Vladimir se vratio kući kasno uveče. To mu je u poslednje vreme uobičajena pojava. Tiho je otvorio vrata da ne probudi ženu i decu. U hodniku je gorelo slabo noćno svjetlo. Vladimir je izuo cipele i okačio kaput na kuku. U kuhinji je čekala hladna večera. Žena ju je pažljivo ostavila ispod krpe. Vladimir je zagrejao hranu u mikrotalasnoj i seo za sto.
Poslednjih meseci se distancira od porodice .
Svi su bili u kancelariji, često išli na službena putovanja. A kod kuće su beskrajni svakodnevni razgovori i prekori od žene. Deca i dalje... Vladimir je stalno mislio da mu je teško da nađe zajednički jezik sa svojim najmilijima. Odjednom su se začuli koraci iz susedne sobe. U kuhinju je ušla pospana Olga.
- Opet kasniš? – upitala je i sela naspram muža.
"Da, to je bio važan projekat koji je trebalo da se završi", odgovorio je Vladimir. Nije ni pogleda podigao sa tanjira na ženu.
- U poslednje vreme stalno kasniš. Deca te uopšte ne vide, požalila se žena.
"Olja, ne počinji", trznuo se Vladimir. - Umoran sam, samo želim da jedem i da legnem.
- Naravno da si umoran. Misliš li da se ne umorim od petljanja po kući ceo dan?
Vladimir uzdahnu.
"Izvini", rekao je kratko.
Olga je odmahnula glavom i izašla iz kuhinje. Vladimir je završio jelo i takođe otišao u spavaću sobu. Žena je ležala leđima okrenuta zidu. Vladimir je legao pored nje.
Sledećeg jutra Olga je ustala pre njega i bila zauzeta u kuhinji. Vladimir je ustao i otišao u kupatilo. Pogledao je svoj odraz u ogledalu. Lice je u poslednje vreme postalo iznemoglo. Tamni krugovi ispod očiju su nestali. Izašao je iz kupatila i otišao u kuhinju. Deca su se oko nečega svađala za stolom. Vladimir se nehotice osmehnu.
- Kako ste, dragi moji?
"Dobro smo", slegnuo je ramenima Kostja. - Hoćeš li nas danas odvesti u školu?
- Ne, moram ranije na posao. Sledeći put sigurno.
Lica dece postadoše tužna. Olga baci nezadovoljan pogled na svog muža. Vladimir je brzo ispio kafu i počeo da se sprema. Olga ga sustigla na vratima.
- Vlade, možda ćeš danas doći ranije? Deca te retko viđaju.
"Pokušaću", klimnu Vladimir. - Ali ne obećavam ništa. Znš i sama.
Poljubio je ženu u obraz i izašao iz stana.
Dan je proleteo. Kada se Vladimir otrgnuo od kompjutera, već je bila daleko prošla ponoć. Čovek je umorno protrljao oči i počeo da se sprema da ide kući.
Na mračnom parkingu doviknula mu je koleginica:
- Vladimire Sergejeviču, jesi li još ovde? Tako je već kasno.
"Pa, previše sam se trudio", osmehnuo se Vladimir. - Zašto si zakasnila?
"Ima i mnogo posla", odmahnula je rukom Marina. - Slušaj, hoćeš li šolju čaja? Ionako neću moći da spavam do jutra.
Vladimir se na trenutak zamislio. Nisam želeo da idem kući. Tamo čekaju ženini prekori. A sa Marinom je uvek bilo lako.
"Dobro onda", klimnuo je glavom. - U blizini je kafić koji radi 24 sata.
Ušli smo u Vladimirov auto i noću se vozili kroz grad. Razgovarali smo nekoliko sati. Ujutro se vratio kući. Olga nije spavala. Pozdravila je muža teškim pogledom.
- Gde si bio?, pitala je žena.
"Posao, a onda sam otišao u kafić sa kolegom", odgovorio je Vladimir.
- Sa kolegom? U četiri ujutru? – Olgin glas je zvučao nepoverljivo.
- Pa, da. Tamo smo razgovarali o poslu.
"Naravno", Olga se gorko osmehnula. - Ne želiš ni da se vratiš kući sada. Zašto ti treba porodica?
- Ol, šta počinješ?
- Ništa! Otkud ja znam šta radiš tamo?!
Svađali su se celo veče. I Vladimir je ozbiljno razmišljao o tome da li treba da ostane sa svojom porodicom. Ustao je rano ujutru i otišao na posao. Proveo je ceo dan sa Marinom. Razgovarali su o radnim pitanjima i šetali gradom. Mogao je da razgovara sa njom o bilo čemu bez straha od osude ili prekora.
Uveče su otišli do njene kuće. Posle nekoliko čašica, razgovor je prešao na lične teme.
- Kako je kod kuće? – upitala je Marina.
"Sve je kao i obično", uzdahnuo je. - Moja žena prigovara.
"O, jadniče", Marina je stavila ruku na njegovo rame.
Vladimir je pogleda u oči:
- Sa tobom mi je mnogo lakše.
Marina se približi:
- Pa zašto se mučiti?
I tako je Vladimir prešao granicu. Vratio se kući posle ponoći. Olga je čekala u dnevnoj sobi.
- Gde si bio? - pitala je.
"Šta misliš?", promrmlja Vladimir.
- Mirišeš na parfem.
- I šta?
- Imaš li nekoga? – ogorčeno je rekla Olga.
- Da, - i u tom trenutku je sve odlučio. - Napuštam te.
Olgine oči se rašire.
- Samo tako? Posle 17 godina braka?
"Žao mi je, ne mogu više ovako da živim", odgovorio je Vladimir. - Spakovaću stvari i otići ću ujutru.
Ušao je u spavaću sobu, a Olga je zapanjena sedela u dnevnoj sobi. Vladimir je celu noć pakovao stvari, dok je njegova žena tiho plakala u kuhinji. Ujutru je otišao do Marine. Živeo je sa njom oko nedelju dana. Jednog dana je došao kući, a ona je pakovala svoje stvari.
- Ideš negde? – upitao je iznenađeno
Marina se okrenula prema njemu sa hladnim osmehom:
- Ne, dragi. Ti si taj koji odlazi.
- Šta? - nije razumeo Vladimir. - O čemu pričaš?
"Vidiš", počela je Marina mirno, "ne trebaš mi više. Dobil sam unapređenje o kojem sam sanjala. Sada sam ja tvoj šef."
Vladimir začuđeno pogleda Marinu.
- Ali... ostavio sam svoju porodicu zbog tebe! – uzviknuo je.
Marina se smejala:
- Oh, Volodja. Da li si stvarno mislio da sam ozbiljna? Samo sam trebala da te sklonim s puta.
Pružila mu je kofer:
- Možeš ići.
Vladimir je stajao zabezeknut. Uzeo je svoj kofer i izašao iz stana. Hodao je mokrim trotoarom i nije znao kuda da ide. Nije mogao da se vrati kući - nisam imao hrabrosti da pogledam svoju porodicu u oči. Nije ostalo mnogo prijatelja. Poslednjih godina je živeo za svoj rad. Nakon nekoliko sati lutanja, konačno je odlučio da se vrati kući. Možda će ga Olga pustiti da prenoći dok ne reše razvod.
Olga ga je skoro odmah otvorila.
- Šta radiš ovde?
Vladimir je sve ispričao kako jeste. Olga se osmehnula u odgovoru.
- Pa, uđi.
NE PROPUSTITE
Olga se pokazala iznenađujuće ljubaznom.
- U frižideru su pasta i kotlet. Možeš jesti ako želiš.
Sedeli su u tišini. A onda se Vladimir odlučio. Možda još nije kasno. Još se nisu razveli.
"Ole, slušaj", počeo je. - Pogrešio sam.
Olga se osmehnula.
"Znaš, Volođa, mnogo sam razmišljala ove nedelje", mirno je rekla žena. - I shvatila sam da je naš brak odavno nadživeo svoju korist.
- Ali možemo sve da popravimo! – uzviknuo je Vladimir. - Promeniću se, obećavam!
Olga odmahnu glavom.
- Prekasno je, Volodja. Pripremila sam papire za razvod.
Izvukla je fasciklu iz fioke stola i pružila je mužu.
- Stan ostaje moj, kao i većina imovine.
Vladimir je začuđeno pogledao dokumente.
"Olga, molim te, hajde da pokušamo ponovo", molio je. - Volim te!
"A ja te više ne volim, Volođa", odlučno je odgovorila Olga. - Misliš li da mogu tako lako da zaboravim takvu izdaju? Nema šanse.
- Ali gde ću ići? – zbunjeno je upitao Vladimir. - Nemam više gde da živim.
"To više nije moj problem", slegnula je ramenima Olga. - Odrastao si, sam ćeš shvatiti.
Vladimir je sedeo zaprepašćen i shvatio da je zbog svoje gluposti izgubio sve.
"Ovde možeš prenoćiti", rekla je Olga i ustala. - Ali ujutru očekujem da odeš. I ne vraćaj se više. Nikada. I molim te, idi ranije pre nego što te deca vide.
Vladimir se celu noć nemirno prevrtao na divanu. Nije mogao da zaspi. Sve misli su ga uznemiravale. Nije mogao da veruje da je upravo sve to pustio. Tada je živeo u jeftinom hostelu. Pokušao je da kontaktiram Olgu i decu, ali ona nije stupila u kontakt.
Otpušten je sa posla. Marina je sve ovo uradila da ga spreči da širi glasine. Morao je da se zaposli kao prodavac u prodavnici. Posle šest meseci Vladimir je ostao bez novca. Morao je da se vrati u rodni kraj svojoj majci. Tamo se zaposlio kao utovarivač u prodavnici. Plata je bila mala, ali je bar nešto. Živeo je u maloj sobi u kući svojih roditelja.
I Olga je započela novi život. Nekoliko godina kasnije, čak je počela da izlazi sa muškarcem. Deca ga nisu odmah prihvatila, ali su uvek stajala uz majku. Čak i kada su odrasli, jedva su komunicirali sa ocem. Skoro celo detinjstvo je bio odsutan, a ni postupak mu nisu mogli da oproste. Tako je Vladimir morao da bere žetvu koju je sve ovo vreme vredno sejao.
