašem porodičnom pozorištu.
Izašla je u hodnik. Gosti su se ćutke razišli pred njom.
- Mama, gde ćeš? — uplašeno upita Miša.
— Kod babe Lene, sunce. Sećaš li se kako nam je bilo dobro sa njom?
- A tata?
Marina je pogledala svog muža: "Tata će ostati ovde. Sa mojom pravom porodicom."
— Urazumi se! – vikala je za njom svekrva. - Uništavaš porodicu!
"Ne", Marina je otvorila vrata. — Uništila si porodicu. Kada si odlučili da je tvoje pravo na sina važnije od njegovog prava na sopstveni život.
Izašla je čvrsto držeći decu. Iza nje su se čuli vriskovi, ali se nije okrenula. Unutra je bila praznina i čudno olakšanje. Nema potrebe da se više pretvara. Nije potrebno više dokaza. Sve je gotovo.
A nedelju dana kasnije saznala je da svekrva i zaova pričaju svim svojim rođacima kako je nezahvalna snaja napustila njihovog Igora i odvela decu. A šta je sa njim... Igor im je verovao.
NE PROPUSTITE
Stručnjaci o uzrocima razvoda: Jedna okolnost se bitno promenla
