Telefon je zazvonio kada je Marina skoro zaspala. Nepoznati broj. Automatski je prihvatila poziv.
- Spavaš li još mirno? - ženski glas, pomalo podrugljiv, ali bez očigledne zlobe.
Marina se namršti, a pospanost je nestala kao magijom.
- Ko je to?
- Nije bitno. Recimo da zovem zbog tvog muža. Lepo smo se proveli zajedno, ali sam se umorio od deljenja. Možeš li samo otići?
Glas je bio miran, samouveren, čak i pomalo snishodljiv.
- Šta? — bilo je sve što je Marina mogla da kaže.
- Da, to je upravo to. Predaj se. Ne drži se za njega. Ovo nije tvoj stil, znam.
Marina naglo sede u krevetu. U mraku spavaće sobe telefon je sijao kao svetionik opasnosti. Njen muž Oleg je mirno disao pored nje, okrenut leđima prema njoj.
- Ako si stvarno sa njim, zašto me zoveš?, upitala je, jedva zadržavajući drhtavicu u glasu.
- Zato što si ti na putu. Da si otišla, ne bismo morali ovo da radimo, znaš? — u glasu stranca pojavila se senka razdraženosti.
Marina proguta. Situacija je bila apsurdna. Da je to bila samo ljubomorna afera njenog muža, jednostavno bi uživala u svojoj privilegiji - bila je žena. Ali ova žena nije zahtevala mrvice ljubavi, nije molila. Ona je tvrdila.
- Zašto misliš da ću pristati? — rekla je konačno Marina.
- Zato što si pametna. Ali pametne žene ne drže do onoga što je već izmaklo, glas je bio gotovo nežan.
Marina je prkinula vezu. Srce joj je tuklo negde u grlu. Okrenula se Olegu.
"Oleg", tiho ga je pozvala.
Nešto je promrmljao, ali se nije probudio. Marina ga je pogledala u mraku. šta da radim?
Ili ćutke ustati i otići, ostavljajući mu prazan krevet?
Pitanje je ostalo da visi u vazduhu.
Marina je ležala u mraku i gledala u plafon. Desetine misli su joj se vrtele u glavi, ali nijedna nije davala nikakvu jasnoću. Srce je nastavilo da tupo kuca.
Okrenula je pogled ka Olegu. Njegovo disanje bilo je ravnomerno i duboko. Spava kao da se ništa nije dogodilo. A sada neće moći da spava.
Marina je ustala i na prstima ušla u kuhinju. Upalila je noćno svetlo i mehanički sipala vode. Prsti su joj se tresli.
Nije znala ko zove. Ali ona je sigurno znala da ovo nije pijana šala. U glasu stranca nije bilo panike ili histerije, samo samopouzdanje. Ova žena nije imala nade da će odvesti Olega. Bila je sigurna da ga je već odnela.
Marina je pogledala u telefon. Bilo je lako razbiti sumnje: samo da probudim mog muža i pitam ga direktno. Ali šta će ona postići? Hoće li istina biti iskrena ili zgodna?
Moji prsti su automatski ušli u listu poziva. Tu je bio broj stranca, poslednji. Marina ga je pritisnula.
Tri duga zvučna signala.
"Znala sam da ćeš se javiti", glas je bio miran, skoro topao.
Marina je duboko udahnula.
- Ako si sa njim, zašto ti treba da odem? Zašto jednostavno ne sačekaš da on odluči?
- Zato što ne želim da čekam. I ne želim da budem tajna.
- Šta ako ne odem?
- Onda ćeš nas samo učiniti jadnim.
Marina se osmehnula.
- Mi? Da li stvarno mislite da ste ti i Oleg "mi"?
Stranac je ćutao.
- A ti? Da li zaista misliš da ste ti i Oleg "mi"?
Marina nije odgovorila.
"Više te ne bira, Marina", glas je bio tih, ali u njemu je bilo čvrstog poverenja. - Samo se plašiš da to priznaš.
Marina je osetila hladan talas niz njena leđa.
"Govoriš kao da tačno znaš kako će sve biti", rekla je.
- Zato što sam već bila ti.
Marina je pogledala u telefon. Oči su je pekle. Stavila ga je na sto i pokrila lice rukama.
Žena nije vrištala, nije pretila, nije molila. Samo je rekla istinu.
Ali čiji?
Marina je ustala. Nije znala da li će otići ili ostati. Ali znala je jedno: ova noć je sve promenila.
Marina je polako stavila telefon na sto. U ušima mi je i dalje odzvanjalo glasno bipkanje.
"Već sam bio ti."
Ove reči su mi se zaglavile u glavi kao krhotine stakla kojima je bilo nemoguće da se ne posečem.
Zatvorila je oči. Želela je da ovaj razgovor bude san, čudan noćni mrak koji će se ujutru raspršiti sa prvim sunčevim zracima. Ali telefon je ležao ispred nje. Mrtva tišina u kuhinji samo je naglašavala realnost onoga što se dogodilo.
Marina je ustala, prišla prozoru i pogledala na ulicu. Grad je spavao. Na prozorima susednih kuća nije bilo upaljenih svetla. Činilo se kao da ceo svet mirno počiva u neznanju, a samo ona stoji u ovom mraku, gola pred istinom.
Setila se kako je upoznala Olega. Uvek je bio samouveren, otvoren, snažan. Tada joj se učinilo da se iza njega može sakriti od svih oluja. Da je on stena a ona njegova obala.
Ali sada se ispostavilo da stena može napustiti obalu.
Marina je tiho izdahnula, izašla iz kuhinje i vratila se u spavaću sobu. Oleg je još spavao, leđa su mu se ravnomerno podizala i spuštala sa svakim dahom.
Polako je legla pored njega. Htela je da se prigrli uz njega, da oseti njegovu toplinu. Ali ruka se nije podigla.
"Da li zaista misliš da ste ti i Oleg "mi"?"
Marina je prstima pritisnula slepoočnice.
- Jesi li budan? – Oleg se iznenada okrenuo ka njoj, glas mu je bio pospan, blago promukao.
"Ne", odgovoro je, primoravajući se da govori ravnomerno.
— Da li se nešto dogodilo?
Marina mu je pogledala lice. Tama je ublažila njegove crte lica, ali ih je znala napamet.
— A da se to dogodilo? — upitala je.
Oleg je polako trepnuo.
"Onda bismo to sredili#, rekao je.
"Mi."
Marina klimnu glavom.
"Spavaj", rekla je tiho.
Nije odgovorio. Okrenuo se na svoju stranu. Minut kasnije ponovo je počeo da diše ravnomerno.
Ali Marina te noći nije sklopila oči.
Sledećeg jutra nije rekla ni reč o noćnom pozivu. Samo je posmatrala. Kako doručkuje. Kako se smeje dok čita nešto na svom telefonu. Dok izlazi iz stana uz uobičajeno: "Vidimo se uveče".
A onda mu je uzela telefon.
Trebao joj je odgovor.
Otvorila je listu poziva.
I videla ovaj broj. Onaj isti sa kojeg su je noću zvali.
Poslednji izazov napravio je Oleg.
NE PROPUSTITE
Juče.
Pre spavanja.
Marina oseti kako joj jeza prolazi kroz telo.
Nije znala da li će otići ili ostati.
Ali sada je sigurno znala: to je zaista sve promenilo.
Marina je pogledala u ekran telefona, a u ušima joj je zujalo.
Oleg je pozvao ovu ženu. Pre spavanja.
Odnosno, znao je. Znao je da će dobiti poziv. Znao sam da će čuti sve ove reči, da će ležati budna, da će sumnjati, ljutiti se, plašiti se.
"Da li zaista misliš da ste ti i Oleg "mi"?"
"Već sam bila ti."
Marinina ruka se tresla dok je zatvarala evidenciju poziva i pažljivo stavljala telefon na sto.
Sedela je tako dok nije čula zvuk ključa na vratima.
Oleg se vratio.
Ustala je i srela ga u hodniku. Bacio je torbu na pod i izdahnuo.
"Ovo je pakleni dan", promrmljao je skidajući jaknu. - Kako si?
"To je normalno", glas je takođe zvučao ujednačeno.
- Umoran?
Marina ga je ćutke pogledala.
Nije primetio. Ili se pravio da ne primećuješ.
— Šta ima za večeru? – upitao je ulazeći u kuhinju.
Nije odgovorila.
- Marina?
Oleg se okrenuo. Stajala je na vratima sa rukama prekrštenim na grudima.
"Zvalo si je", tiho je rekla.
Trenutna pauza.
- Koga?
- Znaš ko.
Lice mu se ukočilo.
Marina je osetila da se nešto u njoj lomi, ali glas joj je ostao čvrst.
— Da li je ovo bio vaš plan? Dao si joj broj i rekao joj da pozove? Da li ste ovako hteli da saznam?
- Marina...
— Jesi li hteo da te sama ostavim? Pa da ne moraš da pričaš? Da ne vidiš kako ja... kako ovo doživljavam?
Izdahnuo je i prešao rukom preko lica.
"Ne tako…" počeo je.
- Nije tako? — Gorko se osmehnula. - Kako? Objasni mi kako je trebalo da bude.
Oleg je ćutao.
Marina priđe korak bliže.
- Ko je ona?
Stisnuo je vilicu.
- Znaš ko.
- Želim to čuti od tebe.
Podigao je pogled ka njoj.
- Katarina.
Marina klimnu glavom.
Katarina. Sada je izdaja imala ime.
- Koliko dugo?
- Pola godine.
Hladan, paran broj. Šest meseci. Pola godine laži.
Marina ga pogleda.
- Da li je voliš?
Oleg je skrenuo pogled.
- Ne znam.
- Ali znaš li sigurno da vam smetam?
Opet nije odgovorio.
Marina klimnu glavom.
Sve je razumela.
"U redu", rekla je.
Okrenula se i ušla u spavaću sobu.
Oleg je ostao da stoji u kuhinji.
Marina je otvorila orman i izvadila kofer.
Neće više čekati da on donese odluku.
Ona će prva otići.
Marina se kretala brzo, gotovo mehanički. Kofer se otvorio sa suvim škljocanjem, i stvari su padale u njega u urednim gomilama. Nije razmišljala, samo je sakupljala.
NE PROPUSTITE
Otpozadi su se čuli koraci.
"Marina, čekaj..." Olegov glas je bio prigušen.
Nije stala.
— Gde ćeš?
- Odlazim.
- Gde? - Prišao je bliže, ali nije smeo da je dodirne.
"Više nije važno", zalupila je kofer i zatvorila ga. — Glavno je da nije ovde.
- Hajde da razgovaramo.
Marina se uspravila i prvi put te večeri pogledala ga pravo u oči.
- Šest meseci, Oleg. Trebalo je da pričaš ranije.
Otvorio je usta, ali nije mogao da nađe šta da kaže.
Uzela je telefon i našla broj. Katarina.
- Zvao si je i dao joj moj broj. A sada ću te zvati, Oleg.
Pritisnula je poziv.
Olegov telefon je vibrirao u džepu.
Ona se nasmešila.
- Ovako je trebalo da bude, zar ne?
Progutao je.
- Marina...
"Nisi više moj", rekla je. - I nisam više tvoja.
Uzela je kofer, obišla ga i krenula prema vratima.
- Marina, čekaj! - Oleg je zakoračio za njom, ali je ona zastala i okrenula se ka njemu.
- Nema potrebe. Hteo si da odem. Ja odlazim.
On se trgnuo.
- Nisam tako mislio...
- Šta si očekivao? - Glas joj je bio ujednačen, bez histerije, bez suza. - Da bih te zgrabio? Jesi li napravio scenu? Počeo da te moli da ostaneš?
On je ćutao.
"Znao si da to neću učiniti", tiho je nastavila. - Samo si hteo da to uradim.
Marina je otvorila vrata.
"Rekao si da ne znaš da li je voliš", konačno mu se okrenula. - Sada ćeš imati priliku da saznaš.
Izašla je ne osvrćući se.
Na ulazu je bilo tiho. Dole je bilo prigušeno svetlo.
Marina je napravila prvi korak dole. Zatim drugi.
I odjednom je shvatila da joj je... lako.
Nema drame. Bez suza. Ostavila ga je tamo, iza vrata.
Ispred je bila samo tišina.
I sloboda.
NE PROPUSTITE
Kako je Aleksandar Đorđević Simetrija krenuo ka milionskom lancu teretana?
